Šejtan s kriglom

Bar pola minuta ne primećujem da je strana na kaseti stigla do kraja - nije bilo upozoravajućeg klik. Sreća da pozajmljenoj spravi od početka nisam verovao, pa sam s vremena na vreme proveravao ide li traka. U međuvremenu, pitao sam za funkciju Zulfikara i Starca Lucijusa, koje igraju Petar Božović i Branko Vidaković. Stevan usput ponavlja ono što je rekao Evropi – da je Božović za Šejtanovog ratnika ono što je Alec Guinness bio za Novu Nadu, prvosnimljenu epizodu Ratova zvezda.

MARKO: Na svakoga ko je imao kontakt s Knjigom, ona je na ovaj ili onaj način uticala. Knjiga je maltene lik za sebe, glavni negativac u filmu, nešto kao Prsten kod Tolkiena. Taj odnos se najbolje vidi u priči o Jasmini. Imamo Starca Lucijusa koji se praktično raspao, star je 800 godina. Imamo Petra Božovića koji je star najmanje 200 godina. Svi oni su nastavili da postoje kao duhovi zbog kontakta koji su imali s Knjigom, ali problem je što u tom agregatnom stanju više ne mogu fizički da se umešaju u događaje.

STEVAN: Oni su tretirani po klasičnom mitološkom obrascu. To su arhetipovi mentora. Mentor nikad ne može da se umeša, već samo da pripremi heroja za konačni obračun. To je jungovski arhetip, opšte mesto na koje ljudi iz različitih kultura isto reaguju. I to je ta priča Josepaha Campbella u knjizi Heroj sa hiljadu lica.

STEVAN: Da. Ljudi iz različitih kultura reaguju isto na mitološke arhetipove. U stvari, to se svodi na kraju stvarno na Junga. Na teoriju o kolektivnom nesvesnom. To je model po kome smo svesno kreirali Zulfikara i Starca Lucijusa. Gledali su ljudi iz Engleske, Poljske, Češke i tako dalje. Svi super reaguju jer smo se negde, u suštini, rukovodili klasičnom postavkom o herojima, negativcima i antiherojima. Mislim da je to univerzalni jezik, koji filmu strašno paše.

NATAŠA: Dovoljno je razrađen u drugim filmovima da dolazi do prepoznavanja na nivou kadra, kao simbol, i svima je značenje jasno. Lucijus i Zulfikar su učesnici i svedoci istorijskih događaja, odakle potiče njihova mudrost i različite veštine. Jedino oni znaju da je moćno zlo oslobođeno. Kao što je Steva rekao, oni su pasivni likovi, za razliku od Bore, koji ima interaktivnu vezu s njima, a koji je akcioni junak.

STEVAN: Bora je isto stereotip. U stvari, nije stereotip. Arhetip je. Đomla je stereotip. Bora je arhetip. Junak, heroj. Nema dublje dimenzije kod Bore. Funkcioniše po tom najjednostavnijem principu po kojem funkcioniše i Šejtanov ratnik.

STEVAN: Han Solo je antiheroj.

STEVAN: Hoće u drugom delu, sigurno. Ali, Han Solo je antiheroj od starta. Han Solo je harizmatičan čovek koji je na ivici zakona. Cane je nešto slično antiheroju. Cane stalno hoće da se izvuče. I to je mnogo zanimljivije od običnog heroja. Mnogo više volimo Hana Soloa nego Lukea Skywalkera. Dobro, ja najviše volim Dartha Vadera i Jabba Hutta (smeje se). Ili Palpatina. Ne, lažem. Najviše volim Palpatina, a onda idu Vader i Jabba Hutt. I ono stvorenje (iz Povratka džedaja) što sedi na Jabbinom repu.

Kažem da sam na jednoj žurci, između dve pesme, pustio sekund smejuljenja tog stvorenja.

MARKO: Svi znaju da su čuli nešto, ali niko ne zna da li je zaista čuo to čudo.

Prelazimo na Stevanov kratki film Duel – Star Wars, trenutno na repertoaru Festivala srpskog kratkometražnog filma fantastike koji posle januarskog BEOKON-a obilazi Srbiju. Duel je posveta završnom obračunu svetlosnim sabljama u Fantomskoj pretnji. Snimljen je u Dorćolskoj marini, u koju se spušta svemirski brod sa dva džedaja.

STEVAN: Samo da ne ostanu na fanovskom nivou. Meni je Duel pretfakultetski film. To je prosto moja ljubav prema Ratovima zvezda koju sam pretočio u maturski rad. Završio sam gimnaziju s tim. Ali, ja tada nisam znao mnogo o filmu. Ima mnogo klinaca koji se 3D animacijom bave na sjajan način, gomila ljudi koji se bave filmom iz tog nekog fringe fazona, negde u podzemlju. I potpuno su nepoznati. I zašto se i oni ne bi probili u mejnstrim? Mislim, jedini način za to su veliki projekti koji će da skupe ljude. Šejtanov ratnik je skupio takve ljude, koji vole te stvari, na jedno mesto, i oni su dobili način da se probiju i urade nešto konkretno. Duel je bio stvarno amaterski film, tu ima puno ljubavi i potencijala, ali nema elementarnog znanja filmskog jezika. Znači, napravite od hobija svoju profesiju. Ako zaista volite film, upišite FDU ili šta god, ali počnite da se bavite profesionalno time i napravićemo zajedno jednu novu i bolju kinematografiju.

STEVAN: Ha! Neverovatno! Bukvalno neverovatno. Nisam mnogo proputovao, ali sličan grad verovatno ne postoji na svetu.

MARKO: Još smo mi bili u azijskom delu, koji je egzotičniji.

STEVAN: Da, to je grad u kojem u jednoj ulici imaš ljude koji žive najmodernijim evropskim životom, i ljude koji žive isto kao što su živeli pre 800 godina. Potpuno isto (smeje se). Doduše, kod nas svi žive kao pre 800 godina...

MARKO: U Istanbulu smo pravili diverzije, jer smo išli da snimamo u Aja Sofiji, gde je zabranjeno slikanje sa stativom i profesionalnim aparatom. Najpre je bilo predviđeno da idu Kaća i Dika, a onda su shvatili da to nisu ljudi koji mogu da odu u Istanbul i da se vrate čitavi s tehnikom (smeje se). Pa su zaključili da je najbolje da ja idem s njima. Slikali smo razne džamije, gde prosto nismo mogli da odlučimo šta će ići u film, pošto je sve bilo fenomenalno. Ima kadar koji je upotrebljen kada ulazi kamera u sobu Duleta Janićijevića, gore gde ga zadave u onom istorijskom delu (filma). Tu je iskorišćena fotografija Istanbula, za koju je vezana opasna priča. Krenuli smo da fotkamo džamije i otišli da tražimo Sinanovu džamiju Sulejmaniju, koju nismo mogli jako dugo da nađemo. Bilo je nekih devet-deset uveče, nemam pojma. Krenuli smo da se smucamo po malim ulicama; sve je mračnije i mračnije. I, odjednom, iz mraka iskače neki čovek koji nam kaže: “Gde ste vi pošli?”. Kažemo: “Idemo da slikamo Sinanovu džamiju.”. Kaže on: “Nemoj da ste tu ušli. Tu ima neko da vas presretne i da vam uzme i tehniku i pare i sve”. Mi, kao: “Ma, daj”. I krenemo mi drugom ulicom u koju nas je poslao, isto tako malom i mračnom. A sve vreme nam je u glavi – čoveče, da nas ovaj nije poslao tamo da nas neko zakolje i da nam pokupi sve što smo poneli?! I onda smo išli kao mrki Turci – namršteni, i širili smo se onako kroz ulicu. I izvukli smo se! Ali, bilo je stvarno predivno. Aja Sofija izgleda nemoguće. Istanbul izgleda neverovatno. Ništa slično u životu nisam video. Stvarno neprocenjivo iskustvo. Mada mnogi kadrovi nisu iskorišćeni...

STEVAN: Postoji scena ulaska Turaka u Aja Sofiju.

NATAŠA: Imali smo je, i koštala je jako puno.

STEVAN: Jeste, tu je bilo 25 Turaka koji trče, ima odsečena glava.

MARKO: Ali, to nije ušlo u film. Mada, nije ispalo zbog političke korektnosti, već iz tehničkih razloga.

STEVAN: S druge strane, ima u filmu dovoljno politički nekorektnih scena da nas savatavaju po ulici.

MARKO: Pa da, nismo baš veliki fanovi političke korektnosti.

STEVAN: To je ona kritika u Glasu. Ultrapozitivna, ali – BITEF je nepoželjan. (smeje se)

Prelazimo na momente u filmu koje smatram nejasnim. Pitam zašto se demon pojavi u stanu kod Đomle i ne ubije ga, rano u filmu. Stevan mi objašnjava da je to neka vrsta halucinacije, omaž Coppolinom Drakuli, koja se javlja i Đomli i Daci – predskazanje da će biti ubijeni. Kaže, najviše nerviraju publiku i “biće prve žrtve po opštim mestima američkog horor filma 80-ih”. Marko kaže da je postojala scena Đomline noćne more, ali da je izbačena, kako se ne bi ponovio motiv buđenja iz košmara viđen u sceni s Dacom. Pričamo zatim o serijalu Zli mrtvaci. Stevanov favorit su Zli mrtvaci 2 – nastavak, koji je istoimeno rimejk. Pitam Stevana da li će Šejtanova osveta biti takva vrsta nastavka. Ekipa poručuje da ne bi o tome da priča. Stevan ipak daje osnovne odrednice.

STEVAN: Reći ću ovako: ono što je Imperija uzvraća udarac bila za Novu nadu, to će Šejtanova osveta biti za Šejtanovog ratnika. Ali, zaista. Znam da svi to pričaju, često koriste Imperiju kao neko poređenje. Međutim, ovde je to zaista adekvatna paralela. To je realno potpuno drugačiji scenario. Ja sam jako zadovoljan. Imperija je genijalan film. Ne bih voleo Ratove zvezda da nije bilo Imperije.

NATAŠA: Kod nas je publika naviknuta na tačno određenu vrstu domaćih filmova, što nije problem publike, jer i većini ovdašnjih autora nije blisko da se izražava na bilo koji drugi način. U periodu kad se posećenost bioskopa merila u stotinama hiljada TT Sindrom (Dejana Zečevića) nije napravio značajan rezultat, ali je taj film video svako ko voli horor. Za razliku od američke industrije, kod nas je proces obrnut. Autor traži producenta i sledeći najčešći korak je zajedničko traženje sponzora za film. U takvim uslovima, autori s jedne strane imaju manevarski prostor za želje i ideje, pa i one fantastične, a s druge imaju i ogromnih budžetskih ograničenja. Jer – baš nam je mnogo drago što bi ste vi hteli da snimite tu epsku fantastiku ili taj, kako se ono zove, ah, da, istorijski spektakl, kad niko te pare u Srbiji nema.

STEVAN: Napravite dobar film i završili ste posao, bez obzira na žanr.

NATAŠA: Naravno da je uvek, ako je neko pre vas snimio uspešan film u određenom žanru, lakše da se pozovete na tu referencu, jer će ljudi kojima se obraćate razumeti šta hoćete, a time i odlučiti da učestvuju u vašem projektu. Recimo, realna cena ovog filma je velika i mi ne bismo mogli da ga snimimo bez pomoći velikog broja ljudi. Prednost je što je rađen kao diplomski film i time su nam vrata mnogih službi, bez novčane nadoknade, bila otvorena. Bilo mi je fenomenalno što je Sekretarijat za saobraćaj u saradnji s Policijom pristao da zatvori saobraćaj u ulicama u kojima smo snimali ili što je Šaban Šaulić pristao da otpeva numeru u filmu; Vlado Georgiev, koji nam je uskočio u pomoć i dao numeru na korišćenje, bukvalno par dana pre završetka mixa, kao i Divna Karleuša, majka Jelene Karleuše. Čini mi se da su nam svi ti ljudi poverovali da znamo šta radimo, tako da bih svima njima htela da se zahvalim što su nam pomogli, jer bez njih filma ne bi bilo ili ne bi bio toliko kvalitetan. Evo, uskoro treba u bioskopima da se pojavi film Čarlston za Ognjenku. Videla sam njihov trailer i oduševila se. Film inače obiluje specijalnim efektima i jedva čekam da ga gledam.

MARKO: Imate našeg producenta Baneta Jevića is Hypnopolisa, koji se nije bavio produkcijom pre toga nego je jednostavno imao osećaj; osetio je pravu stvar da uloži novac i da se okrene mladim autorima. Ali, opet je tu naš entuzijazam bio presudan. Samo je na to izgurana cela stvar.

STEVAN: U stvari, na kraju se sve svodi na entuzijazam. Ako imate dobru ideju i voljni ste krvavo da radite za nju, izguraćete je, na ovaj ili onaj način, sigurno je – sigurno, uprkos Srbiji. Sedi, uradi nešto. Pokaži šta možeš. To je super početak – pomenuti Duel i slične stvari su jako dobar početak. Vi pokažete neku tendenciju. Pokažete nekome da ste pametni, da ste talentovani, i da znate šta hoćete. Samo, to mora negde da se nastavi, da se kanališe, i da se dovede u neku formu.

Dok se Nataša pozdravlja i juri na posao, pominjem da u Srbiji i u svetu postoje talentovani režiseri, filmski pismeni, koji nikada nisu upisali filmske škole ili stekli akademsko zvanje režisera. Stevan se slaže, ali dodaje da je sa školom lakše.

