Pogledaj zvezde kako blistaju

„Mi smo na izvestan način neprimetno prevarili svet“, nasmešio se autor pesama grupe Depeche Mode, Martin Gor nedugo po objavljivanju njihovog singla Stripped 1986. godine. „Kao pop grupa možete proći nekažnjeno za mnogo više stvari“, dodao je uz osmeh.

Depeche Mode su svakako počeli kao pop grupa. Kada ih je osnivač kompanije Mute Records, Danijel Miler prvi put video 1980. godine, bio je iznenađen činjenicom da su „oni bili klinci, a klinci u to vreme nisu radili elektronsku muziku. Time su se uglavnom bavili ljudi sa umetničkih škola, ali Depeche Mode nisu prošli kroz uticaj te vrste estetike. Oni su radili pop muziku na sintisajzerima i to je funkcionisalo izvanredno dobro“.

Za glavnog tekstopisca i kompozitora grupe, Vinsa Klarka, bila je to prilika da krene putem ostvarivanja sopstvenih snova posle nebrojenih ćorsokaka na bezveznim poslovima među kojima i „šest meseci slaganja robe na police supermarketa iz lanca Sainsbury i rad u fabrici jogurta“. Obožavalac glem roka, Martin Gor i njegov drugar Endi Flečer bili su u toj fazi manje napaljeni, pa su zadržali svoja zaposlenja u bankarstvu i osiguranju.

Ovu trojku iz Bazildona činili su tihi i povučeni momci sa sličnim krugom prijatelja. Gor je kasnije priznao da bi ga njegova devojka En nazvala perverznjakom čak i ako bi pogledao neku obnaženu ženu na televiziji. Klark i Flečer su takođe vukli tragove prošlosti - kao pripadnici sekte ponovo rođenih hrišćana od 11. do 18. godine provodili su vreme propovedajući o veri ljudima po kafićima.

Potpuno suprotno njima, četvrti član grupe Depeche Mode, Dejv Gan, bio je temperamentna i otvorenija ličnost koja se već našla pred sudom za maloletnike zbog vandalizma i krađe automobila. Često je bio neraspoložen i veoma emotivan po pitanju devojaka. Dejv je nedavno obelodanio magazinu Q: „Devojku u koju sam se zaljubio kao tinejdžer na kraju je kresnuo moj najbolji prijatelj Mark. Bio sam na žurci i nigde nisam mogao da je pronađem. Svi su me gledali. Svi su znali. Otvorio sam vrata spavaće sobe i ugledao Markovu belu zadnjicu kako poskakuje gore-dole. Bio je to moj prvi sudar sa stvarnošću. Uvrtela mi se ideja kako nisam dovoljno dobar. S tom mišlju borim se i danas.“

Ipak, krajem 1979. već je bio veren sa novom devojkom Džo i zaklinjao se da su njegovi dani lošeg momka zauvek gotovi. Tako je svakako i delovalo 1981. kada je predstava o Depeche Mode bila udaljena od rokenrola koliko god je to bilo moguće - svirali su sintisajzere, izgledali još uvek kao deca i činili se svetlosnim godinama daleko od sofisticiranog glamura Duran Duran koji su se pućili iz svojih limuzina.

U stvari, momci iz grupe Depeche Mode su na prvi nastup u emisiji Top Of The Pops otišli podzemnom železnicom, cimajući sa sobom sintisajzere. Kada se narednog dana Endi Flečer pojavio na poslu, kolege su ga dočekale na nogama, uz ovacije.

Ako ubrzano premotamo sedam godina unapred, stvari nisu mogle biti drugačije: Vins Klark je odavno napustio bend kako bi ga zamenio Alan Vajlder koji će igrati važnu ulogu u odvlačenju grupe sve dalje od nevinih elektro-disko korena. Do 1988. oni su postali nezaustavljivi kulturni fenomen. Svirali su pred 70.000 obožavalaca u Rouz Boulu u Pasadeni, a to je filmovao legendarni dokumentarista D. A. Penibejker (proslavio se dokumentarnim filmovima o Bobu Dilanu - Don’t Look Back, festivalu u Montereju 1967. i Dejvidu Bouviju - Ziggy Stardust; prim. prev.).

Čini se da je on grupu Depeche Mode pre svega video kao mašinu za pravljenje para: „Niko od njih nema nikakvu vrednu ideju“, komentarisao je kasnije, „ali smislili su način kako da naprave mnogo para sa magnetofonom iza scene.“

U tom trenutku grupa se vrtela oko središnje tačke između elektronske muzike i roka, povezujući se sa svojom publikom kroz atmosferične himne o osećaju krivice, grehu, iskupljenju i mračnoj strani međuljudskih odnosa. Ipak, sami članovi benda doživeli su ono najgore posle uspeha albuma Violator iz 1990, prodatog u sedam miliona primeraka, kada su iskusili sav samouništavajući užas slave i rokenrola.

Bilo je teško poverovati da su to oni isti momci iz Bazildona dok je Endi Flečer preživljavao slom živaca, Gor patio od napada izazvanih preteranim pićem, a Gan se skoro pretvarao u parodiju džanki rok zvezde, naizgled rešen da sebi naškodi. Živeo je u Los Anđelesu u apartmanu koji je nazvao „ljubičasta palata“ jer je u njemu mnogo ljudi umalo umrlo od prevelike doze droge:

„Posle jednog zemljotresa stan je počeo da prokišnjava i svuda su postavljene velike šerpe. Svi u stanu bili su toliko sjebani da niko nije mogao da se pozabavi time. Bilo je odvratno… Naneo sam sebi mnogo bola i patnje tokom godina. Imam i guiche pirsing. To je pirsing na delu između šupka i jaja. Rade ti ga dok klečiš na sve četiri na pokretnom krevetu. Zadnjica ti je u vazduhu dok ti meso i jaja vise. Oprostio si se sa svojim dostojanstvom. Obrađivala me je neka devojka kojoj je čitavo lice bilo prekriveno tetovažama. Umalo se nisam onesvestio od bola.“

Dok su se ovakva iskustva pretakala u muziku i mračno bojila njenu srž, što je privlačilo neprilagođene stanovnike predgrađa širom sveta, Ganov preporod od isceđene šuplje školjke do čoveka kakav je danas, postao je novi izvor inspiracije za svakoga kome je stalo do benda. On odaje priznanje svojoj supruzi Dženifer, glumici i scenaristi, da je odigrala veliku ulogu u sada već dugom periodu njegove trezvenosti - „Dženifer je u sebi nosila nešto što je pokrenulo svetlost u meni“ - ali Dejv je i sam pokazao ogromnu odlučnost i snagu da prevaziđe izuzetno bolnu prošlost.

Ganovo putovanje kroz ovozemaljski pakao do potpunog iskupljenja, kao da oslikava osećaj optimizma koji je oduvek bio suptilan deo muzike grupe Depeche Mode. Oni znače nešto svojim obožavaocima jer njihove pesme imaju snagu iskušane duhovnosti koja nagoveštava svetlost i bekstvo, ne samo od tragičnih okolnosti, već i od sivila svakodnevnog života. Martin Gor možda nije najotvorenija ličnost, ali on je uspeo da pretoči svoja osećanja u muziku i tako postane jedan od najvećih svetskih tekstopisaca i kompozitora.

Od albuma Black Celebration iz 1986. godine, pa do aktuelnog Playing The Angel, on je izmaštao niz pesama po kojima mu po lepoti i kvalitetu nema ravnog među savremenicima - a to uključuje i izvođače kao što su R.E.M. i U2. Relativno nepoznati biseri, kao The Things You Said (sa albuma Music For the Masses), Clean (Violator), Goodnight Lovers (Exciter) ili predivna melodija Here Is The House (Black Celebration) razbacani su po tim pločama kao konfete. Vredno je pomenuti i pop umeće Vinsa Klarka na ranim uspesima Just Can’t Get Enough ili Any Second Now, kao i obećavajuću svežinu Dejva Gana sa pesmama Suffer Well i Nothing’s Impossible na albumu Playing The Angel.

Strast koju okoreli obožavaoci grupe Depeche Mode imaju za njihovu muziku nije pokrenuta samo pesmama već i posebnim načinom na koji bend koristi elektroniku, često u inat trenutnim modnim trendovima. Inovativno korišćenje analognih sintisajzera koje su oblikovali Danijel Miler i Alan Vajldler preraslo je tokom 80-ih u najnapredniju tehnologiju semplovanja kada je bend uspostavio pravilo da nijedan šum neće biti upotrebljen dva puta.

Posledica ove odluke bili su najrazličitiji bizarni trenuci na njihovim pločama, kao smeh snimljen u avionu (za refren pesme People Are People) ili uzvik Danijela Milera koji ponavlja: „Konj!“ u Fly On The Windscreen. Od sredine 80-ih Depeche Mode su u sopstvenu muziku kroz sintisajzere sve više utapali elemente bluza, roka, glema, kantrija, gotike i gospela te i posle više od 25 godina karijere oni i dalje rade stvari koje niko drugi i ne pokušava.

Zapravo, potpuno je zadivljujuće zaboraviti na pesme i usredsrediti se isključivo na zvuke slušajući instrumentalne stvari sa B strana njihovih singlova kao Oberkorn (It’s A Small Town) i Agent Orange. Kompilacija tih kompozicija uputila bi slušaoca na bendov inteligentan pristup tehnologiji - uvek s pogledom unapred, ali nikada previše futuristički.

Bilo je potrebno mnogo vremena, ali od kraja 80-ih oni su postali i jedan od sastava sa najjačim uticajem na druge izvođače. Među njima su i Smashing Pumpkins, Nine Inch Nails, u 90-im Deftones, a u skorije vreme The Faint, Interpol, The Killers, White Rose Movement (oni uvek imaju Photographic i Any Second Now u svojim DJ setovima) i Ladytron koji su uvek govorili slavopojke o grupi Depeche Mode.

Danijel Hant iz grupe Ladytron nedavno je rekao za magazin Q: „Ne samo da su Depeche Mode jedan od mojih omiljenih bendova, već su oni ponudili i sasvim drugačiji pogled na to kako se može stvarati alternativna muzika.“ Na početku 21. veka njihove pesme obrađivali su Tori Ejmos (Enjoy The Silence) i Placebo (I Feel You), dok su i Merilin Menson i Džoni Keš snimili svoje verzije pesme Personal Jesus.

Dugotrajna saradnja grupe sa „vizuelnim rediteljem“, Antonom Korbijnom takođe je bila jedan od ključnih faktora njihove vitalnosti. Korbijn je uspeo da ih transformiše od trapavih izdanaka engleske radničke klase u enigmatične figure obučene u crno koje se kao duhovi kreću kroz apsurdne, atmosferične i, najčešće, izuzetno duhovite video spotove pune automobila (sa Dejvom Ganom koji kamenog lica sedi za volanom), prelepih devojaka, pticolikih kreatura, patuljaka i konja - ljuljaške koju Endi Flečer jaše obučen kao kauboj.

Vrhunac svega je pojava usamljenog kralja (glumi ga pevač) što luta širokim, napuštenim pejzažima sa ležaljkom za spot Enjoy The Silence. Korbijn je takođe osmislio mnoge od njihovih koncertnih scenografija i omota albuma, mada je po mnogima najefektnije grafičko rešenje karijere Depeche Mode još uvek prizor megafona u pustinji koji je odsanjao Martin Etkins za album Music For the Masses.

Na kraju, ono što najviše zadivljuje kod svakog uspešnog sastava jeste međusobna dinamika između različitih članova. U slučaju grupe Depeche Mode, oni funkcionišu na jedinstven način koji podrazumeva i jednog člana koji na muzičkom planu već godinama ne daje veliki doprinos - Endrua Flečera. Oni više ne žive u istom kraju - jer Fleč je u Londonu, Gor je stanovnik Santa Barbare (tamo se preselio nekoliko meseci posle provale i zastrašujućeg iskustva u njegovu kuću u Harpendinu jer su on i njegova porodica bili kod kuće u tom trenutku), a Gan je iz Los Anđelesa prešao u Njujork.

Bila je to i glavna pokretačka snaga ove knjige, jer sam pokušavao da razotkrijem lične i muzičke odnose Martina Gora, Dejva Gana, Endrua Flečera, Alana Vajldera, Vinsa Klarka i njihovog „mentora“ Danijela Milera koji je dao ogroman doprinos radu grupe tokom svih ovih godina.

Naravno, delikatna veza bez mnogo reči koja postoji između glavnog autora Martina Gora i pevača Dejva Gana predstavlja koren najvećeg broja njihovih najboljih pesama. Ipak, Flečerova nemuzička uloga jednako je važna jer on kao dobrodošla suprotnost pomaže, za sukobe nesposobnom, Martinu Goru koji ne bi bio u stanju da kreativno funkcioniše u odnosu „jedan na jedan“ sa Ganom, pa ni sa Alanom Vajlderom tokom njegovih 13 godina boravka u grupi.

Alan i Danijel Miler su mi bili važni da mi pruže uvid u unutrašnje ustrojstvo Depeche Mode, ali voleo bih da zahvalim i Fleču na nekoliko večeri tokom kojih je popunio praznine u mom znanju, kao i Martinu za odgovore na faksove pune pitanja. Obojica su mi bili od izuzetne pomoći pri proveri činjenica i sa povremenim „nezvaničnim“ primedbama. Voleo bih da zahvalim i Benu Hilijeru, Noksu Čendleru, Dejvu Mekrakenu i Kenu Tomasu, koji su mi pomogli sa ovim dopunjenim izdanjem bacajući svetlo na skorije aktivnosti sastava, posebno oko Benove uloge kao producenta ploče Playing The Angel.

Takođe, razgovarao sam nedavno sa članovima grupa The Killers, Ladytron, The Faint i The Bravery, koji su svi obožavaoci Depeche Mode, i pomogli su mi u stvaranju specijalnog broja magazina Q - Depeche Mode i priča o elektro popu koji se pojavio u januaru 2005.

Još uvek sam zapanjen da sam, kada sam krajem 90-ih počeo da pišem ovu knjigu, bio prvi koji ih je ikada kontaktirao oko pomoći pri izradi biografije grupe. Ali, izgleda da Depeche Mode ostaju neka vrsta kulturne nepoznanice za veliki broj ljudi, posebno u Britaniji.

Nisu baš svi sa kojima sam razgovarao tokom rada na knjizi želeli da budu citirani, ali pokušao sam da unesem što je više moguće svežih činjenica. I pored toga, dugujem svoju zahvalnost svim ostalim piscima i novinarima koji su intervjuisali grupu tokom karijere kao i autorima raznih knjiga i članaka povezane tematike.

Najviše od svega, zahvaljujem grupi Depeche Mode čija mi je muzika bila stalni izvor inspiracije tokom poslednjih 95 godina. Oni imaju retku sposobnost da dodirnu ljude koji se poistovećuju sa slabostima svakog od članova, a da istovremeno predstavljaju bend sposoban da prenese neverovatno uzbudljivo i osećanje puno zajedništva na skoro 70.000 ljudi na stadionu.

Povezani tekstovi:

• Razne vesti
• DEPECHE MODE: Sounds of the Universe (2009)
• DAVE GAHAN: Hourglass (2007)
• VARIOUS ARTISTS - Mute Audio Documents 1978-1984. (2007)
• DEPECHE MODE U BUDUMPEŠTI (II): Marinci i anđeli (2006)
• DEPECHE MODE U BUDUMPEŠTI (I): I anđeli nas zaobilaze (2006)
• DEPECHE MODE: Playing The Angel (2005)