Treći album kvarteta iz Las Vegasa isprečio se ove nedelje Kineskoj demokratiji na putu ka vrhu britanske liste
The Killers su dosad mnogo više bili bend singlova, nego albuma, i Day & Age je njihov pokušaj da se ta situacija preokrene ili bar uravnoteži. U tom nastojanju oni jesu donekle uspeli, jer teško da će ijedna pesma sa ove ploče postati hit kakav su bile Mr. Brightside ili When You Were Young. Problem je, međutim, što ujednačavanje materijala nije proizvelo opšte povećanje kvaliteta, jer album balansira na granici prosečenosti, pokazujući da momci iz Nevade još uvek nisu kadri da naprave ozbiljno i zaokruženo delo.
U celoj priči najpozitivniji je uticaj koji je na Killerse izvršio britanski producent Stuart Price (Madonna, Gwen Stefani). Pod njegovim patronatom uvedeni motivi funkya, latina i bossa nove sasvim fino pristaju prepoznatljivom dance-rock zvuku i u pojedinim trenucima stvaraju pomalo konfuznu, ali blesavu i prijatnu atmosferu, kojoj bi Ameri mogli češće da pribegavaju u budućnosti.
Da je na albumu više numera poput Losing Touch i Joy Ride, Day & Age bi bez problema postao ozbiljan pretendent na najbolje mainstream izdanje u sezoni. Međutim, Killersi kao da nisu imali hrabrosti (ili sposobnosti) da u potpunosti prigrabe novi izvor života.
Njihov repertoar su i ovoga puta u velikoj meri okupirali komadi kojih je trebalo da se ratosiljaju, mada je sindrom fillera bio izraženiji na debiju Hot Fuss i, naročito na prethodniku Sam’s Town, gde je bilo očiglednije koje su pesme hitovi, a koje su tu da bi trajanje dostiglo pristojnu cifru od 40-ak minuta. Premda nešto zrelija nego ranije, druga polovina nove ploče ponovo je svedoči o njihovoj dugogodišnjoj želji da se otisnu u pop vode, ali, u isto vreme, i odbijanju da raskinu sa indie korenima, što rezultira sterilnim i nemaštovitim pesmama koje pažnju, u najboljem slučaju, jedino mogu da drže pri prvom susretu.
Brendon Flowers još uvek nije shvatio da nikada neće biti ni Springsteen ni Bowie ni Robert Smith, bez obzira što je na trenutke prilično upečatljiv u oponašanju. Čini se da njegovi tekstovi sve manje i manje imaju smisla i da se pretvaraju u niz nasumičnih reči i duhovitih sintagmi koje ponekad dobro zazvuče, a ništa ne znače.
Tipičan primer je prvi singl Human, u kom peva o egzistencijalnom pitanju “Are we human or are we dancer”. To je prvi put da singl Killersa ima takav sklop da dosadi pre nego što se i sazna da li je pronašao odgovor. Sličnih banalnih i nesuvislih momenata, nalažost, ima na pretek.
Human
Day & Age je mogao da bude prekretnica u karijeri jednog od najvećih gitarskih bendova današnjice, na kojoj su mogli da se predstave u novom ruhu i, u skladu s gradom iz koga potiču, definišu bogat i glamurozan zvuk koji bi lako mogao da preraste u trend.
Umesto toga, Killersi su na trećem izdanju stali na pola puta, pri čemu su odbacili stare vrline, a nisu u dovoljnoj meri postigli željenu transformaciju. Krajnji rezultat nije ništa ubedljiviji od prva dva albuma, s tim što ovoga puta nijedna numera neće naći svoje mesto na kompilaciji zlatnih glavnostrujaških rock momenata iz prve decenije tekućeg milenijuma.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari