Osmi album MSP vrvi od referenci na ranije radove grupe. Utisak koji to ostavlja posebnu snagu crpi iz činjenice da su Manic Street Preachers ranije bili bend koji baš i ne neguje nešto što bi se dalo nazvati njihovim zvukom, dok ovde odjekuju neke stare pesme
Pre deceniju i po na scenu je banuo album s imenom kakvo bi danas, verujem, svaki bend s namerom da bude i odgovoran i ozbiljno shvaćen propustio da nadene svojoj ploči. Malo je albuma koji su uhvatilii obeležili svoje vreme kao
Generation Terrorists (1992), koji je u isto vreme i odličan pop, i ljuti hard rock, i beskompromisan politički punk. Predstava o sopstvenom značaju koju su Velšani
Manic Street Preachers imali još dok su pisali i snimali taj prvi album prerasla je u svest koja ih nikad nije napustila.
Nakon što je, posle još dva albuma, pop ikona, tekstopisac, dizajner i (ponajmanje) gitarista Richey James Edwards nestao 1995. (i danas se, voljom porodice, vodi kao nestala osoba, a deo prihoda grupe i dalje odlazi na njegov račun), preostala trojica nastavila su karijeru na, valjda, najbolji mogući način.
Uvek je značajno šta Manic Street Preachers imaju da kažu o sebi i svojoj prošlosti. Zbog takve svoje prirode, oni su gotovo osuđeni da uvek idu dalje. To su, puno spretnije nego ja ovde, objasnili oni sami, u numeri The Everlasting, koja otvara LP This Is My Truth Tell Me Yours (’98).
Manic Street Preachers još jednom imaju šta da kažu. Vitalni, čestiti i zanosni, osmim albumom (petim bez Edwardsa) MSP pokazuju da su i dalje jedan od najvažnijih savremenih bendova.
Font na omotu otvoreno se poziva na The Holy Bible, ali su sazvučja albuma najbliža soničnoj estetici Everything Must Go (1996). Upravo ta dva uzastopna albuma označila su prelom u njihovoj biografiji: od mahnite četvorke do setne trojke, od ljutih autodestruktivnih punkera do smirenih esteta angažovanog popa, od očaja do... pa, do afirmacije života.
Manic Street Preachers su, sve do pretprošlog albuma
Know Your Enemy (2001), na svojim pločama imali jake, hitične singlove; nakon dva albuma bez takvih komada
Your Love Alone Is Not Enough, singl koji je najavio
Send Away the Tigers, veliko je osveženje. U pitanju je perfektna pop pesma čija se euforična seta preliva na sve strane, zahvaljujući, između ostalog, i sjajno uklopljenom doprinosu Nine Persson, pevačice potcenjenih
The Cardigans. Ova numera, i himnična
Autmnsong, pečatiraju album retkim i dragocenim pop nadahnućem.
Sam po sebi, Send Away the Tigers bi bio bogatiji da su se na njemu našle i najbolje kompozicije sa solidnih prošlogodišnjih solo albuma Jamesa Deana Bradfielda i Nickyja Wirea. Ipak, bolje je ovako: sva tri albuma su prave stvari, a posebnu pažnju valja skrenuti na Wireov I Killed the Zeitgeist, koji tekstopisca i basistu grupe ubedljivo predstavlja kao autentičnog, uzbudljivog rock songwritera/pevača – naivca.
Na samom početku karijere, Manic Street Preachers uzeli su težinu sveta na svoja leđa. Put od angsta ranih radova do weltschmertza Send Away the Tigers bio je dostojanstven, bolan, uzbudljiv i utešan. Snažno i neusiljeno, Manic Street Preachers su još jednom bili verni sebi i ispunili svoju svrhu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.