The Slip

Nine Inch Nails su se raspali 2007, a možda i mnogo ranije. U svakom slučaju, nakon prošlogodišnjeg albuma Year Zero Remixed postava je uzela neplaćeni odmor; svi osim direktora, koji ih povremeno poziva na probrane koncerte. On je rekao kako želi da ringišpilu malo promeni pravac, ugledavši se za početak na Radiohead: ovaj i prošli album Ghosts I–IV su objavljeni kao downloadi, pri čemu The Slip besplatno.

Kroz postavu NIN je za 20-ak godina prošlo 15-ak ljudi. Razumljivo je i zašto. Otac, sin i sveti duh grupe Trent Reznor već dugo izgleda kao čovek koji boravi u kući bez krova, vrata i prozora. A tu su i poodrasla deca: neko bi najpre vrata, neko prozor, nego krov, a neko sve to, ali u kešu. Nine Inch Nails su funkcionisali na Reznorovoj diktatorsko-brižničkoj sposobnosti da istovremeno bude na više mesta i da ubere više kukuruza nego što ostali članovi mogu da ispeku kokica. Reznoru bend ne treba, kao što mu manje-više nikad nije ni bio potreban.

The Slip je povratak na kurs albuma Year Zero: saga o propasti sveta koja po Reznoru sledi 2022, kada nastupa novi poredak Survivalism. Uostalom, prva i druga pesma na albumu – 999 ,999 i 1,000,000 – bar formalno asociraju na odbrojavanje pred veliki prasak. NIN u deset novih pesama ne operišu idejama koje su, naročito u domenu industrial rocka, sveže da bi same po sebi privukle pažnju, ali i dalje pokazuju sposobnost u gradnji pesme, inovaciji melodije ili rifa (Discipline ili Lights in the Sky).

Discipline

Kao čovek koji viškom energije nastoji da nadoknadi manjak motivacije, Reznor već godinama javnu politiku dominantno analizira kroz muziku – u čemu je tajna njegovog analitičarskog uspeha i sada muzičkog posrtaja. No, kako moderna muzika sve više baulja u smeru u kome se čak i površna opažanja svode na vlastitu sobu i mikrokosmose bez neshvatljive potrebe za ozbiljnijim provokacijama, dobro je da postoje ljudi poput Trenta Reznora. Rock ’n’ roll treba da ima svoju Al Džaziru.

„To što sam ja paranoik, ne znači da mi ne rade o glavi“, govori on u intervjuima koji se bave tekstovima i atmosferom ove ploče. Sasvim u skladu sa šizofrenom prirodom 1969. godine čije poslednje cifre najdirektnije simbolizuju suprotnost po jin-jang principu, godine u kojoj se desio čuveni zločin Reznorovog idola Charlensa Mansona, njih dvojica predstavljaju (mada teoretski i u krajnjoj instanci) varijante totalnog otpora dehumanizujućem ustrojstvu savremenog društva.

Uvek kada govori o njemu, lider NIN-a ne propušta da svoj zaista blistavi verbalni ekvilibrijum stavi u službu dokazivanja činjenice da Manson nije zločinac nego žrtva sistema koji, uostalom, svakodnevno, na najrazličitije načine, bez ikakve odgovornosti uništi na stotine, pa i hiljade života.

Najmanje strašno u svemu tome bilo bi da je on teoretski, ili u nekakvom, ozbiljno pervertiranom ali ipak konzistentnom filozofskom smislu, u pravu. Mnogo je strašnije što je, božemeoprosti, u pravu – praktično. Jer, pogledajmo istini u oči, model Charlesa Mansona samo je igračka u odnosu na plejadu ludaka lišenih osnovnih ljudskih predispozicija, koja, s retkim izuzecima, kreira i vodi današnji svet.

Audio:

MySpace – osam pesama