Unakazi pesmu gde god možeš i kako god možeš. Započni je lukavo, sa pevljivom melodijom, smislenim tekstom, čak i pevanjem, a onda je na pola, kad očekujemo prirodni rasplet, zakopaj. Zakopaj je kakofonijom, predugačkim i iritirajućim instrumentalnim pasažima, buncanjem, a ne pevanjem. Dokaza za ove tvrdnje ima koliko hoćete. Ceo prokleti disk
Kako je teško biti rock&pop zvezda. Mislim, sva ta lova, pojavljivanje na svim bitnim & nebitnim mestima, naokolo devojke/mladići, stimulativna sredstva koja počinju tamo gde Red Bull prestaje.
Ko voli, može da bude indie ikona i da javno prezire pomenutu kategoriju. Ali i da njenim pripadnicima potajno zavidi.
Međutim, ne može to svako da izdrži - i sledi pucanje. Po šavovima uma ili iz puške. Zdravih likova ima, hvala bogu, sasvim dovoljno da sve te žalopojke slušamo sa podsmehom, i dobro je što je tako.
U suprotnom bismo suvišne ozbiljno shvatili novi album
Dandy Warholsa. Secirali bismo ga kao umetničko delo, pokušavali da se izvučemo iz blata koji su sami napravili, sami u njega upali, sve se nadajući da će naivna publika progutati mamac ”umetnosti” i poći za njima u to blato. Patetično.
Prethodni pasus bi mogao da bude dovoljan da opiše budalaštinu koja sebe naziva muzičkim albumom.
I što je najgore, priznajem: da, voleo sam Dandy Warhols. Iskreno i punim srcem. Imali su dobre pesme, zarazne hitove (Godless, Bohemian Like You, We Used To Be Friends), kulerski stav, svirali su solidno, a njihov (hajde da ga tako nazovemo) psihodelični pop je bio krajnje dopadljiv.
I onda su odlučili da na vrhuncu karijere, nakon veoma dobrog albuma
Welcome To The Monkey House(2003), izvrše samoubistvo. Muzičko, da budem jasniji. Nešto slično potezu koji su
Wilco priredili na svom prošlogodišnjem izdanju
A Ghost Is Born.To znači: unakazi pesmu gde god možeš i kako god možeš; započni je lukavo, sa pevljivom melodijom, smislenim tekstom, čak i pevanjem, a onda je na pola, kad očekujemo prirodni rasplet, zakopaj: zakopaj je kakofonijom, predugačkim i iritirajućim instrumentalnim pasažima, buncanjem, a ne pevanjem; dokaza za ove tvrdnje na ovom albumu ima koliko hoćete. Ceo prokleti disk.
Doduše, pesma A Loan Tonight, poslednja i jedina, se izdvaja: kako sa svojih 11:49 minuta dužine, tako i psiho-trip-what ever nastupom koji u vama budi želju da CD razbijete na sastavne delove, dok će hrabriji A Loan Tonight preslušati do kraja, a onda početi da slušaju narodnjake. Eh, sudbino...
Zaista dobru pesmu nećete pronaći. Kao surogat tome dobićete delove koji podsećaju na muziku koju su nekad stvarali Dandy Warhols.
Poslušajte prvu polovinu pesama Love Is The New Feel Awful ili Everyone Is Totally Insane (nju možete i celu) i osetićete dah nekadašnjih Dandyja. Dok nisu pomislili da su veliki, dok se nisu osetili umornim i navodno zgađeni životom koji su vodili. Kao odgovor, dobili smo jedan od najgorih albuma ove godine. Ko zna, možda će to doprineti nestanku Dandy Warholsa.
To će ih, paradoksalno, usrećiti. I nas, takođe. Pre dve godine je sve izgledalo drugačije.
A moglo je bolje... Eh, sudbino...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.