Mnogi su me, još pre odlaska u Ameriku, savetovali da se čuvam kada budem u San Francisku. Najčešće upozorenje, ipak, glasilo je: „Čuvaj se pedera“
Od avgusta 2003. do jula 2004. bio sam u Americi kao „visiting scholar“ na University of California at Berkeley, u Kaliforniji. Budući da sam bio tik do San Franciska, kada je krajem juna došlo vreme za tamošnju Gay paradu, odlučio sam da posetim i taj događaj. Ovo su lične impresije i meditacije povodom te parade, a u svetlu one najavljene za 20. septembar u Beogradu.
Mnogi su me, još pre odlaska u Ameriku, savetovali da se čuvam kada budem u San Francisku. Ipak je to grad poznat po kontra-kulturi, subverzivnim delatnicima, slobodnim umetnicima, hipicima, anarhistima, zagovornicima halucinogenih droga i sličnim grupama i pojedincima. Najčešće upozorenje, ipak, glasilo je: „Čuvaj se pedera.“ Među svim tim anarhistima, narkomanima i ko zna kakvim amoralistima, iz srpske vizure, najveća opasnost ipak preti – s leđa. Zato, stalno su mi ponavljali: „Dupe uza zid.“
Kada sam se najzad našao na ulicama San Franciska, nisam ni u jednom trenutku osetio povod za bojazan i oprez. Niko me nije pogledao ni popreko, a ni zaljubljeno. Prosto, ljudi se tu uspešno bave aktivnošću, u Srbiji nezamislivom – gledaju svoja posla. Proveo sam skoro punih godinu dana u Berkliju i San Francisku, a da nisam imao nikakav gay-related susret, iako sam se družio i sa studentima i sa profesorima i sa pesnicima i drugim umetnicima.
A onda, šok. Bio je jun, i vraćao sam se iz posete nacionalnom parku Yosemite. Moja prijateljica, lokalna poetesa Stephanie, koja je vozila auto, pričala mi je o svom sinu, tinejdžeru. Kaže, mnogo je vezan za nju, a stalno je nešto ćutljiv, povučen, ko zna, možda je gej. Ovu mogućnost iznela je tako ovlašno i usput, intonacijom kojom bi neka srpska majka rekla: „Onaj moj nešto kija, ko zna, možda je uhvatio prehladu.“ Mnogo više od mogućnosti da je njen sin (koga nisam poznavao) možda gej, šokirao me je opušten način na koji je tu pretpostavku Stephanie iznela. Prosečna srpska majka bi u sličnoj poziciji uglas plakala i kose čupala, i pitala se gde li je pogrešila. To je bila jedna od vrlo retkih situacija tokom kojih sam u Americi osetio tzv. „kulturni šok“, tj. setio se odakle dolazim i gde sam došao.
U produžetku tog razgovora, Stephanie mi je kazala: „Nego, za neki dan u San Francisku je Gay parada. Pošto tebe i lično i profesionalno zanima američka kultura, to moraš da vidiš svojim očima.“ Stephanie je, inače, levičarka, kao i većina stanovnika tog kraja, uz to borac za prava Indijanaca, zaštitu prirode, retkih zverki, manjina itsl. Gay parada je za nju i njene sličnomišljenika dobra prilika da okupljenima dele svoje pamflete i flajere. „Zašto ne pođeš sa mnom?“ pitala je.
Tu je već nastala dubioza: kao prvo, još uvek su mi u svesti bile žive slike sa TV-a, sa prvog i do tada jedinog pokušaja Gay parade u Beogradu (2001.) koja se završila upadom navijača i ekstremnih desničara. Kao drugo, u mozgu su se stapale slike: karneval u Riju, Mardi Gras festival u Nju Orleansu i neka evropska gay parada – sve prizori viđeni na TV-u, koji na okupu nisu baš delovali privlačno. Kao treće, upitao sam se: nije li to ipak dešavanje samo za gay osobe? Šta ja imam tu da tražim? Kao četvrto: a šta ako me njihov gay-dar označi kao uljeza na paradi, kao u Invaziji trećih bića (koja se dešava baš u San Francisku)? U suštini, bio sam voljan da indirektna i ovlašna „saznanja“ sa TV-a zamenim iskustvom naživo, ali kopkalo me je ključno pitanje: „Da li je to bezbedno?“
Stephanie me je uveravala da je to jedna opuštena, vesela, benigna parada i da mi ništa neće faliti da se u to lično uverim. Nesigurno, ipak prihvatih poziv, i pođoh s njom u San Francisko. Ostatak je istorija – ali nimalo melodramatična poput ovog uvoda. Ukratko: da, bio sam na Gay paradi, i preživeo da sada pričam o tome. Ne znam koliko traje inkubacija gay virusa, ali ni dan-danas, pet godina kasnije, ne osećam nikakve simptome. Mada, ko zna: već i sam ovaj gay-friendly tekst biće dovoljno sumnjiv za neke.
A na samom licu mesta, za mene: šok do šoka!
Šok br. 1: Među okupljenim ljudima koji su došli da gledaju paradu bio je veliki broj porodica: muškarci, žene i – deca! Klinci od 6-7 godina koje su roditelji nosili na ramenima ili držali za ruke. Pa zar ti ljudi ne znaju da je glavni „argument“ dušebrižnika: „Mislite na decu! Zar želite da vaša deca to gledaju?! Kako ćete im to objasniti?!“ Kako? Očigledno, show and tell metoda je za Amerikance sasvim dovoljna. Srbin je sve to već „video“ na TV, ne treba mu više od toga. Moram priznati da sam ovim detaljem – prisustvom dece – i sâm bio iznenađen. Roditelji ih doveli na Gay paradu isto kao što bi ih ovdašnji doveli na Prvomajsku, ili na Dane mimoze. Deca vole da gledaju šarene kostime, šljokice i spektakl, a ako imaju zrele roditelje uz sebe da im to objasne kako treba – u čemu je problem?
Gej parade se najčešće dešavaju poslednjeg vikenda u junu, u znak pomena na čuvenu pobunu queer osoba i njihovih simpatizera u njujorškom klubu Stonewall protiv nezakonite, homofobične policijske intervencije. To se desilo 28. juna 1969. i taj datum se uzima kao prelomni u modernoj borbi za prava homoseksualaca, biseksualca i transseksualaca. Na godišnjicu, 28. juna 1970, u Njujorku je održana prva parada, a paralelno s njom i u Los Ađelesu i San Francisku. Vremenom, sa većim stepenom izborenih prava i sloboda, ove parade su imale manje ratoborno-politički a više zabavno-karnevalski ugođaj. Pokret Gay pride zasnovan je na tri premise:
|
Šok br. 3: Cela parada je protekla u miru, veselju, šarenilu, pesmi, zezanju, bez i najmanje tenzije ili pretnje bilo kakve vrste. Niti je neko od posmatrača bilo šta dobacivao ili, daleko bilo, nekoga napadao, niti su pak golišavi i kostimirani gejevi i lezbijke ikoga iz publike spopadali i silovali nasred ulice. Iskreno, pribojavao sam se moguće nekontrolisane atmosfere, eventualno pripitih, drogiranih ili drugačije raspojasanih učesnika – samo da bi mi realnost zafrljačila u lice predrasude s kojima sam na ovu paradu došao. Niko me nije ni za dupe u'vatio. Mnogo rizičnija bila bi poseta nekom rejvu, ili pak paradama koje ne nose gay-zastave, poput onih u Riju i Nju Orlinsu (gde često bude i povređenih ili mrtvih). O rizicima po telesno i mentalno zdravlje kojima se čovek izlaže posetom truba-festu u Guči ili Beer festu u Beogradu, ili pak Exitu u Novom Sadu, da i ne govorim.
Parada koju sam svojim očima video i čuo bila je samo to: defile nekih zabavnih, otkačenih, nakinđurenih, kostimiranih ili nekostimiranih individua koje su paradirale svojim – ovde već izborenim – pravom na različitost. Nije bilo ničeg vulgarnog: neki učesnici bili su u „vrućim pantalonicama“ i tangama, ali niko nije bio skroz go, niti se ponašao na „pornografski“ način. Latino gejevi bili su u kostimima Maja i Asteka; nedavni korisnici prava na gay brak nosili su konvencionalna odela za mladoženje; SM fetišisti paradirali su u svojim master/slave kožnim kostimima; trandže su bile u odeždi sa mnogo perja; gay bajkeri su prošli na motorima; a u mnoštvu šarenila bilo je i komedijanata koji su paradirali sa svojim kućnim ljubimcima i transparentima: „1st Gay Dog Wedding“ i „Hump Me“.
Najrazličitije grupacije prodefilovale su pred sugrađanima koji su ih pozdravljali aplauzima, fotografisali i zezali se sa drugarima i porodicom oko sebe. Sve se okončalo ispred Gradske skupštine, koja je, kao i ceo grad, bila ukrašena zastavama u duginim bojama. Niko nije – poput Donalda Sutherlanda, na kraju Invazije trećih bića (1978) – upro prstom u nekoga, i zavrištao.
Za Srbiju već – ne garantujem. Tu biti različit još uvek znači – biti sumnjiv, i verovatno opasan.
Zato želim da beogradska Gay parada ima bar jednu desetinu tog mira, opuštenosti i veselja koje sam doživeo u San Francisku, i nadam se da će ovaj moj izveštaj imati neki pozitivan uticaj na one koji se još uvek dvoume pitanjima „Da li je Gay parada potrebna baš sada i baš ovde?“, „Da li je pravi trenutak?“, i „Da li je to sve neka zavera?“
Ali, ne verujte meni. Uverite se sami.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari