Na sva čula!

„Kada slušate ploču na tuđem gramofonu, neizostavno ćete najpre zatražiti omot albuma, da biste ga proučili, da biste pokušali iz njega izvući neku sliku, neko sećanje, nešto što će vas uvesti u muziku koju slušate, a ponekad kroz muziku i u poseban, vaš vlastiti svet...“ („The Face of Rock and Roll“, Bruce Pollock, John Wagman)

Oni su mladi.

1) Nisu. Matori su, ta pogledaj im godišta u katalogu! Samo stari ljudi idealizuju sliku, a ovi su još gori - svemu tome dodaju i zvuk. Uostalom, slikati i svirati, to je bilo aktuelno malo posle sredine prošlog veka: Anthony Benedetto, Captain Beefheart, Ron Wood, Grace Slick, Brian Eno, Gang of Four, David Bowie, Dee Dee Ramone, Crumb, Nick Cave, IRWIN... Davno je napušten i koncept atomizirajuće umetnosti koja je izgubila svoj identitet, svoje lice, dekonstruisala se i poput Terminatora opet vratila. Varijacije neizbežno stvaraju nove varijacije. Kada se jednom pokrenu, varijacije se po svojoj prirodi eksponencijalno šire. Što je luđa kombinacija, jedinstveniji je rezultat. Realnost našeg vremena iziskuje mešanje postojećeg u nešto uzbudljivo/učenje kroz zabavu, kafa s mlekom, korporacijski univerzitet, antibakterijska odeća, infozabava, TV večere, psihološka lingvistika, biotehnologija, elektronska pošta, džin-tonik, R’N’R!

2) Možda. „Funkcija umetnosti nije da odobrava neki specifičan doživljaj izuzev stanja otvorenosti prema mnogostrukosti doživljaja.“ (Susan Sontag, „Stilovi radikalne volje“, Mladost, Zagreb, 1971) Jedan od zadataka umetnosti je pljačkaški upad i zauzimanje pozicija na granicama, to je korak dalje u dijalektici nasilja/nad čulima, visokorizično zanimanje koje traži izuzetnu veštinu, čak više njih.

3) Jesu. Koliko god godina da imaju, ako se guraju i znoje vežbajući u malim, kartonima za jaja obloženim, zagušljivim prostorijama ili privatnim stanovima, skupljajući novac za studijska snimanja na kraju - jesu. I zato što nam je potrebna eksplozivno emocijalna interpretacija mladosti, koja je zasićena vlastitom važnošću drsko krenula ka... zvuku.

Oni su bučni.

1) Jesu. „Modernizam nerazvijenosti osuđen je da se temelji na maštanjima i snovima o modernosti, da se uzgaja u bliskosti i u borbi s čudima i duhovima. Kako bi bio veran životu iz kojeg niče, on je prinuđen da bude bučan…“ („Modernizam nerazvijenosti“, Marshall Berman, Petrograd, prevod Vere Vukelić iz „All That Is Solid Melts Into Air“, The Expirience of Modernity, Verso, London, 1982) Buka = strategija otvorenosti = odupiranje svakom stilskom i programskom određenju = stvaranje disharmonije = protivurečnosti, antagonizmi, osciliranje pojave slike između kompozicije i simboličkog oblika = napetost koju stvaraju gitara i vocal, potentno ujedinjavanje suprotnih sila slike, zvuka i teksta, koje izmiče tlo pod nogama. „Ne smem, ipak, mnogo da slušam muziku, deluje na živce, čovek poželi da govori prijatne gluposti i da miluje po glavi ljude koji živeći u prljavom paklu, stvaraju takvu lepotu.“ napisao je V. I. Lenjin; onda jesu.

2) Možda. Nije li zvuk otklon? Skrovište nemoći pred platnom? Da li autor sabotira sliku ako mu je neophodno da se bavi i zvukom? Da li zvuk čini sliku nestabilnom ili su ovo čvrsti spojevi/slojevi neodvojivi u suštini? Nisu li i audio i vizuelno kraći ili duži intervali prestanka neizvesnosti? Ili dvostruko vlastito samo/potvrđivanje? Pozvaćemo se na Kandinskog i klimnuti glavom kao da nam je sve jasno. Ili ćemo mrdati kukovima trudeći se da vizuelno i akustično prijemčive stvarnosti nekako apsorbujemo?

3) Nisu. Buka je antinom tišine. Datumi na Marinkovićevim bočicama stvarani su u tišini. Cvetković je koncentriše lagano, od rubova ka sredini platna, Nedimovi ratnici obavijeni su njom kao odlukom, pre Slačalinog Šabana bio je beli kvadrat - to je prekid buke, kraj, „a iza kraja ono što sledi, bar neko vreme, je šutnja“. (Stilovi radikalne volje)

Oni su jaki.

1) Možda. Fakultet likovnih umetnosti je liberalna art institucija sa dovoljno prostora i slobodnog vremena za formiranje toliko muzičara sa umetničkim backgroundom. Škola je obezbeđivala radni prostor/studio/zaklon od tuča po ulicama i klubovima, a punk je podstrekao prljave, prštave gitare sa isprepletenim uticajima Jimija Hendrixa i Wilca Jonhsona, ukrštene sa izbeljenim funk ritmovima, permutiranim dub-reggae zvucima, avangardnom atonalnom muzikom i provokativnim tekstovima.

“Nikada nas nije zanimala melodija, nego stvaranje različitih.”

2) Jesu. Đileta sam oduvek pažljivo slušala. Njega je nemoguće ne čuti, iako tiho govori. Gestikulacija minimalna, sugestivni vokal čudnovatih mnogostrukosti davno je, gotovo, šaputao: ”Meni stvarno treba čudo ako želim da preživim ovaj dan”.

3) Nisu. Oni su više živi.

POVEZANO: Galerija radova