DM nikada nisu bolje zvučali. Njihov koncert je koncert koji bi svako ko sebe naziva poštovaocem muzike trebalo da vidi, makar iz fenomenoloških razloga. Ali, sigurno je da ni tada neće ostati ravnodušan. Poput izveštača Popboksa u Mađarskoj
Mesto: Ferenz Puskas Stadium, Budapest
Vreme: 12.jun 2006.
Organizacija putovanja: Internet Travel
I kako se cela ujdurma oko potencijalnog koncerta
Depeche Mode u Beogradu stišala, poklonici ovog benda su se polako rastrčali po prostoru Zapadnog Balkana ne bi li uspeli da uhvate ovaj, najveći od svih electro pop bendova, koji odavno to više nije. Zahvaljujući jako izdašnoj turneji najčuvenijeg benda iz Bazildona, izbor je bio jako širok. Ali, sticaj raznih okolnosti je u našem slučaju bio takav da se prst sudbine ponovo zaustavio na istoj destinaciji kao i (u mom slučaju) na prethodne dve turneje kada sam gledao ovaj bend, u Budimpešti. Ovo je inače bio
već drugi koncert u prestonici Mađarske na poslednjoj turneji Touring the Angel, na kojem su DM predstavili
svoj poslednji album.
Ono zašto je vredelo videti ovaj koncert, čak iako ste bili u prilici da posetite prethodni u Budimpešti, Zagrebu ili nekom obližnjem gradu, je taj što su za ovu priliku DM sastavili prilično drugačiji set list od martovskog koncerta i ubacili neke raritete koji su obradovali podjednako i najtvrdokornije fanove i one koji se rado prisećaju njihovih velikih pesama.
Drugi je taj što su za predgrupu imali
Placebo. Pomalo neočekivano, Brian Molko & Co. su se na sceni pojavili možda i pola sata ranije (nemoguća pojava u Srbiji!) i od svog prednastupa napravili pravu promociju poslednjeg albuma
Meds. Ovaj multinacionalni bend je pametno rešio da razdvoji svoje regularne koncerte od ovog prednastupa, tako da su pored velikog asortimana sa novog albuma (apsolutni favoriti
Infra Red i
Post Blue), izveli samo dva stara hita:
Every You Every Me i
Bitter End. Time su još po svetlosti dana dobro zagrejali mađarsku publiku, inače tradicionalno zahvalnu za nastupe DM.
A kako je pala noć, pala je i kiša. I baš kao na poslednjem albumu, uvodne fanfare sa Pain That I’m Used to su teatralno označile i početak koncerta. Uz majstorsko hvatanje na prvu loptu, Dave Gahan je u potpunosti vladao masom nadovezujući se na jednu od omiljenih među fanovima, A Question of Time, pa sve do prvog velikog highlighta Walking In My Shoes, koji je i na vokalnom i vizuelnom planu zaustavljao dah.
U momentu kada Martin Gore preuzima kontrolu nad vokalima, sva drama se stišava na akustičnu gitaru (Judas) ili nešto kasnije ogoljenu klavirsku pratnju (Leave in Silence). Martin besprekorno do ogoljenosti peva sve svoje pesme i ostavlja publiku da isto tako ogoljeno na licu mesta ponovo proživljava poznate stihove.
Zanimljivo je da i pored set liste koja se razlikuje od one sa početka turneje, pa između ostalog i uključivanju proverenih mid-tempo numera Stripped i In Your Room, DM ni sada ne uključuju svoje brze hitozne pesme poput I Feel Loved ili It’s No Good, već se drže onih tvrđih pesme koje su se očigledno pokazali kao miljenici turneja poput Behind The Wheel, I Feel You, Never Let Me Down Again, i ono što će im verovatno na budućim turnejama postati omiljeni živi hit - John the Revelator.
Ipak, najveća poslastica i dalje ostaju singlovi sa čuvenog albuma Violator (1990) i regularni deo koncerta se završava upravo sa tri singla sa istog - World In My Eyes, Personal Jesus i Enjoy the Silence – pesme koje verovatno nikada u svojih 16 godina postojanja nisu bolje i stabilnije zvučale.
Za fanove, pak, poslastica sledi tek na bisu, koji je ujedno dokaz da DM imaju dovoljnu fan bazu da mogu sebi da priušte to da na bis otpevaju i manje poznate numere sa početka karijere. Pre svega odlična klavirska obrada Leave in Silence (originalno sa Daveovim vokalom) i pravi electroclash ugođaj, numera Photographic, prva koju su DM ikada snimili, a koja posle više od 25 godina ponovo nalazi svoje mesto u postojećim muzičkim kretanjima.
U nastavku priče, mi smo jurili da stignemo na autobus koji je trebalo da nas brzo izvede iz zemlje, što pre svakako, da nam slučajno negde usput, kod Žike recimo, ne istekne viza. Mislim, ne bi valjalo nervirati čika policajce na granici.
Ali, onda kao da se ni naši ni mađarski graničari više nisu interesovali za autobus pun strašnih fanova Depeche Mode iz Srbije. Pasoši su ostali kod nas u rukama, a par sati kasnije smo se našli u Beogradu Za suprotan smer pečat, izgleda, nije neopdhodan. Ili je možda u međuvremenu stigla EU i kod nas.
Na kraju, da vidimo po čemu se pre svega ovaj koncert razlikovao od prethodnog u istom gradu? Sa tačke gledišta Beograda, po dobijanju vize. Da li su prekidi razgovora naše donedavne tvorevine SCG sa EU ostavili toliko jak utisak na naše susede, ili ono što je verovatnije, da su možda samo oni jedva dočekali ovakav razvoj događaja, tek, posle nekoliko dana proživljavanja ultimativnog samopovređivanja ispred njihove ambasade, svi smo se uputili u ovu nekada slobodno prohodnu zemlju za Srbe.
Dobra strana svega je da su svi marinci koji su preživeli iskušenja ove ambasade i najbesmisleniji trening izdržljivosti na kiši u redu za vizu sada mogli da upotrebe svoje znanje za cirka šestočasovno stajanje na Puškaš Ferenc stadionu gde su se od otvaranja kapija do ekspeditivnog zatvaranja smenili Depeche Mode i za ovu priliku predgrupa Placebo.
Set lista:
- Intro
- A Pain That I'm Used To
- A Question Of Time
- Suffer Well
- Precious
- Walking In My Shoes
- Stripped
- Home
- Judas
- In Your Room
- Nothing's Impossible
- John The Revelator
- I Feel You
- Behind The Wheel
- World In My Eyes
- Personal Jesus
- Enjoy The Silence
Bis:
- Leave In Silence
- Photographic
- Never Let Me Down Again
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.