Truljenje blistavog uma

Šišanje je najgledaniji domaći film u našim bioskopima 2010. godine. Još od Dragojevićevih Rana (‘98) nije bilo filma koji uverljivije problematizuje povezanost omladine i državno kontrolisanog kriminala. Šišanje nije bez mana, ali rane o kojim govori posipa solju: njegov reditelj Stevan Filipović (1981) poseduje beskompromisnost socijalnog angažmana koji su onoliko impresionirali kod Dragojevića iz 90-ih, ne zaboravljajući da traganje za pravdom na filmu ima smisla samo u slučaju njenog elementarnog odsustva. Šišanje tako ima ulogu neizrečene optužnice i izrečene istine kojoj epilog nije ni potreban.

POPBOKS: Koliko gledalaca je do sada videlo Šišanje?

FILIPOVIĆ: Posle skoro tri meseca, film je još u bioskopima. I do sada ima više od 70.000 gledalaca.

Jeste li to očekivali u internim procenama?

Moram priznati da tako dobar rezultat nismo očekivali ni u najhrabrijim prognozama, znajući koliko je i kako gledanost i domaćeg, a i stranog filma opadala u poslednjih desetak godina. Ali, mislim da su nove i kvalitetne bioskopske sale, kao i 3D spektakli poput Avatara, ipak pomogli da se situacija sa odlaskom Srbalja u bioskope popravi. U svakom slučaju, drago mi je što je što je Šišanje tako dobro prihvaćeno od strane publike.

Kome se film obraća? Šta je target-grupa?

Želeli smo da pre svega da uspostavimo komunikaciju sa generacijom kojoj pripadaju i protagonisti našeg filma. Ali mislim da Šišanje na kraju komunicira sa znatno širom grupom - da se tiče teme koja na različite načine dotiče i pogađa bukvalno svakog ko živi u ovoj zemlji.

Šišanje je premijeru imalo 6. oktobra. Da li ste u vreme zakazivanje promocije znali da se Parada ponosa održava u to vreme, tri dana kasnije?

Ta ideja je još jedan dokaz koliko su ljudi ovde skloni teorijama zavere i formiranju stavova isključivo u dnevnopolitičkom kontekstu. Film je rađen više od tri godine, i da je bilo sreće i novca, premijere bi bilo još 2008. Ovako, snimanje se odužilo, a premijera je zakazana na sastanku sa distributerima i upravom Sava centra u maju, mnogo pre nego što je uopšte postojala ideja za Paradu ponosa u oktobru.

U redu, ali 6. oktobar nije slučajnost?

To ne. Taj simboličan datum je vrlo namerno izabran.

Objektivno gledano, koliko je frka stvorena oko gej parade koristila filmu u bioskopima?

Ovo je opet posmatranje stvari iz uže perspektive. Za tri godine rada na Šišanju bilo bar još desetak trenutaka kad je film mogao da izađe, i ne bi bio ništa manje aktuelan - od prebijanja profesora po fakultetima, spaljivanja grada prilikom proglašenja nezavisnosti Kosova, skandala o fudbalskoj mafiji, huliganskog divljanja po Srbiji, ubistva Brisa Tatona... U tom smislu je Šišanje bukvalno ispalo hronika života u Srbiji i nije vezano za ili motivisano isključivo jednim događajem.

Misliš li da je film dovoljno jasna socijalna eksplikacija? Šišanje je locirano u precizno određen milje: korumpirani sistem i samozapušteni kontrolisani plebs.

Samo jedan film nije dovoljan da se napravi sveobuhvatna analiza o kakvoj govoriš, ali, srećom, na tako nešto nismo ni pretendovali. Presek društvenih prilika koji smo odlučili da pokažemo je relevantan, pre svega za priču koju smo želeli da ispričamo i za likove kojima se bavimo. Ali i da verno donosi prikaz jednog šireg stanja i onih mehanizama u našem društvu koji, kao, proizvode ljude kao što je Novica.

A kada se u tom smislu dokumentarno prebaci u igranu formu?

Naravno, govorim o dozi stilizacije koju svaki igrani film kao forma nosi, u većoj ili manjoj meri.

Imaš li neko intimno iskustvo sa navijačkim huliganima? Mora da je postojao neki jak lični razlog da snimiš baš ovakav film?

Čudno mi je kad ljudi opisuju Šišanje samo kao „film o navijačima i huliganima“...

Zar nije?!

To jeste jedan njegov važan segment, marketinški verovatno najzanimljiviji, posebno u ovom trenutku.

A šta je tebi bilo najvažnije?

Priča o racionalizaciji zločina i o gubitku slobode koju sam želeo da ispričam već jako dugo. Smatram je savršenom paradigmom za ono što se u ovoj zemlji dešavalo u poslednjih dvadesetak godina.

Sada kada film polako završava bioskopski život, možeš li da nam kažeš čime u njemu nisi zadovoljan?

Ne, jako sam zadovoljan filmom. Daleko je zreliji i ozbiljniji od verzije koju smo počeli da pišemo još 2006, makar u onoj meri koliko smo mi kao autori zreliji i svesniji nekih stvari. Bez obzira na objektivno teške uslove snimanja i nedostatak novca, ipak sam imao dovoljno vremena da film, zajedno sa bliskim saradnicima, montažerkom Natašom Vranješ i producentom Branislavom Jevićem - koji su pored Dimitrija Vojnova i mene učestvovali i u pisanju priče - oblikujem onako sam mislio da je najbolje.

Dakle, stojiš iza svih donetih odluka?

Naravno!

I ovo „šta bih sad uradio drugačije“ je suvišno?

To pitanje nema puno smisla kad je postavljeno svega par meseci po izlasku filma. Možda bi bio zanimljiv moj odgovor za nekih 10-20 godina.

Nedavno sam bio na jednoj žurci, tu su bili mahom tridesetogodišnjaci, i na kraju je pušten Šejtanov ratnik. Nakon pet godina, to je i dalje odličan film. Bojiš li se starenja Šišanja?

Drago mi je da se Šejtanu još ne vide bore na licu, jako sam ponosan na taj film i na sve ljude koji su radili na njemu. Što se Šišanja tiče, ne mogu da predvidim kako će mi izgledati za pet godina, ali ne strahujem puno. Mislim da je tema kojom se bavimo, na onom osnovnom, ljudskom nivou, poprilično univerzalna, u šta sam se dodatno uverio još pre premijere, na projekcijama koje smo imali na Novom Zelandu i u Australiji.

Po forumima i blogovima ima nekoliko istovetnih zamerki filmu povodom raznih detalja iz scenarija. Recimo, ko to još, poput Relje, prepisuje na takmičenjima iz matematike... Da li su ti ovakve stvari promakle?

Pošto smo toliko dugo radili na filmu, nije baš bilo puno šanse da nam tako nešto promakne. Film je imao dvojicu profesori matematike za konsultante, a i sâm sam bio na dovoljno takmičenja da i iz ličnog iskustva znam koliko se na takmičenjima prepisuje. Ili makar pokušava. Tako da je to istinita epizoda.

A kako to da baba i deda ubijenog Roma koji u Beču studira arhitekturu žive u karton-naselju?

Mislio sam da je stvar jasna – policijski inspektor Milutin igra na kartu za koju zna da će Novicu dovesti u stanje koje mu je potrebno. On je od Relje čuo sve o njemu, zna koje su mu slabe tačke, i sad koristi priču koju si pomenuo upravo da mu razbije ceo sistem. Zamenivši samo jednu varijablu - žrtva je intelektualac a ne „ološ sa ulice“ - on mu pokazuje do koje mere je cela konstrukcija od početka bila banalna i površna.

Da li je onda ta priča istinita ili samo inteligentna policijska manipulacija?

Može da se čita kako hoćete, ja sam uvek sam mislio da je ovo drugo. Ali ni u prvoj varijanti se negde ne kaže da deda i baba žrtve žive u karton-naselju, to su ljudi verovatno zaključili samo po lokaciji na kojoj je Rom ubijen.

Po klasičnoj dramskoj postavci, neko ko zgreši koliko Novica na kraju za to mora i da plati. Ponekad i glavnom. Međutim, Novica preživi i postaje huligan koga kontroliše korumpirani inspektor koga kontroliše matori neonacista. Da li je to ta kazna?

Novica na kraju završi kao neko ko je u potpunosti izgubio individualnost i slobodu, što je krajnji rezultat svakog fašizma. To je za elitistu kao što je Novica - kome je fašizam ok samo dok je on firer - zapravo kazna mnogo gora od smrti. Neka vrsta večnog zatvora, u kome mu nekada blistavi um polako truli, dodatno otrovan spoznajom da se nepopravljivo zajebao, svojom krivicom, da je uništio i svoj i živote svih ljudi koje je ikad voleo, i da nikad neće imati šansu da ponovo bira i eventualno popravi situaciju. A Milutin je tu da ga svaki dan podseća na tu činjenicu.

(Sledi nastavak)