STEVAN: Mnogo je lakše. Znam po sebi. U vreme kada sam radio Duel, mislio sam da sam strašno filmski pismen i da bih ja bez problema, kad bi mi neko dao uslove, mogao čudo da napravim. U stvari, nije tako. Morate da shvatite koliko ne znate. I to je strašno bitno u svakom trenutku, u bilo kom poslu, pa i u ovom. Znači, ako ste svesni koliko vam toga fali… Prosto, fakultet je lakši način. Vi možete, naravno, i bez fakulteta da se bavite time. I taj fakultet ima hiljadu negativnih aspekata. Međutim, poenta je, kada se podvuče crta, da je najlakše i najbrže upisati faks, naučiti kako se te stvari rade, i onda se baviti time. A niko na fakultetu neće da vas natera da mrzite Lucasa a da volite Tarkovskog – mada će mnogi da pokušaju (smeje se).

MARKO: Veći deo glumačke ekipe u Šejtanovom ratniku su ljudi iz Teatra 13. Minimum nekoliko godina se svako od nas bavio pozorištem na ovaj ili onaj način. I onda negde kada se okupila prva ekipa glumaca, krenuli smo da radimo probe. I kad smo došli do ovog nivoa, do ideje da pravimo bioskopski film, razgovarali smo s producentom i pitali: “Okej, Bane, ako ti misliš da bilo šta treba da se zameni, ako bilo ko smeta, ako misliš da gluma ne valja…” A on je čovek rekao: “Vi svi živite sa ovim filmom godinama, i niko ga od vas u ovom trenutku neće bolje uraditi”. I jednostavno, to se ispostavilo kao tačno.

STEVAN: U međuvremenu, skoro svi su upisali ili završili filmske škole. Svi oni imaju fakultet, na kome su ih četiri godine učili pozorišnoj glumi. A ja sam insistirao na tome da oni budu prirodni. Da Cane, Tića i Mirko nisu bili autentični, film ne bi funkcionisao.

MARKO: I Đomla je autentičan i normalan. Mi ne znamo da li bi bilo ko osim Vujadina uspeo to da uradi tako dobro, kao što je ispalo na kraju. Znači, Đomla deluje kao penal uloga na prvi pogled, ajde sad ti glumi dizelaša, ali koliko imamo tih neuspelih dizelaša na našim filmovima?

Pada kucanje kriglama i spontano kreće priča o piću i opijanju – realnom i filmskom.

MARKO: Glupo je to pričati po novinama, ali zaista ova ekipa sa filma pije. Mislim, baš pije, i budimo se na najrazličitijim lokacijama (zvoni mu mobilni). Evo, zove me Mirko s filma. (kaže mu da će se čuti kasnije).

STEVAN: Cane i Mirko su bili pijani, ne znaju uopšte gde su bili, i bude se na početku filma na pijaci. Imate posle situaciju da Cane popije celu flašu džek danijelsa i da se ne napije. Koliko čovek treba da ima iskustva za to… (smeje se)

MARKO: Bio sam na nekom forumu, neka devojka je rekla: “Jeste, kao Cane popio flašu džeka, pa onda, kao, nije pijan i može da muva Senku i tako”. A onda kaže meni Radovan, koji glumi Caneta: “Ajde da pozovemo tu devojku da sedne s nama, da mi popijemo po flašu džeka, pa da vidimo…”

STEVAN: Nije to samo ova ekipa, to je izgleda sve gore iz generacije u generaciju. Mene je šokiralo koliko pije društvo mog burazera, a to su klinci 87. godište.

Stevan priča da su Cane i Mirko tinejdžeri koji “tako završavaju na žurkama – bez ribe, pijani, i u blatu, na pijaci”.

MARKO: I to je opet manje-više autobiografski. Jer se neki od nas, kao što rekoh, bude na vrlo egzotičnim lokacijama posle žurki…

STEVAN: Ja manje, Marko više.

MARKO: To je sramotno, i ne treba pričati o tome. (smeh).

STEVAN: Scena žurke bi bila glupava da nije autentična i u tom smislu. Zamislite klince koji na žurci piju sinalko! Znate, to je kao kad pišete lik dizelaša a niste upoznali tri takva čoveka u životu. To je baš glupo. A u domaćem filmu se dešava non-stop…

MARKO: Kod nas scenarije pišu ljudi koji su sa mladima imali kontakte kad su oni bili mladi – recimo, pre 58 godina. I onda dođemo do pomenutih replika tipa – “ti mater”, “dovraga”…

STEVAN: To je stvar scenarija, za početak, a i glumaca s kojima sarađujete. Koliko će oni da dodaju svojih ideja, da osavremene replike, da ubace neke autentične sitnice karakteristične za lik. Ali, ako od starta imate dijaloge koji su kruti, onda je to mnogo teže uraditi – naročito ako pravite tinejdžerske filmove.

