“Srešćemo se opet” pevao je
Čovek u crnom na poslednjem albumu iz serijala
American Recording koji je objavio za života. I, kako se i očekivalo, to obećanje je ispunio. Bradati studijski čarobnjak
Rick Rubin odabrao je 12 pesama na kojima je Cash radio u svojim poslednjim danima i elegantno ih orkestrirao i producirao uz pomoć muzičara iz Pettyjevih
Heartbreakersa.
Zato je
American V najintimniji rad
Johnnyja Casha na kome on teme ljubavi, smrti, putovanja, vere i slobode ne obrađuje sa ambicijom da nešto poruči, već da kao jedan od očeva američke nacije potomcima ostavi saznanja do kojih je došao kroz susret sa večnošću, dok ga svest o skorom odlasku razrešava razmišljanja o tome hoće li ga oni i kako poslušati. Naravno, na svim
American albumima iz prikrajka se javlja humor koji ublažava i upotpunjuje samomitologizirajuću serioznost, pa tako i ovde Johnny peva o tome kako je postao
legenda u svom vremenu zbog suza i žalosti.
Kao što se moglo čuti na The Man Comes Around (2002), ni legenda nije imuna na opadanje fizičkih funkcija, pa tako na par pesama sa ovog albuma Cashov glas na trenutak zatreperi na samoj ivici slabosti. Naravno, slušajući Four Strong Winds, nikakvog značaja nema činjenica da starom čoveku na momente otkazuje glas, jer za tog čoveka gasi se sunce, zvezde, mesec i svetlost prestaju da postoje dok jaki vetrovi nose njegovu slobodnu dušu kroz oluju do večnog spokoja.
U autorskoj Like the 309, Johnny kreće na poslednju vožnju tajanstvenim vozom, dok savršene slide gitare dočaravaju pejzaže koji šibaju kraj vagona koji svog jedinog putnika voze ka Doktoru Smrti. Taj doktor čeka negde u daljini, u hladnoj noći, iako je jasno da će se svi koji prođu njegov tretman, ponovo dići jednog sunčanog jutra, što sugeriše obrada Sprinsteenove Further Up the Road, još jedna obrada kojom Cash samom autoru pokazuje kako njegova pesma treba da zvuči. I to ne zato što mu je stalo da svi shvate da je on tata, već zato što je on iz pesama koje je obrađivao izvlačio samu suštinu, uklapajući je u istinu do koje je došao.
A kako celokupan American serijal potvrđuje, njegova istina ima univerzalnu vrednost, bilo to u Nešvilu, Njujorku, Londonu ili Beogradu. Poznatu psihološku formulu po kojoj su svi ljudi po nečemu slični jedni drugima, po nečemu samo nekim ljudima, a po nečemu su sasvim jedinstveni, Cash svojim interpretacijama fokusira u jednu tačku, kao i sve muzičke žanrove kojih se dotakao, od folka, bluza, rokenrola, gospela, do metala i elektronike.
Bez šokova poput One, Hurt ili Personal Jesus koji su činili okosnicu prethodnih American albuma, ali i bez ikakve bojazni pred činjenicom sopstvenog značaja i sopstvene prolaznosti, Cash je uspeo da umakne bolu i deprimiranosti, javljajući još jednom istinu sa ruba života. Zato A Hundred Highways treba slušati kao konačnu spoznaju velikog pevača i čoveka i kao graciozan zaključak najveće rokenrol pentade.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.