Kako ne izgubiti nevinost

Kada sam prvi put kročio na blog Doba nevinosti, mislio sam da je to samo mesto na kome se Dimitrije Vojnov – bivši “mali iz Tito i ja”, a potom oštar filmski kritičar – bori protiv sadašnjeg stanja u srpskom filmu, u korist nadirućih mladih snaga i jedne zdravije kinematografije.

Potom sam otkrio da je Dimitrije koscenarista izvesnog filma koji se zove isto kao blog, i da sa njim na blogu radi Danilo Bećković, režiser dotičnog filma – o kojem mnogi pričaju, ali koji nikako da bude snimljen. I tako jedno dve godine.

Nedavno su se na blogu pojavili prvi kadrovi, vrlo privlačni , u vidu trejlera za promo-film Dečak koji je bio suviše nevin.

Razgovor tim povodom, ali ne samo na tu temu, smo delom obavili u beogradskom restoranu Oko, a delom putem e-mail. Možda i zato jer se za zdraviju srpsku kinematografiju valja boriti na različitim frontovima. Parafraziraćemo Vinstona Čerčila: “Borićemo se kamerom, borićemo se perom, borićemo se u medijima, štampanim i elektronskim, borićemo se rečima i delima, i u kafani i u sajberspejsu. Nikada se nećemo predati!”

Dimitrije: Scenario za film je napisan pre dve godine, i bio je 12 puta prerađivan. Ideja je bila da napravimo omladinsku komediju. Pošli smo od premise da se celokupna kinematografija tinejdžerskih filmova bavi klincima koji hoće da "skinu" nevinost. Onda smo napravili eksperiment: hajde da vidimo kako bi izgledalo kad klinci ne bi hteli da skinu nevinost; a u taj neprirodan koncept smo uveli natprirodni element – kletvu – da bismo motivisali junake da ostanu nevini. Ispostaviće se na kraju, da su na nas ključno uticala dva američka producenta, Krejg Peri i Voren Zajd; filmovi iza kojih su oni stajali: Američka pita i trilogija Poslednja ekskurzija/Final Destination.

Danilo: Ova dva su najeksplicitniji uticaji. Postoji još niz filmova koji su uticali. Snažan je ostavila oštra omladinska komedija iz pera Denijela Votersa koji je pisao kvintesencijalni Heathers, a na nas je još uticao svojim rediteljskim debijem Happy Campers. Pošto pravimo film o srpskim tinejdžerima, Doba nevinosti ima snažnu socijalnu i političku crtu. Ulazak u svet odraslih u Srbiji nije obeležen samo gubljenjem nevinosti, niti je kako naći partnerku za to jedini problem u životu srpskog tinejdžera.

Dimitrije: Nije lako naći ni partnera. (smeh)

Danilo: Jako smo pazili da Doba nevinosti ne bude film koji bi mogao da se dešava bilo gde, a da junaci samo slučajno govore srpski. Dobar primer takvog filma su Anđeli 1, a od stranih recimo Euro Trip. Što se tempa tiče, želimo smo da postignemo energiju filma Not Another Teen Movie.

Dimitrije: Pre dve godine smo shvatili da napraviti tinejdžerski film u Srbiji nije jednostavno, pa smo napravili svoj blog, da bi u njemu opisivali kako teče nastajanje Doba nevinosti, ali i okruženje u kome film nastaje. Onda smo saznali da i drugi filmski autori u Srbiji imaju sličnu poetiku i slične probleme, pa smo odlučili da blog bude internetski portal za promociju jedne scene koju pomalo pretenciozno nazivamo Novi srpski film. To je bila baza za Šejtanovog ratnika i druge projekte. Blog je naišao na odličan odziv; od osnivanja u maju 2005. godine posetilo ga je oko 120.000 ljudi, i ljudi ga doživljavaju kao relevantan sajt.

Danilo: Kad bismo napisali knjigu o tome šta smo sve doživeli i saznali pokušavajući da snimimo Doba nevinosti, morali bismo da napustimo zemlju. Ovo nije šala. Poslednje dve godine su nas očeličile i formirale kao ljude. Sastanci sa potencijalnim producentima su se dešavali na najbizarnijim mestima, od njihovih privatnih kafića, pa do kabarea Rouz. Često su pred nas postavljali čudne zahteve. Takođe, s vremena na vreme bi se pojavio neko ko bi tvrdio da može da nam pomogne i da sakupiti 350.000 EUR za film nije nikakav problem. To su ogromna gubljenja vremena, i u svakom slučaju, naučili smo sve o tome kako se film ne snima.

Dimitrije: Blog Doba nevinosti je dobra prilika da se prate okolnosti nastajanja
jedne tinejdžerske komedije, jer je dokazano da je to najkomercijalniji žanr u Srbiji. Na primer, prvi i treći najgledaniji film prošle godine bili su Mi nismo Anđeli 3 i Šejtanov ratnik. Ali, ako imaš problem da snimiš film u takvom žanru, znači da se u Srbiji ne snimaju filmovi da bi narod imao šta da gleda, nego da bi producenti i filmski radnici imali šta da rade. Pri tome, uz Narodnooslobodilačku borbu, omladinski film je najduža tradicija iz vremena SFRJ – prvi takav film je Svi na more iz 1953. godine. Srpski film čak ima dobru umetničku tradiciju u ovom žanru. Ali, ispade da on sve vreme funkcioniše mimo sistema.

Danilo: Praktično je avangarda u onom što bi trebalo da bude mejnstrim. Mi smo istovremeno u poziciji da se borimo za tržište i da sami stvaramo svoje tržiste. Ovo je verovatno jedini primer da je snimanje tinejdžerske komedije preraslo u jednu vrstu borbe koja je inače, da budemo malo pretenciozni, karakteristična za pakovanje par exellence autorskih projekata bez komercijalne perspektive.

Dimitrije: Kad smo se upoznali sa sistemom, naišli smo na pustoš. Na filmskom ekranu gledali smo ljude koji pričaju u ćumezima... Onda su se iz podzemlja, iz andergraunda, preko Beokona, tj. Festivala srpskog filma fantastike, pojavile neke drugačije slike, koje su bile tabu u srpskom filmu – i proputovale Srbijom. Pa je na celovečernjem formatu došao Šejtanov ratnik. Pa će da bude Čarlston za Ognjenku, pa onda naši filmići – promo klip za buduće Doba nevinosti i promo klip za buduću Zonu mrtvih Milana Todorovića. Cilj svega ovoga je da se narod ponovo privikne na film.

Danilo: U Srbiji je jako nizak nivo kulture gledanja filmova. I filmske kulture uopšte. Često ljudi na listu svojih omiljenih filmova stavljaju video zapis predstave Radovan treći Duška Kovačevića. To je shvatio Zdravko Šotra, verovatno najprecizniji srpski reditelj. On je svoje blokbastere pravio po meri prosečnog srpskog gledaoca. Ljudi greše kad misle da Šotra greši. Drugi reditelji i producenti su pokušali da privuku publiku u bioskope podilazeći onome za šta misle da je ukus publike a Šotra je snimio filmove koje srpski gledalac može da shvati. On je poslednji put gledao film kada je i srpski gledalac poslednji put gledao film. On, recimo kaže: “Ljudi vole moje filmove, jer ja ni na čemu ne insistiram.” Sad, to možda ovako zvuči naivno, ali je to zapravo suština njegovog uspeha, i takođe jedno vrlo kolegijalno otkrivanje recepta za hit mlađim rediteljima. Razmislite malo o ovoj definiciji i shvatićete da je ona vrlo precizna i promišljena. Možda smo mi naivni što pokušavamo da sami sebi stvorimo publiku.

Dimitrije: Filmski i TV producenti stvorili su monstruma od publike time što su nivo domaćeg programa – filmova i serija – snizili do te mere da ti ljudi nešto vrednije ne mogu da gledaju, ni da razumeju.

Dimitrije: Da, ali dominantan oblik stranog programa bile su "telenovele". U doba SFRJ smo imali TV serije koje su se pratile na svakih nedelju dana. Ali, posle svih tih godina praćenja "telenovela", koje se emituju svakodnevno, sa reprizama koje se emituju svakodnevno, gledalac više ne može da prati kvalitetne strane serije poput Lost i 24, jer one ne idu svaki dan. A domaći producenti bi sad hteli civilizovanu kinematografiju i televiziju, a to je nemoguće, jer monstrum traži da bude nahranjen. Stotine hiljada ljudi je otišlo iz Srbije ne obavezno zbog rata ili sankcija, već zbog TV programa, slika, zvukova i mirisa koji su preplavili ovu zemlju.

Šejtanov ratnik je prošle godine, iz svoje ciljne grupacije privukao 30.000 gledalaca, i to uz intenzivnu kampanju iz andergraunda, uz ceđenje suve drenovine. Sa tih 30.000 ljudi izašli smo na crtu, videli koliko smo teški. Uz 10.000 prodatih DVD-ijeva Šejtana za samo mesec dana, 30.000 gledalaca je sila sa kojom se mora računati. Filipovićev film, kao treći najgledaniji u godini imao je gledalaca koliko svi iza njega zajedno, a na prvom i drugom mestu bili su Mi nismo anđeli 3 i Sedam i po, koji su, za razliku od Šejtana, imali ozbiljnu reklamnu kampanju. Mi iz totalnog andergraunda bi za neke buduće stvari mogli da izvučemo 100.000 ljudi, ali oni moraju da budu lojalni. Šejtanov ratnik ne mora svakom da se svidi, ali on je prvi korak ka nečem boljem i zdravijem.

Danilo: Dok sam išao u gimnaziju, podgoričke televizije su u rezervisanom večernjem terminu puštale erotske trilere, kakve inače, ako ostanete dovoljno budni, možete gledati posle ponoći na TV 1000. Sutradan je regularno puštana repriza u podne. Narod je pažljivo gledao te filmove i pratio zaplet, sporadično se buneći što Amerikanci trpaju toliko seksa u sve filmove. Prilično je neobično gledati takav film sa porodicom, odmah posle reprize Srećnih ljudi, ali to je sredinom devedesetih u Crnoj Gori bilo potpuno normalno. Kao u vicu o babi koja gleda pornić do kraja da bi videla da li će da se uzmu...

Dimitrije: Baba gleda pornić da bi videla da li će na kraju da se venčaju, pošto se ionako sve vreme uzimaju. (smeh)

Dimitrije: U SFRJ je postojala stara socijalistička svest o ulozi filma u društvu. U to vreme je postojala norma da se prave i dečji filmovi, i ekranizacije dela, i ovo i ono. Komunisti su znali značaj kinematografije, pa su čak odgajili i svoje disidente, znajući da je i kritika potrebna jednom društvu. Kinematografija Miloševićevog režima je na neki način bila trzaj tog sistema, po inerciji. Sada se suočavamo sa posledicama haosa iz njegove vladavine.

Danilo: Mladi srpski autor nikako ne može da nađe producenta. Srpski producenti ne traže reditelje i scenariste već male-kasice prasice koje mogu da privuku novac fondova. Lako je naći producenta ako sa sobom donosite neke pare. Tada dolazite u poziciju udavače sa mirazom koja može da bira. Ako pogledate srpske debitantske filmove, većina njih je najpre dobila novac na nekom fondu, pa tek onda tražila producenta ili osnivala svoju firmu. Svetli primeri su Šejtanov ratnik i Čarlston za Ognjenku, jedini autentični projekti koji su na bazi ideje privukli producente. I oba producenta su ovde bili debitanti, i u oba slučaja – ljudi van sistema, i obojica su uložili i svoj novac.

Dimitrije: Slažem se sa Danilom, mada on to gleda iz vizure reditelja. Što se mene lično tiče, mislim da mladi autori treba da budu jako obazrivi kada potpisuju ugovore sa srpskim producentima pošto postoji velika mogućnost da oni kupe tvoj scenario i da ga onda gledaš kako vene, i kako ti ga ubijaju pred tobom i kako ti umire u rukama. Ja sam imao dva takva slučaja, i sada više volim da radim kao plaćenik na tuđem tekstu nego da žrtvujem svoju ideju.

Dimitrije: Da. Za potrebe TV gostovanja i promocije na štandu Filmskog centra Srbije na Berlin napravili smo trejler od 1,5 minuta. A njega smo napravili na osnovu kratkog "tizera", sedmominutnog promo klipa Dečak koji je bio suviše nevin. To je scena iz budućeg filma koja može da stoji za sebe, sa glumcima i likovima koji će se u budućem filmu pojaviti.

Danilo: Želeli smo da probijemo barijeru koja postoji prema debitantima i da pokažemo da smo sposobni da snimimo kvalitetan film i na estetskom i na tehničkom nivou. Sa njim želimo da privučemo finansijere i sponzore, kao i pomoć države. Do sada smo nastupali sa scenarijem, a sada imamo žive slike.

Dimitrije: Da ljudi vide o čemu mi pričamo već dve godine.

Dimitrije: Dobili smo 5.000 EUR od grada za razvoj scenarija. Odlučili smo da ih investiramo u film. Ceo autorski deo ekipe i glumci radili su i snimali besplatno. Pomagala nam je i Beogradska arena, gde je promo film i snimljen. Pošto je to prvi film koji je tamo pravljen, Areni smo praktično oduzeli nevinost (smeje se).

Dimitrije: 32.000 EUR, ali uz pomoć entuzijasta koštalo nas je 5.000.

Dimitrije: Slaćemo ga na festivale. Jedan od njih je Festival kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu. Biće ponuđen televizijama. Biće i "shareware" na Internetu, čim ga budemo postavili na blog. Hoćemo da jevanđelizujemo publiku.

Danilo: Biće i deo naših paketa za konkurse, na kojima ćemo tražiti finansije za celovečernji film. Inače, publika je već imala prilike da vidi trejler na Internetu na našem blogu i na YouTubeu, kao i neke inserte iz filma u emisiji Yellow Cab. Mi ćemo putem našeg bloga obaveštavati posetioce o daljim promotivnim akcijama našeg filma.

Dimitrije: U martu.

Dimitrije: Postoji zainteresovanost Tucka.

Dimitrije: Bioskop je mrtav u ovom obliku u kom postoji u Srbiji. Kućni formati su toliko napredovali da su se prednosti bioskopa naprosto istopile. Nova tendencija ponovnog uvođenja 3D bioskopa je verovatno način da se ljudi izvuku iz kuća. Srpski bioskopi su svi odreda neuslovni. Ili su to ruinirane sale, ili su to kao fensi sale veličine gej porno bioskopa u Amsterdamu. Ja sam sa premijerama filma Mi nismo anđeli 3 obišao bioskopske sale po Srbiji koje izgledaju kao zbegovi iz Terminatora. I to prvog dela, onog koji je bio niskobudžetni.

Danilo: Ja sam bliži drugoj tezi. Srpski narod je oteran iz bioskopa. Poslednji relevantan film koji je ovde snimljen bile su Rane, i to je poslednji film koji je ušao u narodnu svest, verovatno do Ognjenke i poslednji film koji je na to pretendovao. Od tada je poseta bioskopima stalno opadala, a samim tim tehnički kvalitet koji se zahtevao od filmova da bi uopšte bili prikazani. Da ne govorim o estetskom kvalitetu koji je uvek negde pitanje i ukusa.

Dimitrije: Danas je nivo srpskih bioskopa toliko opao, da je snimanje na filmskoj traci izraz čiste estetske perverzije pošto to ionako nema gde da se vidi.

Danilo: Za poslednjih par srpskih filmova ni ne može da se utvrdi na čemu su snimani, pa i da ima gde da se vidi.

Dimitrije: Ne postoji recept za dobar scenario. To je nešto što ne može da se nauči ili ukratko objasni. Međutim, ključ je u pažljivom gledanju filmova, pokušaju da shvatiš zašto filmovi koje voliš funkcionišu, i to moraš sam da uradiš, nijedan fakultet ti u tome ne može pomoći. Dakle, sedneš i gledaš film, naiđeš na situaciju koja te ispunjava i onda obratiš pažnju kako je konstruisana. Prosto moraš da otkriješ kako funkcioniše mehanizam filmova koje voliš. Ja sam strukturalista. To je prvi korak. Zatim, tekstovi moraju da se rade korak po korak. Prvo se osmisle na nivou sinopsisa, osnovnih tokova priče, zatim na nivou pripovetke gde ispričaš ceo tok priče, zatim scenosleda gde konkretno postaviš ritam priče i način pričanja i onda si spreman za rad. Što se tiče rada na verzijama, moraš biti spreman za eksperiment. Mi smo recimo na početku rada na Dobu nevinosti imali tri junaka, što je negde struktura američkog teen filma, a onda smo posle konsultacija sa kolegama shvatili da je bolje da bude buddy film i napravili ih da budu tandem. I da, konačni savet. Pokušajte što pre da se povežete sa nekim rediteljem i da što pre vidite kako vaše ideje i replike funkcionišu kada ih neko snimi i izgovori. Meni je to bila najveća škola.

Danilo: Eto, vidiš, da se nisi povezao sa mnom, ko zna gde bi sad bio. (smeh) Što se mene tiče, kod mene je najvažnije gledanje filmova, pošto je kurs na Fakultetu dramskih umetnosti, izuzev predavanja Miše Radivojevića, bio neupotrebljiv. Bitno je da se radi i da se čita, rad drugih scenarista, da se čitaju scenariji za uspele strane filmove. Scenarista mora da ostane u formi, ne sme da dopusti da prođe suviše vremena između dva teksta i da mu instinkti zamru. Veliki broj mojih i Dimitrijevih kolega su posle FDU praktično prestali da pišu, i normalno je da neće raditi ništa jer vas niko neće zvati i naručiti vam scenario. Dimitrije je neke nove scenarističke poslove dobio na bazi scenarija za koje reditelji nisu bili zainteresovani, ali su videli da ume da piše.

Dimitrije: Kritikom sam počeo da se bavim još u srednjoj školi. Ohrabrivali su me radovi ekipe okupljene oko Društva filmskih kritičara Beograda, ekipe iz zbornika Svetlo u tami, i u medije sam ušao preko časopisa XZ, koji je bio verovatno poslednji relevantan srpski pop kulturni žurnal štampan na papiru. Počeo sam sa 16 godina, a penzionisao se sa osam i po godina staža kao filmski kritičar. Moja poslednja repertoarska kritika bila je za Šejtanovog ratnika, film sa kojim je moja generacija ušla u profesionalne tokove kinematografije.

Dimitrije: Počeli smo da radimo još na prvoj godini fakulteta. Dakle, ponovo samoorganizovanje. Ja mislim da je za mlade dramaturge najvažnije da što pre počnu da rade sa rediteljima.

Danilo: Ja takođe smatram da je za mlade dramaturge najvažnije da što pre počnu da rade sa rediteljima. Prepoznali smo se na osnovu zajedničkih afiniteta. Obično zajedno smišljamo ideje, onda ja pišem priču, koju Dimitrije pretoči u scenario, a onda ja, ako treba radim dalje verzije. Taj rad ne ide uvek glatko. Često se ne slažemo oko nekih stvari, ali tada dijalektički dođemo do rešenja, i smislimo nešto treće što se obojici dopada. Ti sukobi su česće ideološki nego estetički.

Danilo: Takođe akcija. Mada to je žanr kog se naši producenti plaše, i nismo u prilici da se time bavimo. Ipak, postoji jedan scenario koji je trenutno u povoju i koji će biti naš pokušaj da objasnimo zašto u Srbiji nema filmova poput Smrtonosnog oružja i Dugog poljupca za laku noć. Edgar Rajt je to uradio u filmu Hot Fuzz za Englesku, a mi to želimo da uradimo za Srbiju, svako da počisti svoje dvorište. Uradili smo jedan akcioni krimić na fakultetu koji se zove Vuk, u kome je bilo potera i pucanja. I pisali smo scenario za pilot akcione policijske serije Čistači, nešto u stilu Poroka Majamija, ali od toga ništa nije bilo. Sada postoji mogućnost da taj tekst prodamo, pa da to budu epizode neke druge policijske serije koja će se možda desiti.

Dimitrije: Meni je najomiljeniji film koji sam u životu gledao Zločin na talasima Ketrin Bajglou, i ja se najviše ložim da radim takve filmove. Sa Mladenom Matičevićem sam pre par godina bio napisao scenario nazvan Oficirski klub koji je u fazi pokopa u Kobra Filmu koji ga je kupio, a onda odlučio da snimi Ivkovu slavu. I za vreme rada na tom tekstu, producenti su stalno govorili “to je Van Dam”. Van Dam je, kao, glavni način da se uvredi akcioni scenario u Srbiji. Mada, neki od kanonskih Van Damovih filmova spadaju u high concept akcione projekte, dakle ti ljudi uopšte ne znaju šta govore. Oficirski klub uopšte, naravno, nije imao veze sa tim, više je bio u fazonu Elite ubica Sema Pekinpoa.

Danilo: Dimitrije ima jedan scenario koji bih voleo da snimim i koji se zove Loš dan u Gornjem dvoru, i pisan je u afektu posle gledanja Loših momaka 2.

Dimitrije: To je bio moj diplomski scenario, kojim sam jako zadovoljan i ponosan. Podseća, recimo, na mešavinu Šejna Bleka i Duška Kovačevića.

Danilo: U njemu ima dosta elemenata akcionog filma, ali on zahteva ozbiljnu produkciju, što opet zahteva ozbiljnu kinematografiju, što opet zahteva ozbiljnu državu. Što se akcionog filma tiče, najdalje su otišli Škorpioni. Plašim se da bi tako nešto moglo da se ponovi na ovom setu. Da imamo samo jedan dubl a da ga posle kao Lazar Stojanović montiram iz zatvora.