Za Bor

Scenario: Nikola Ležaić
Uloge: Marko Todorović, Stefan Đorđević, Dunja Kovačević, Marko Milenković, Nenad Stojisavljević
Žanr: drama
Trajanje: 99 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2010.

Nesreća nikada ne dolazi sama. Tako kažu. Obično se prikrade u tri rate. Sudeći po srpskom filmskom učinku na prelazu iz jedne u drugu godinu, isto bi se moglo reći i za sreću. Nakon ljudski kvalitetne radosti za plebes u vidu Bjelogrlićevog Montevidea... i poslastice koju je za SFRJ-nostalgičare i pop-ezoterike priredila Mila Turajlić sa svojom ekipom u izvrsnom dokumentarnom radu Cinema Komunisto, do publike je konačno došla i na sva i mnogorodna usta hvaljena Tilva Roš.

Debitantski dugometražni rad Nikole Ležaića, sa dosta uspeha je u poslednjih šest meseci prošetao mnogobrojnim regionalnim i evropskim filmskim feštama, izborivši se za gotovo unisone pohvale i poneku festivalsko odličje, a sada je napokon i deo redovnog srpskog bioskopskog repertoara. Ovaj film su sa nestrpljenjem očekivali i dugogodišnji ovisnici o arthouse ostvarenjima, ali i pobornici žanrovski profilisanijeg filma koji nikako da se zapati na izmučenom srpskom tlu. Pohvale ljubitelja filma tako oprečnih shvatanja i preferenci ovde, srećom, nisu puki odraz ciljano slepe vere u san po svaku cenu,  iznenadne svenacionalne sabornosti radi maglovitog višeg cilja ili pokleknuća pred terorom PR ispiranja mozga na rate.

Jer Ležaićeva Tilva Roš je naprosto dobar film. Šta više, to je gotovo pa odličan film, te kao takav zaslužuje grlene pohvale, topao prijem na sve strane i dobru komunikaciju sa bioskopskom publikom među kojom je, to je posve sigurno, dosta i onih koji i nisu toliko vični izrazu za koji se ovde opredelio Nikola Ležaić. A taj bi se izaz, za potrebe izrade recezentskih prečica i brzopoteznih analogija, dao pojasniti kao uspeo srpski pandan mahom anglosaksonskom indie filmskom jeziku, oslonjenom na svedenost, lo-fi ton i sirovost, kao i verizam svojstven kućnim video-snimcima.

Tilva Roš prevazilazi i okvire ove formule, te se nameće kao samosvojan film koji ulazi u polemiku i sa gledateljstvom i sa uzorima od kojih polazi. A u priči o uzorima kao najlakše prepoznatljiv se nameće Park paranoja Gusa Van Santa, dok se na osnovnom idejnom planu Tilva Roš „rimuje“ i sa legendarnim klasičnim ostvarenjima zlatne ere novijeg Holivuda – Američki grafiti Georga Lucasa i Dan velikih talasa Johna Miliusa (a odatle i indirektno i sa ni približno uspelom preradom Miliusovog remek-dela ostvarenjem Šest dana juna Dinka Tucakovića).

Sa njima je spaja dramaturška postavka u kojoj pratimo rastakanje čvrsto uvezane grupe mladih tokom poslednjeg leta slobode pred nevoljko porinuće u svet odraslih. Borska mladež predstavljena u Tilvi Roš svoje poslednje dane punog života troši na pogibeljne akrobacije po uzoru na Jackass idole; Ležaić, oslonjen i na osećaj opšte nelagode života u Srbiji na izdisaju, stvari nadograđuje, te se kaskade njegovih junaka jasno postavljene i kao odraz začudne životne filozofije po kojoj povređivanje na egzotične načine nadilazi nivo proste hedonističke ekstravagance na kojoj je zasnovana Jackass „ideologija“ i izrasta u svojevrstan vid autoempancipacije mladih duša u sveopštim neuslovima.

Tilva Roš dosta svog šarma i upečatljivosti crpi iz samih pojava naturščika koji nose priču ovog ostvarenja. Osim toga, Ležaić i ekipa uspevaju da svom delu obezbede i verodostojan društveni kontekst koji manjka većini skorijih srpskih filmova. Tako Ležaić ovde dosta suptilno i umešno pruža i ubedljiv i iskren društveni komenatar o svom rodnom gradu kao simbolu tranzicijom i zločinjenjem tranzicionih velikaša i jurišnika izmrcvarene Srbije. Tu negde se može povući paralela sa ovomilenijumskim radovima Želimira Žilnika i i dalje neprikosnovenom Porno bandom Mladena Đorđevića, jer ova tri autora nesumnjivo spaja (i) čvrsta vera u (sve)moć potencirano naturalističkog izraza.

Taj naturalizam i očigledna iskrenost kojom autori ovog filma pristupaju priči za koju su se sada i ovde odlučili čini i da Tilva Roš izlazi kao pobednik i iz  neumitnog poređenja sa nekim od nedavnih ostvarenja sličnih aspiracija, ali ni približnih dometa. Tako, Ležaić daleko za sobom ostavlja Stevana Filipovića i jeftin i nepromišljen pamfletski ton njegovog Šišanja, kao i Beli beli svet Milene Marković i Olega Novkovića u kom smo bili svedoci svojevrsne buržoaske eksploatacije radničkog čemera i neveštog blefa umetnika na temu jada proleterskog usuda.

Premda bez suštinskog zapleta i izveden u vazda problematičnom obliku intimnog dnevnika, Tilva Roš pleni nepatvorenom emocijom. U njemu nema očekivane prenatrpanosti što je česta i sasvim razumna boljka većine debitantskih radova, ali kao najznačajnije propuste valjalo bi navesti povremeno (recimo, u scenama Mekicinog „sloma“ ili rasprave o krađi pomorandži) rediteljevo oklevanje da interveniše u samoj sceni i skrati je kada je poenta postala posve jasna, te previd u vidu pogrešnog pozicionaranja segmenta koji predstavlja emotivni vrhunac priče negde pri sredini ostvarenja.