S pokušajem da spoje sve što može doneti kintu u indie zvuku, imidžom opakih momaka odevenih u crno i pregršt oh-ooooh-bap-ta-da momenata, The Bravery su savršena meta za novinarska iživljavanja
Istoimeni
debi njujorške petorke izazvao je izrazito podeljene reakcije u elitnom svetu muzičkih revizora. Oni koji su recenziju pisali tokom prvog preslušavanja uglavnom su ga predstavili kao dostignuće koje najavljuje nove velike adute na globalnoj indie sceni, dok su se oni racionalniji umorili pokušavajući da pronađu opravdanja za te hvalospave i na kraju revoltirano uzvratili pljuvačinom.
Istina je, zapravo, tako očigledno ležala negde između i nije se preterano izmenila posle epizode broj dva, iako je trend negativnih kritika ovog puta daleko izraženiji.
Naime, s ponovnim pokušajem da spoje sve što može doneti kintu u indie zvuku, imidžom opakih momaka odevenih u crno i pregršt oh-ooooh-bap-ta-da momenata,
The Bravery su izabrani kao glavna ovogodišnja meta za iskaljivanje besa prouzrokovanog mahom lošim drugim albumima ostalih bendova iz slične kategorije.
Da ironija bude još veća, oni su jedni od retkih koji nisu podbacili u odnosu na ono što su već pokazali; štaviše u nekim segmentima se oseća solidan napredak, mada se o sopstvenom pečatu još može govoriti samo u tragovima. Intrigantna Fistful Of Sand je, svakako, atentat na originalnost, jer do danas nije poznato da je neko rekreirao Plavi Orkestar u takvom ruhu.
Kroz četrdesetak minuta novog opusa, Sam Endicott i drugari koketiraju s lakim notama koje bude reference na
Killerse,
Kaiser Chiefse,
Dandy Warhols ili
Franz Ferdinand, a manje na new wavere kojima su bili skloni na prvencu. Iako je ovakav potez bio rizičan, budući da na zemaljskoj kugli u ovom trenutku egzistira više štancovanih
indijanaca nego kombinacija za dobitnu sedmicu na lotou, a new wave reinkarnatori se osipaju poput srpskih teritorija, The Bravery kao pretežno gitarski sastav deluju simpatičnije i sigurnije.
Aktuelni singl Time Won’t Let Me Go je nepretenciozna, jednostavna, ali šmekerska stvar, prelaz između dve faze sa suptilnim klavijaturama i nenametljivim gitarama, i, kao takva, pozitivan pravac u kojem bi Njujorčani mogli da se razvijaju. Indikator sličnog pomeranja je i zarazna Above And Below, dok je Every Word Is A Knife In My Ear pokušaj kreiranja megahita koji je An Honest Mistake trebalo da bude, ovog puta sa još glupljim tekstom.
Ostatak je uglavnom podnošljiv, s ponekim nepotrebnim srceparajućim pesmama (Tragedy Bound, The Ocean) i nešto više onomatopeja nego što je potrebno. U pitanju je kolekcija neiritantnih i umereno finih pesmica koje ne zahtevaju gotovo nikakvo mozganje ili traženje skrivenih poruka.
Uprkos preovlađujućem sve-smo-ovo-već-čuli doživljaju, The Sun And The Moon je pogodan za đusku, pucketanje prstima, lupanje o kolena ili lagano falširanje, i to je ravan u kojoj uspeva i za koju je, razumljivo, i bio pravljen.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.