Kad valja, baš valja – srpski debitantski film... Pa još kada se tog pitanja prihvati vrla damska ruka... Klip, film po meri srpskog stvarnosnog i glasan nagoveštaj jednog velikog dara
Scenario: Maja Miloš
Uloge: Isidora Simijanović, Vukašin Jasnić, Sanja Mikitašin, Jovo Maksić
Žanr: omladinska drama
Trajanje: 100 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2012
Sa srpskim filmom gotovo uvek samo nevolje. Kada pričamo o celini i okolnostima nastajanja i plasmana, profesionalna kinematografija uporno ostaje tek sanak pusti; kada krene priča o dometima pojedinačnih naslova, neizostavno se zabasa na teren kontekstualizacija i fenomena. Tako je i sa najzanimljivijom kategorijom – debitantskim filmom; debitanata, nekim čudom, ima i na polju realizovanih filmova, a njihova dostignuća se kreću u šizofreno širokom dijapazonu od samozadovoljnih blefova na zadate teme (Ordinary people Vladimira Perišića), preko dostojanstvenih studija izvodljivosti (Jesen u mojoj ulici Miloša Pušića), sumanutih i bezvrednih ekstravaganci (Ma, nije on takav Miroslava Petkovića), prirodnih evolucija reditelja ostvarenih na drugim filmskiim poljima (Hitna pomoć Gorana Radovanovića), primera filma gde režija uspeva da u velikoj meri nadomeste krupne falinke scenarija (Ustanička ulica Miroslava Terzića)...
A tu je i grupica izvanrednih debitantskih dugometražnih igranih filmova koji istovremeno najavljuju zanimljive i dovoljno osobene autorske poetike mladih autora i umešno i uspešno korespondiraju sa ponajboljim iz svetskog filma sadašnjice. U tu grupu bi se, rame uz rame sa Beogradskim fantomom Jovana Todorovića, Životom i smrću porno-bande Mladena Đorđevića (naravno, ako njegov prethodni rad (Made in Serbia) smestimo u kategoriju ipak preovlađujuće dokumentarnog filma), Srpskim filmom Srđana Spasojevića i Tilvom Roš Nikole Ležaića, sa punim pravom smestio i igrani celovečernji prvenac Maje Miloš pod nazivom Klip.
Maja Miloš u konkretnom slučaju ovog filma sa lakoćom i elegancijom uspeva da prevaziđe okvire višeznačnog konteksta od kog se može krenuti u analizu njgovih kvaliteta – ovo jeste debitantski film, ovo jeste skromnija produkcija, ovo jeste (a to je tek prava retkost) igrani film rediteljke iz Srbije, ovo jeste u nas nimalo česta omladinska drama..., ali pre svega i bez imalo sumnje, ovo je odličan film kome gorepomenute poštapalice i olakšavajuće okolnosti zapravo ni nisu potrebne.
Poput već spomenute Pušićeve Jeseni u mojoj ulici, Klip Maje Miloš je film u kome je autor krenuo od principa izvodljivog, srećno spojivši taj aspekt i branik sa onim što ga u suštini na filmu najviše i interesuje. Barem na ovom stupnju karijere, naravno. Stoga se onespokojavajući mikro-budžet ovde premošćuje zagledanošću u hiperveristički doživljenu stvarnosnu dimenziju života u Srbiji novog milenijuma. Klip je jednostavna i ciljano svedena priča o odrastanju u srpskom tranzicionom grotlu – glavna junakinja, mlađana srednjoškolka, beg od jada predgrađa i porodične drame (očeva ozbiljna bolest i puna kuća srodnika) traži, sasvim prirodno i posve tačno, u okrilju alkohola, droga, nerezonskog seksa, doziranog nasilja i neizbežnog oka kamera mobilnog telefona.
Tu dolazimo do moguće tačke spoticanja u recepciji ovog filma od šire i ne toliko naklonjene i i prosvećene publike; Klip, kao čedo poetike koju je pre nekoliko decenija jasno zaokružio veliki Alan Clarke i koje je blizak srodnik onoga što znamo iz, recimo ostvrske TV serije Skins ili radova (i spotovskih i filmskih) Romaina Gavrasa i Kima Chapirona, po svoj prilici neće naići na razumevanje većine. Što, uostalom, i nije toliko važno. Klip već sada ima pristojan festivalski život u međunarodnim okvirima, a autorka ima podosta razloga za ponos – već na ovom stepeniku svoje karijere ona je stvorila odličan film kojim je pokazala i nemalo filmsko znanje i svest o okolnostima u kojima joj je dopalo da dela, a tu je i neupitna hrabrost kao suštinski kredo kojim Maja Miloš pristupa transponovanju stvarnosti većinskog plebesa u filmski medij.
I, nema sumnje, crnilo koje izbija iz Klipa nije pozerska zagledanost dobrostojećih prema zloj kobi nižepozicioniranih, to crnilo nije izrađeno po kroju pretpostavljenih preferenci mjeđunarodnih znalaca i žirija... Ono je naprosto prirodan nastavak poetike ovdašnjeg crnog talasa koji je, kako sada znamo, bio dosta precizan odraz stvarnosti u neumivenom i najporaznijem izdanju. Maja Miloš tom nasleđu dodaje iskrenu humanističku crtu, te potpuno odsustvo ironijskog otklona prema neprijatnoj zbilji i likovima zarobljenim u njenom otrovnom mulju ovde postaje zasebna, pa i dominantna estetska kategorija.
Na takvoj osnovi autorka je uspela da priču koja bi se, inače, mogla podvesti isključivo pod jetki društveni komentar izdigne i na nivo ljubavne priče. Imajući sve prethodno pomenuto u vidu, sasvim prirodno Klipu se nije dalo da bude melodrama, ali valja ga ceniti po onome što ona jeste, a to je ljubavna priča u svojevrsnom rikvercu. Dvoje mladih (izuzetna uloga Isidore Simijanović i primerana minimalistička gluma Vukašina Jasnića Marlon Brutal) spoznaju ljubav u smeru oprečnom onom uvreženom – njihov odnos kreće od početne neravnopravnosti i brutalnosti po meri novog srpskog doba, da bi, vođen preciznom i diskretnom pripovedačko-rediteljskom rukom autorke, kulminirao u istinsku vezanost i prožetosti. U prikazivanju nijansi dinamike ovog u velikoj meri neprijatnog (ali nimalo neuobičajenog odnosa) Miloševa ne preza od eksplicitnih prizora seksa i nasilja, ali za razliku od, na primer, Spasojevićevog Srpskog filma, ona uspeva da prevaziđe tačku pukog ushićenja nad mogućnostima efekta šoka na prvu ili drugu loptu.
Klip će, baš kao i većina pominjanih vrlih naslova, poslužiti i kao lakmus-papir koji će nam još jednom pružiti uvid u reakciju publike kada je izložena izazovu zahtevnije vrste oličene u ozbiljnom pristupu filmu, dakle, podaleko od arhaičnog anegdotsko-dunsterskog filmskog izraza koji nam glavni tok istrajno nameće kao jedini izbor. Ishod se naslućuje, ali samo zbog toga borba ne sme da stane. Ako ništa drugo, tokom tog tihog ustanka nižemo i nizaćemo ostvarenja kojih nas neće biti sramota.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari