Scenario: Stevan Filipović
Priča: Stevan Filipović, Marko Mrđenović, Nataša Vranješ
Uloge: Radovan Vujović, Staša Koprivica, Miloš Tanasković, Vladimir Tešović, Vujadin Milošević, Marko Mrđenović, Sanja Kužet, Petar Božović, Marko Nikolić, Branislav Lečić, Irfan Mensur, Svetlana Bojković, Bane Vidaković
Žanr: komedija/fantastika/horor
Trajanje: 94 min.
Proizvodnja: SCG
2006.
Zvanični veb: www.sejtanovratnik.com
Šejtanov ratnik je film koji komunicira s publikom na najneposredniji način. Snimljen i ponuđen da ljudi (a naročito mladi) odu u bioskop, istinski uživaju i zabave se. Ovo može zvučati banalno, kao otkrivanje tople vode, ali ne zaboravimo da se u Srbiji ovako nešto baš i ne viđa svake godine. Film koji govori o mladima bez samodovoljnog nekrofilnog prekapanja po prošloj dekadi, bez nihilizma, bez zauzimanja nekakvog lažnog ideološkog stava. Samo uz uzgredan zdrav smeh sveprisutnoj ljudskoj gluposti. Jer klincima su ipak na umu neke mnogo važnije stvari: izbeći čas latinskog, smuvati devojku, preživeti KST, očuvati prijateljstvo... i naravno, zaustaviti drevnog turskog demona i poslati ga natrag u Pakao. Dakle, uobičajeno.
Lepo je konačno videti film u kome beogradski tinejdžeri zaista tako i izgledaju, govore, ponašaju se. Umesto nekakve lažne, uopštene slike mladeži koja je sva jednako slična i jednako jadna, ovde su glavni likovi jasno profilisani kao pojedinci s imenom/prezimenom/nadimkom i stavom. Autori Šejtanovog ratnika vole sopstvene junake, razumeju ih, što je najvažnije. Glumci zvuče prirodno dok razmenjuju replike, i nema sumnje da je pametno napisan, junacima primeren tekst dodatno pomogao mladim glumcima da, uprkos neiskustvu, ostvare ubedljive uloge. Iako je centralni motiv, žanrovski gledano, čista fantastika, nema lažnog otklona spram svakodnevice. Samo prirodna potreba da se ona kreativno interpretira uz veliku dozu humora. Šejtanov ratnik zato, uprkos fantazijskom uplivu, donosi ubedljivu i relevantnu tinejdžersku komediju (zaboravite na sve Munje, Kengure...) koja govori o generacijama koje su odrasle krajem 90-ih. Tako imamo jasno profilisane i autentično srpske: skinhedse, dizelaše, štrebere... izmešane s alternativnom istorijom prelomljenom kroz već usvojene domaće pop-kulturne obrasce (Marko Nikolić je ponovo Karađorđe). A sve to je zaslađeno referencama na strane filmove (knjige, stripove). Od Gospodara prstenova, preko Dilana Doga, pa sve do Petka 13-og!
Jedan od razloga što žanrovski profilisani filmovi (naročito horor i svaka vrsta fantastike) ovde ne prolaze je što u Srbiji, danas, ne postoji nikakva tradicija te vrste. To zvuči porazno. Posebno ako se prisetimo zaboravljenog klasika kao što je Čudotvorni mač. Jedan od pređašnjih a skorijih pokušaja, izvrsni T.T. Sindrom Dejana Zečevića, obraćao se isključivo zatvorenom krugu fanova i to je bio problem. Šejtanov ratnik ipak ne pati od ovakve žanrovske samodovoljnosti. Različiti žanrovi se prožimaju i međusobno oplemenjuju, a način na koji su efektno iskorišćene gradske lokacije (KST kao vampirsko leglo, napuštena centrala koja vodi pravo u Pakao, slešer na Dedinju...) pokazuje kako je ipak najbitnije imati mašte. U pitanju je unikatno ostvarenje, a nadajmo se i preloman film za savremenu srpsku kinematografiju. Za sada, svakako jedini koji se može podvesti pod tu odrednicu.
Zamerke? Niti jedna koja bi se odnosila na film u celini. Momci i devojke su očigledno dobro zamislili sve želje, procenili mogućnosti i čitavoj svari pristupili iskreno, ali i savesno. Recimo da su neki epizodni likovi, kao što je izvesna Ksenija, mogli biti potpuno uklonjeni a da zaplet ne strada, mada i ovako ne štrče previše. Raskošni muzički skor je prenaglašen kada to zaista nije potrebno (prva trećina filma). Jedan podzaplet, oko misterioznog Bore, trebalo je da bude nešto razrađeniji, a lik golumolikog Stanislava malo manje karikiran, bar na početku.
Šejtanov ratnik je odgovor na arogantni kvazielitizam iza koga se kriju najgori diletanti sa čijih su filmova ljudi izlazili iz bioskopa proteklih meseci (koji god da navedete, nećete pogrešiti!). Neke stvari su, istina, stvar ukusa, ali i van toga je jasno da je ovo korak u dobrom smeru. Svi pravi filmofili, pa čak i oni koji ne obožavaju žanrovske eksperimente, imaju mogućnost za jednu novu, uzbudljiviju i iznad svega zdravu kinematografiju. Sve nadalje zavisi od upornosti i talenta, ali najvažnije – od volje da se nešto izgura uprkos Srbiji.
Komentari