U strahu da svom junaku ni u jednom trenutku ne daju za pravo, autori Šišanja se odriču svake mogućnosti da ispričaju njegovu priču
Scenario: Stevan Filipović, Staša Koprivica, Dimitrije Vojnov, Nataša Vranješ
Uloge: Nikola Rakočević, Viktor Savić, Bojana Novaković, Dragan Mićanović, Nataša Šolak, Nikola Kojo, Predrag Ejdus
Žanr: Drama
Trajanje: 98 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2010.
Glavnog junaka filma Šišanje zatičemo na brisanoj teritoriji – on je negde između smušenog Stanislava kojeg svi kinje, skeptičnog i naduvanog, pa tako imunog na manipulacije Marka i Relje koji sve što mu treba dobija zastrašivanjem i blefom.
Po receptu tinejdž filmova iz osamdesetih, „sloj šminke“ (perika, prevelika odeća) na početku filma, ukazuje da će glavnom junaku uslediti promena frizure, stila i samim tim, dubinska transformacija. Dodatno, kao Vil Hanting, i Novica živi raspet između svojih mogućnosti i manjka motivacije ili „pravog usmerenja“ koje bi ga obodrilo ka najboljoj mogućoj sudbini i izdiglo iznad proseka.
Odličan izbor glumca, Nikole Rakočevića koji uverljivo izrasta iz dečjih dukseva u garderobu lošeg društva kojeg se hvata, skinsa, pružio je dobru priliku reditelju da se poigrava ovim „pre i posle“ u Novičinom razvoju, te generalno razdoru u glavnom junaku koji prikazuje u više navrata – dečak sanja kako gleda sebe kroz rešetke; snima sopstveno priznanje o nedelu koje je počinio, a potom snimak gleda na kompu, itd.
Međutim, autori Šišanja brzo lenjirom dele junaka na dobrog i lošeg Novicu, čime on postaje puki primer inicijacije u loše društvo i udaljena demonstracija onoga čime se Srbija ne ponosi – nasilje, mržnja i strah. Zatim dalje: rasizam, antisemitizam, alkoholizam, korumpiranost, nasilništvo, nacizam... Pošto utvrdite, baš tako redom, da vaše dete ne boluje ni od jedne pomenute bolesti, možete mirno da odahnete i sa negodovanjem cokćete na dalji Novičin pad. U strahu da svom junaku ni u jednom trenutku ne daju za pravo, autori filma se odriču svake mogućnosti da ispričaju njegovu priču.
Dok su podele na vršnjačke grupe u prvom filmu Stevana Filipovića, Šejtanovom ratniku, iako stilizovane u vidu žanrovskih premisa, isprovocirale jak utisak realnosti i autentičnosti, u Šišanju su one, iako teže da budu ogledalo realnosti, njena pojednostavljena, na momente i površna slika.
Filipovićevo samouvereno rediteljsko manevrisanje po čvrsto izgrađenom svetu u slučaju Šejtana, ovde se često ispomaže generičkim pristupom. Tako su skinsi uvek slikani tako da izgledaju maskulino, militantno, sa akcentom na opremi čak i kada je akcenat na nečemu drugom u određenoj sceni sa njima, pa se oni tokom celog filma praktično ni ne razviju iz zametka jednoznačne ikonografije; scene tuča, bile one masovne, stadionske, ili scene maltretiranja pasivnog, zarobljenog, zatečenog pojedinca, snimljene su po šablonu maksimalno pojačanog zvuka, sa a la Rambo sevanjem šaka, čak i kada, poput scene sa profesorom matematike u učionici, prebijanje nije samo dokazivanje nadmoći i veštine, nego pobuna junaka nad likom sa kojim od ranije ima neki odnos, a koji ova tehnička pojačala samo zagušuju, itd.
Otuda se stiče utisak da Novica preko noći izrasta u profesionalnog tabadžiju, iako je na više mesta u filmu jasna namera autora da ovu transformaciju tretiraju kao kompleksniju, za određeni društveno-politički trenutak simptomatičnu pojavu. U naivnosti sa kojom to čine, oni zapravo dokazuju da tu ničeg kompleksnog nema, već da je reč o pukom zaglupljivanju dečaka, koja ne zavređuje nikakvu dalju ni umetničku, ni društvenu ekspertizu.