MARKO: Što znači da ni mi za 20 godina verovatno nećemo praviti tinejdžerske filmove (smeje se).

STEVAN: A s druge strane, Richard Donner je pravio Gunise u svojoj 70-oj godini, tako da…

MARKO: Verovatno uz pomoć mladih. (smeh)

Pričamo o scenarijima, s obzirom na to da se često čuje da je to osnovna boljka srpskog filma. Marko tvrdi da nije samo problem u scenarijima, već i u produkciji i režiji. Naročito ističe problem glume.

MARKO: Na FDU ne postoji predmet filmska gluma. Znači, svi naši glumci su manje ili više školovani za pozorište. Mi uvek imamo tu priču da imamo sjajne glumce ali, kao, postoji problem scenarija ili problem ovog ili problem onog. Delimično se slažem, ali mnogo toga ipak zavisi i od glumaca. Jako je retko da se pojavi nešto kao, kako ste vi rekli, prirodna gluma, da ljudi budu ono što jesu.

Prelazimo na filmofilske teme. Stevan pominje Stravu u ulici Brestova 4 Rennyja Harlina kao “ultimativni film 80-ih”. Dolazimo zajednički do ocene da je Strava u ulici Brestova u proseku najbolji horor serijal te decenije, a Stevan ukazuje na “tužnu činjenicu” da je četvrti segment tog serijala “najbolji film Rennyja Harlina”. Kaže da ne voli tog režisera, mada ga ubrzo podsećamo na Umri muški 2, Dug poljubac za laku noć i Alpinistu.

Pavle pita Marka, kao glumca, da mu uporedi kakav je ugođaj kad ti aplaudiraju posle pozorišne predstave i kad ti aplaudiraju na premijeri filma.

MARKO: Predivno je i jedno i drugo. Ovo (s premijerom filma) je kraj i vrhunac – znali smo, kao, da smo se mučili sedam godina i taj aplauz je najveća nagrada za to, a u pozorištu je stvar trenutna.

STEVAN: Ne može da se poredi.

MARKO: Nisi bio u pozorištu (smeje se). Ti si tamo umoran, crknut, odradio si svoj posao, izađeš i znaš da je to trenutno što si uradio, ta predstava. Možda će sledeća biti gora. Možda će aplauz biti pet puta manji.

Marko dodaje da je posle Teatra 13 kratko otišao u Narodno pozorište, ali da nije završio predstavu koju je počeo da igra jer mu uslovi nisu odgovarali. “Preorijentisao sam se”, kaže.

Vraćamo se na premijeru Šejtanovog ratnika, ali i na pijanstvo posle toga, na žurci koju je filmska ekipa napravila u bioskopu Roda.

STEVAN: To je vrhunac nečega što traje sedam godina. Ispunjenje svih snova. Pa je i prirodno da se ljudi malo opuste...

MARKO: Ja sam rekao svojima – okej, ne čekajte me kod kuće, ove stvari što sam obukao na sebe, to zaboravite. Negde oko pola noći, zagrizao sam čašu, i slučajno sipao sebi viski u oko… (smeh). Ali, kažem, to je ventil za sve muke i napore, koji na kraju jednostavno mora da postoji – na ovaj ili onaj način. A napijanje je ipak deo tradicije našeg naroda...

STEVAN: Naravno, ako su ga Egipćani upražnjavali, što ne možemo mi?

STEVAN: Na izborima. (smeh)

Ne mogu da odolim da ne postavim pitanje “alternativne verzije Radovanjskog luga”.

STEVAN: A to je samo čekalo da se desi. Mislim, mi smo rasli na Crnoj Guji!

MARKO: Uostalom, otkud mi znamo da se to nijebaš ovako desilo?

MARKO: Ma je l’ bio neko tamo?

Šejtanovci uz smeh tvrde da je to autentična priča, da je knjaz Miloš Obrenović imao jako puno ljubavnica, i da je jednu ubila kneginja Ljubica u napadu besa. Pa, kao, što neka od njih ne bi imala dete s Milošem.

I na samom kraju – piraterija, koju su srpski distributeri dugo krivili za propast domaćih bioskopa. Šejtanovci do sada nisu piratizovani, mada dodaju da imaju spremne ljude za svaki slučaj. Opet, ako se ilegalna kopija i pojavi, onda makar neka pošteno izgleda, kaže Stevan.