Mute Audio Documents 1978-1984.

Teško bi se moglo reći da je Nick Cave – i pored kulta i ugleda koji kod publike i kritičara širom sveta uživa – originalan umetnik. Da li je korišćenje imena bluz klasika u baladama ili čak za naziv nedavno osnovanog benda Grinderman (pesma Johna Leea Hookera Grinder Man) deo koncepta ili možda način da publici približi baštinu nepoznatih i ugnjetavanih berača pamuka?

To bi moglo da rasplamsa novu nepotrebnu diskusiju o kultu ličnosti, objektivnosti u doba... tranzicije, uticaju australijske muze Anite Lane na sve njegove „posleratne“ veze... Na kraju bi se to verovatno završilo s rukama punim pramenova iščupane kose.

Ipak, jedno je sigurno. Svaki njegov novi album, bez obzira na sadržaj i kvalitet, u startu može da računa na tiraž od otprilike 500.000 prodatih primeraka širom sveta. Velikim delom zahvaljujući umeću velikog prijatelja Daniela Millera, nekadašnjeg vlasnika a danas samo urednika izdavačke kuće Mute Records.

Sam Daniel je autor antologijskog singla Leatherette/T.V.O.D.
(Mute 001, 1978), ujedno i prvih pesama na nedavno objavljenoj rekapitulaciji 30-godišnje karijere Mute Recordsa. Za tri decenije izdavaštva ova kuća je uspela da pomiri ekstremno različita muzička strujanja u savremenoj muzici, pažljivo probranim katalogom autora utiče na njihov dalji razvoj, a megauspešnim bestselerima Depeche Mode i Mobyjem ubode u trbuh i sam evropski i prekookeanski mejnstrim organizam.

I pored niza izvrsnih intervjua koje je dao, ni dan-danas nije jasno kako mu je to sve pošlo za rukom, koju je vrlo dugo koristio, umesto papira i nalivpera, za potpisivanje ugovora – dakle isključivo za rukovanje. Verovatno još nije došlo vreme za odavanje poslovne tajne. Možda piše memoare?

Silom prilika, s novim „umetnicima“ je prisiljen na nešto drugačiji tretman u ophođenju – dakle i rukovanje i potpisivanje. Sa starim znancima, pa i gorenavedenom lošom semenkom Caveom, sve finansijske transakcije i dalje funkcionišu po istom principu: zarada se deli 50:50. Jedino je situacija s Depeche Mode nešto drugačija, ali mnogi manje komercijalni izvođači sa etikete upravo njima mogu da zahvale na delu muzičkih sloboda koje uživaju.

Na prvih osam CD-ova ovog izdanja poređani su svi singlovi u razmaku od 1978. pa do olimpijske 1984. godine. Moglo je to možda da se uradi i u nešto ekonomičnijem maniru. Neki autori sigurno zaslužuju da se ne guraju previše na disku s drugima, tj. zaseban fajl u jednom od foldera.

Pre svih vizionar i performans umetnik – pokojni Frank Tovey, a.k.a. Fad Gadget. Zatim škotski elektroničar-po-vokaciji, panker-u-srcu, roker-u-duši – pokojni Robert Rental. Pa nemački elektro-pank bend Liaisons Dangereuses, fantastični spin off jednog od osnivača DAF-a, pokojnog Chrisla Haasa. Pa anarhoimprovizatorske ali ipak nimalo banalne i nimalo dosadne budalaštine kalifornijskog ne(s)pokojnog benda Smegma.

DAF, Nick Cave (&Bad Seeds), Yazoo, (rani) Depeche Mode, Einstürzende Neubauten i nakratko zalutali Birthday Party (inače su objavljivali za 4AD) predstavljaju glavne adute zbog kojih će se mnogi ipak odlučiti na kredit u šest rata i nabavku ove kompilacije.

OK, svakako su zanimljive i zavrzlame i pošalice samog Millera – obrade rok klasika u primitivnoj sinti-pop formi pod imenom Silicon Teens, kao i još jedan tadašnji tinejdžer, autor velikog neue deutsche welle hita Fred From Jupiter Andreas Dorau. Gimnazijski bend Die Doraus und die Marinas još je jedan u nizu izdanaka nedovoljno istražene, ali zapanjujuće kratkotrajne i finansijski neverovatno uspešne kasne epizode zapadnonemačkog novog talasa s početka 80-ih.

O nažalost još nepokojnom Boydu Riceu, nekadašnjem sveštenom licu crkve upokojenog Antona LaVeya, kontroverznom liku, nosiocu satanističke spomenice 1941. godine, možda nekom drugom prilikom. Samo ukratko, predstavljeni su njegovi solistički radovi i projekat NON. Sad – ko voli, neka izvoli.

Na petom, dvostrukom CD-u nalaze se neke lošije live verzije već pomenutih izvođača, verovatno zanimljivije fanovima s likvidnijim tekućim računom i viškom slobodnog vremena. Izdvaja se jedino 25-minutna Live at West Runton Pavilion Roberta Rentala & The Normal iz 1979, više kao kuriozitet i vredan dokument, nego kao numera za slušanje više puta na dan.

Epikurejski poduhvat The Normala (da snime materijalistički bluz lišen crnih atoma i svakog prostornog ograničenja i korena) bio je lajtmotiv za nastanak kompanije Mute. Niko drugi to verovatno ne bi ni hteo da objavi.

Mute – (u prevodu mutavo) nemo. Neobično ime za nekoga ko prodaje: Music for the Masses. Još jedan u nizu paradoksa. Izuzetak koji ne potvrđuje pravilo.

Lako se od ove desetostruke kompilacije mogao napraviti 60-minutni the best off mix kome bismo upisali jednu zlatnu desetku u indeks. Ovako...

...osim reprodukcije originalnog postera projekta The Normal, najvredniji deo celokupnog boks-seta je intervju s Danielom Millerom, a to ću vam prepričati jednom kad se sretnemo.

Millerova priča U sklopu 76 stranica propratne knjižice, u odličnom razgovoru s novinarom i grafičkim dizajnerom Adrianom Shaugnessyjem, osim dela životne priče dostupne za javnost, podataka o putovanjima, studiranju na filmskoj školi i drugih pikanterija, Daniel Miller (London, 1951) iznosi i zanimljiva ono-i-ovo-vremena viđenja pop muzike u matici i rasejanju. Od nekima možda nepoznatih podataka o Nemcima (i Špancima), članovima družine DAF koji su spavali na podu u kući njegove majke – koja je dugo bila i jedina kancelarija diskografske kuće – pa do razmišljanja o razvoju toolova u elektronskoj muzici, nekadašnjem mukotrpnom snimateljskom procesu i nizu mogućnosti i kombinatorici koje savremeni software omogućava – ali i kako se na taj način kreativni proces otežava... Današnji producenti elektronske muzike često imaju dilemu koje od niza ponuđenih instant-rešenja da iskoriste, dok su se pre 30 godina bitovi i komadići bukvalno danima i noćima mukotrpno programirali i testirali, do konačnog rezultata. U esejima vodećih ličnosti magazina Mojo, Q, Kerrang! i Wire malo je informacija koje nam razortkrivaju bar delić bogatog mozaika Mute Recordsa. Umesto da se kratko i jasno osvrnu na jedan od niza zanimljivih aspekata višegodišnje istorije, služe se uglavnom ponavljanjem poznatih čijenica, uopštavanjima i nabrajanjima. Biografije bendova se uglavnom oslanjaju na materijal do koga se bez problema može doći i standardnom procedurom – čitaj: Wikipedia, Google i sl. – što uz prilično visoku cenu kompleta potencira na kvadrat gorki ukus razočaranja.