Grupa skinsa-navijača u koju Novica upada, holivudizovana je u načinu na koji su kompresovane modne i ideološke odrednice ovog pokreta (kukasti krstovi na zastavama, tetovažama, skrovište u podrumu sa lancima, Majn Kampf kao Biblija, haker po imenu Svarog, krvoločni vučjak, prijem na koji dolaze žene funkcionera odevene kao Eva Braun...) do te mere da ju je nemoguće pojmiti kao društveni činilac, već pre kao karikaturu, pa otuda njena uklopljenost u kompletnu hijerarhiju moći u koju se uključuju i policija, školski sistem, crkva, političari, deluje neuverljivo. Sa druge strane, budući da film uglavnom održava ozbiljan ton drame koja, poput Američke istorije X, kroz priču o skinsima, pokušava da ispriča storiju o odrastanju jednog dečaka, ova stilizacija stvara utisak naivnosti i površnosti. Kao da su, dobar deo filma, autori neodlučni između toga žele li ovu grupu da diskredituju preko karikature i stilizacije ili da na nju upozore ne uzimajući je zdravo za gotovo.
Usled ove neodlučnosti, Šišanje definitivno postiže jednu stvar, a to je stvaranje novog stereotipa, onog koji su domaći novinari preko noći narodski nazvali „ćelavci“. Čak i inspektor (Nikola Kojo) deluje izgrađeniji kao junak, sa određenim pragmatičnim sistemom vrednosti i upečatljivim svinjskim otaljavanjem posla.
Za razliku od dizelaša, gikova, i Turaka iz Šejtana koji su imali sasvim precizno mesto u Filipovićevom univerzumu, "ćelavci" nisu žanrovski, a samim tim ni smisaono precizirani. Otuda Šišanje, u najboljem slučaju, doprinosi da i mi imamo filmske ćelavce, kao gotov preuzet filmski proizvod, ili dramski pelcer, ali ne uspeva da ih uklopi ili oživi u sasvim drugačijim dramskim okolnostima. Oni su prosto dati kao korpa puna svega najgoreg što se trenutno u Srbiji dešava, čime i kritika društva koje ih je iznedrilo deluje mlako i neutemeljeno.
Kao da je i sam film naišao na to veštačko ostrvo, pa u drugoj polovini Šišanja, oko njega gradi jednako veštačke meandre koji bi trebalo da pejzaž učine celovitim i opipljivim. Umešanost policije, odgovornost roditelja, pouke NVO glasnogovornika, licemerje školskog sistema, mazarije medija... nanizani su na put Novičine tobožnje osvete, ali se na tom putu puko izlaganje konteksta izdaje za stav. Iako navedeni sa namerom da se nikome ne ostane dužan, ovi činioci vise u vazduhu kao skele za poluizgrađen most koji bi trebalo da nas dovede do istine. Budući da je Novičin put od početka filma okarakterisan kao poguban, loš i nepreporučljiv, gledalac se pita čemu uopšte građenje mosta, ako nam se od starta ukazuje da ga nije preporučljivo prelaziti. I ko onda sme da ga pređe i kako bi trebalo da se taj oblači?
Neke od scena, poput one u kojoj se Novica, na vrhuncu svog posrnuća, okreće protiv svog rođaka čijeg hrvatskog porekla naprasno postaje svestan, šablonski primenjuju pravila sa spiska mržnji, tako da, naposletku Novica prestaje da bude realan lik, već kostur za demonstriranje pravila na času društvene anatomije. Kritika kao takva postoji u filmu, ali joj, da bi bila sveprožimajuća (čemu teži) nedostaje saživljenosti sa glavnim junakom.
Novičina drama i način na koji se društvo potkusuruje sa ovim junakom i smešta ga „gde mu je mesto“, tretiran je kao jednačina sa jednom nepoznatom. Problem je što se u rešavanju iste, baš kao što kaže Novičin profesor matematike, koristi šablon, dok rešenje, odnosno pouka kojoj, sudeći po posvetama na kraju filma, Šišanje teži, leži upravo u zaobilaženju šablona.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari