Ukratko rečeno, desio nam se crowd-pleaser – film rađen sa nepatvorenom ambicijom da se dopadne najširem gledateljstvu
Scenario: Ranko Božić, Srđan Dragojević; po knjizi Vladimira Stankovića
Uloge: Miloš Biković, Petar Strugar, Nina Janković, Danina Jeftić, Vojin Ćetković
Žanr: sportsko-istorijski
Trajanje: 140 min
Proizvodnja: Srbija, 2010.
Srbija je vazda bivala i ostala gladna fenomena. Pa tako je i na polju filma. Fenomen predstavlja i poplava (mahom potpuno promašenih) ovdašnjih filmova čiji autori nisu ni pokušali da barem malo zatome gnušanje koje osećaju prema plebsu. U tom talasu tzv. fondovskog filma našla su se i ostvarenja kojima bi i dijagnoza krajnje neveštosti i nemuštosti bila kompliment prve vrste - Tamo i ovde, Čekaj me, ja sigurno neću doći, Kao rani mraz, Plavi voz... A onda usledi nalet novog fenomena.
Montevideo, Bog te video je film koji je još tokom svog nastajanja, a mimo PR vratolomija i dimnih zavesa, uspeo da generiše pozitivnu predrasudu većeg dela gledateljstva koje, sada kada je film u bioskopima, pokazuje jasnu želju da taj film i pogleda - pa se na sve to desi da mnogi u takvom filmu i iskreno uživaju.
U slučaju filma Dragana Bjelogrlića Montevideo, Bog te video jeste reč o filmu koji se bez mnogo oklevanja naslanja na talas revizionizma i istorijskog sentimentalizma sa neskrivenim patriotskim štihom na šta nas je Zdravko Šotra (u TV mediju, doduše) navikao u slučajevima adaptacija dela Mir-Jam. Ali, srećom Bjelogrlić i ekipa su datu mustru unapredili i digli na viši nivo izrade.
Montevideo, Bog te video nudi priču o poduhvatu tada teškom mukom formirane jugoslovenske reprezentacije na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju. Ovde je reč o uvodnom delu diptiha koji se tiče geneze ideje odlaska u Montevideo i peripetija koje su pratile taj naum. Bjelogrlić se u tom dijahronijskom smislu pridružuje Šotri u sanjalačkoj potrazi za tragovima (mitske) lepše Srbije u tih desetak godina varljivog srpskog belle epoquea između dva svetska rata.
Ipak, ocene da se u slučaju Montevidea... radi samo o uparađenijoj verziji „šotrijane“ jeste zlonamerno uproštavanje onih čije filmske veštine ne prevazilaze okvir naglašeno dijaloških pripovesti o novomilenijumskim velegradskim zgubidanima i probisvetima kojima se do krajnosti pasiviziranim (loš) život nekako uporno događa i dela filmske publike koje poza, lenjost i bigotizam sprečavaju da konzumiraju i iole drugačije sadržaje. Umesto „šotrijane“ čini se da autori Montevidea... zapravo istražuju korene, nasleđe i moguće obnavljanje nečega maglovitog, a privlačnog, što bi se moglo podvesti pod srpski ekvivalent naširoko poznate i višeznačne americane.
S tim u vezi, mudrije bi bilo Montevideo... smestiti u prirodniji poredbeni kontekst (takođe Šotrine TV serije) Više od igre; tim pre što priča o evoluciji nacionalne naravi u oba slučaja biva garnirana fudbalom kao simboličkom štakom i izlazom van zadatog zabata. Montevideo... gubi u poređenju sa serijom Više od igre, ali pri toj oceni, pak, valja imati na umu dve važne stvari – Montevideo... nam je zasad dostupan u ovoj skraćenoj filmsko-bioskoposkoj varijanti (po završetku nam sleduje i serija od desetak epizoda), a i Bjelogrlić svoj rediteljski debi stvara u manje komfornim okolnostima i pri stanju stvari kada su filmsko-televizijski sadržaji (upornim i ostrašćenim naporima neveštih mizantropa među ovdašnjim „stvaraocima“) izgubili na širem društvenom značaju koji su neosporno imali u danima nastanka i prikazivanja Više od igre.
Premda nedvojbeno duboko uronjen u lokalni kolorit i kontekst, Bjelogrlićev film ipak u značajnoj meri pokazuje i odstupanje od ovdašnjih uvreženih tematsko-motivskih matrica i estetskih preokupacija. Na planu motiva, ovo delo počiva na sadejstvu ideja sabornosti/jedinstva, proaktivizma i pozitivnih emocija, što ga sve dovodi u koliziju sa ponudom iz poslednje srpske filmske decenije, a vidan je napor (fotografsko-scenografski-kostimografsko-muzički) da se ovoj po mnogo čemu jedinstvenoj (i krajnje filmičnoj) priči iz srpskog pluskvamperfekta pridoda i ambicioznije shvaćeno pojavno ruho.
Lako su primetne mane koje opterećuju ovo delo - segmenti dušu dali za štrihovanje (mada su ti viškovi očigledno posledica ekonomisanja u vidu istovremenog pravljenja filma i serije), voice-over koji nam pripoveda starmalo premudro dete sa glasom u neprijatnoj fazi mutacije, ponovo glasna i iritantna gluma Sergeja Trifunovića (nasuprot zrelim kreacijama mladog dela glumačkog ansambla), potencirani mačizam (koji neumitno sa sobom povlači i posledičnu mizoginiju i impilcirane homoerotske tonove), anahronizme u vidu povremenog upliva savremenog govora u starovremenske dane i na mahove isuviše upadljivo dramaturško lobiranje.
To sve jesu lako uočljive i ozbiljne zamerke, ali čiji zbir ipak ostaje u senci puno povoda koje Bjelogrlić daje za pohvalu od srca. Počev od osnovne što se neko, mada verovatno svestan mogućih ostrašćenih optužbi za populizam i patrijotizam (kako to često biva karikirano u novogovoru naprednijih i osvešćenijih), prihvatio teške rabote da po svetskom šnitu sačini crowd-pleaser po srpskoj meri, a sve to u uslovima kada su se mnogi istrajno i sladostrasno upinjali da tu prezrenu publiku rasteraju iz ovo malo preostalih bioskopa.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari