Jedan od najiščekivanijih povratničkih albuma sezone Billy Corgan je najavio još 2005: tada je zakupio celu stranicu Chicago Tribunea kako bi svetu objavio ponovno okupljanje svog benda koji se raspao pet leta ranije
Međutim, Pumpkinsi u Srbiji nikada nisu imali adekvatnu fan bazu, možda baš zato što su bili najpretenciozniji i najmanje sevdah-orijentisani od svojih savremenika (
Nirvana,
Pearl Jam). Pumpkinsi su kod nas - iako je pravac (u širem smislu) kome pripadaju prihvaćen – doživeli sličnu sudbinu kao i
Judas Priest u istoj metalskoj zemlji: za srpske potrebe su bili suviše dizajnirani.
No, da su ipak kojim slučajem došli na Exit, ostali bismo uskraćeni za Pumpkinse u punom izvođačkom kapacitetu, pošto su od starog benda ostali samo Billy Corgan i bubnjar Jimmy Chamberlin. Iako je Corgan u kreativnom smislu, praktično sve radio sam (uprkos tome što su bivši gitarista James Iha i bivša basistkinja Melissa Auf Der Maur kasnije dokazali da su itekako talentovani na svojim solo projektima), Pumpkinsi su u punoj snazi bili fascinantan i odlično dizajniran bend.
Međutim, usled nemogućnosti da se pomiri sa starim saigračima, Corgan je okupio Pumpkinse žrtvujući izvođački potencijal, ali začudo nimalo ne kompromitujući kreativni kredibilitet. Rečju, Pumpkinsi u kojima je Corgan sâm su potpuno identični Pumpkinsima u kojima su i svi ostali, upravo zbog njegove diktatorske naravi.
U tom smislu, postavlja se pitanje zašto ni ostale projekte – „supergrupu“ Zwan i
svoj solo album - Billy nije potpisao imenom Pumpkinsa. Odgovor verovatno leži u tome što je na tim pločama stilski i duhovno pokušavao da se odmakne od Pumpkinsa.
Zeitgeist u tom smislu najviše podseća na kanonske Pumpkinse, negde na pola puta između debija
Gish (1991), na kome su Billy i ekipa oduševljeno rukovali novim igračkama stvarajući gitarske udare enormnih razmera, sledeći podjednako My Bloody Valentine i
Led Zeppelin, i najpoznatijeg album
Mellon Collie and Infinite Sadness (’95) koji ih je prikazao u pravom svetlu kao postmodernu stadium-alter-goth atrakciju.
Album se otvara pesmom predivnog blacksabbathoidnog naziva
Doomsday Clock, i Corgan peva kako časovnik sudnjeg dana kuca u njegovom srcu. Odmah je jasno zašto su njegovi omaži klasičnom hard rocku i metalu miljama ispred
Queens of the Stone Age. Uostalom, pesma je i na soundtracku za film
Transformeri što samo podvlači njen metalski kredibilitet.
Najbliži prepoznatljivom zvuku Pumpkinsa je numera That’s the Way (My Love is) koja na pet minuta vraća onu lakoću Pumpkinsa. Osunčane dane grupe Zwan i najpoletnije singlove Pumpkinsa, evocira u pesmi (Come On) Let’s Go!
Najveći hitovi su 7 Shades of Black koja ima snagu blisku singlu The End Is the Beginning is the End sa soundtracka za Batman & Robin, i prvi singl Tarantula koji ima dovoljno čiste rock energije da nas Billy ubedi kako još nije počeo da stari.
Album se zaključuje sa r’n’r epom Pomp and Circumstances kog se ne bi postideli ni Queen u svojim najbaroknijim danima. Iako je Corgan imao ovakvih momenata i ranije, recimo u sjajnoj Tonight, Tonight, ovde očigledno čak nije ni pomislio da zaodene svoju pretenziju u neku cool odoru.
Potpuno novo područje borbe za Corgana je politički angažman na koje stupa sa
Zeitgeistom. Synth-etička numera
For God and Country u najboljem smislu podseća na neku od žanrovskih egzibicija na temu protestne pesme sa potcenjenog albuma
Know Your Enemy (2001)
Manic Street Preachersa.
Moguće je da je za nijansu gluplja nekom ko je direktno sa engleskog govornog područja, ali mislim da je za srpske slušaoce potpuno na mestu. Gitarski ep United States je nešto što je gotovo neverovatno da se danas nađe na mejdžor etiketi, ogromna devetoipominutna numera na tragu Led Zeppelina, za ljubitelje i poznavaoce.
Ono što međutim ni na jednoj od dvanaest pesama Corgan ne uspeva da nađe su trenuci transcedencije koje je dostizao u svim svojim fazama. Iako se za Zeitgeist može reći da je reč o solidnoj, bogatoj, zanimljivoj ploči, nesumnjivo joj nedostaje taj faktor autentične čarolije Pumpkinsa, tog trenutka u kojoj svi prisutni elementi pop muzike kojima se Corgan služi postaju nešto više od svog pukog zbira.
Zeitgeist je snažan, glasan album, sa kojim Corgan uspeva da se vrati zvucima svoje mladosti. Međutim, čini mi se kao da su sva zadovoljstva koja nudi ovaj album uglavnom materijalna. Nesporno je vešto odsviran. Nesporno nudi dosta dobro zamišljenih pesama. Corganov glas je tu i u punoj je formi. Jedino nedostaje emocija koju su nudili raniji albumi. Međutim, možda će je neko drugi naći tamo gde ja nisam.
Komentari
-
1979 (gost)
| 28.07.2012. 02.41.15
Na basu je bila D'arcy Wretzky, a Melissa je bila u The Hole jel, i povremeno svirala na turnejama Pumkinsa
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.