Ima se. Može se. Još da se i zna
Scenario: Đorđe Balašević
Uloge: Marko Makivić, Predrag Bjelac, Daniel Kovačević, Rade Šerbedžija, Ivan Đurić, Jovana Balašević, Nikola Đuričko, Vojin Ćetković, Mustafa Nadarević, Mira Banjac
Žanr: drama
Trajanje: 168 min
Proizvodnja: Srbija, 2010.
Nakon višegodišnjeg nadgornjavanja sa Ljubišom Samardžićem koji je nesporazum rešio snimivši stotine i stotine filmskih i televizijskih minuta o patnjama Save Lađarskog, Đorđe Balašević, ikonična pojava mnogih SFRJ mladosti, je, uz podršku čitave svoje porodice (a i državnih blagajnika na više instanci) odlučio da uradi ekranizaciju svoje pesme o Vasi Ladačkom.
Nakon podužih muka u paklu postprodukcije ostvarenje Kao rani mraz je napokon dospelo pred publiku. Manje-više. Producentkinja Olivera Balašević se naime dosetila blagodeti event-marketinga, te je film nakon dve gotovo zatomljene projekcije u beogradskom Centru Sava stavljen na „repertoar“ svečane (inače, sasvim prijatne) sale novosadskog sedišta Naftagasa. A ovih dana kreće i „festival jednog filma“ – Kao rani mraz će u pratnji autorske ekipe i prigodnih dodataka (izložba, knjige, slatkiši za posetioce, glumci koji cepaju ulaznice) krenuti put provincije. Nešto poput porno bande Mladena Đorđevića, ali sa druge strane ogledala.
Zadovoljstvo da prisustvujete ovom nesvakidašnjem ugođaju će vas koštati tričavih 800 dinara (u Novom Sadu), što u sebi nosi i blagu nijansu milosti u odnosu na prvobitnih 1.000 za beogradske projekcije. Ovim potezom Balaševići su ipak prevršili svaku meru, jer je Kao rani mraz izdašno dotiran kako sa državnih jasli, tako i od strane gotovo svih krupnih društvenih preduzeća.
Đorđe Balašević je u filmu Kao rani mraz dotakao visove postpostpostmodenog apsoluta anti-filma pokazujući zapanjujuću hrabrost da se već u svojoj debitantskoj režiji suprotstavi gotovo svim postojećom zakonitostima filmskog izraza. Tako je Rani mraz film bez privida fokusa i glavnog lika, koji uz to ne želi da bude ni široko razmahana društvena hronika. Balašević kanda očekuje nekakvog ničeovskog nadgledaoca, kadrog da se snađi u šumi likova od kojih svako, bez obzira na relevantnost u odnosu na tok priče, dobija prostor, da bi potom bez traga nestao. Kao rani mraz ostavlja utisak filma-fusnote koji za osnovu ima gigantsku digresiju. Digresiju, nažalost, u odnosu na smisao i filmsku pismenost.
Ako ostavimo po strani potpuno odsustvo samokontrole kada je broj likova u pitanju, upadljiv je nemar sa kojim se vodi ova priča „što kraja nema, a ni početka“. Kao rani mraz „krasi“ uvod od punih sat vremena, da bi se potom uletelo pravo u niz od gotovo petnaest završetaka. Đorđe Balašević u manje-više toliko navrata poentira, priču dovede do konca, da bi je potom nastavio još jednom porcijom razgovora na temu „ono naše što nekad bejaše“. Onda ni ne čudi teško snošljivo trajanje od 168 minuta i, na primer, egzibicija u vidu bezmalo dvadesetominutne scene u Verebešovom dućanu pri početku filma.
Rani mraz grca pod teretom prvolopštaškim lokalnih i kulturoloških stereotipa, što je najgore u sadejstvu sa diletantizmom većine tumača uloga. Jasno je da je Balašević ciljao da napravi mikrokosmos po meri junaka svojih pesama, naglašen lokalnim koloritom, ali je upravo u ovom segmentu išao uz dlaku očekivanjima svoje percepirane publike. Ravničarskog derta ovde je u izobilju, ali ovoliko potenciran i ovako trapavo uzglobljen sa filmskim izrazom on ponajpre ostavlja utisak upadljivog simulakruma.
Daje ovaj film povoda za uživanje, ali nažalost svi oni završe u domenu grešnih zadovoljstava. Scena borbe u Prvom svetskom ratu je urnebesna; dijaloška razmena lokalnog doktora i neverne mu supruge nenamerno stiže na sam rub ontološke razgibalice mozga; mađarski akcenat Mustafe Nadarevića nenamerno tera u suze; segment sa kozacima donosi spoj nadrealnog i posprdnog; neki od likova bi po logici stvari trebalo da slave sto i neki rođendan, a još su krepki srednjovečnjaci, čudesna riba štukon sa ljudskim očima...
Najposle, ovo nije ekranizacije priče o Vasi Ladačkog. Jedan od likova se zbilja tako zove, ali tu se manje-više sva sličnost završava. Naravno, može se potegnuti protivargument impresionizma koji ima moć da zaseni doslovnost, ali i sam Balašević završava film upravo tom svojom pesmom, kao da je u nedoumici šta mu je (bilo) činiti. Ovako izvedeno, Kao rani mraz potpada u kategoriju teške postmoderne, jer se Balašević odlučio za manje-više svesnu demistifikaciju jedne (poznate i drage) mistifikacije.
Kao rani mraz je film-događaj, i svakako ponestaje prostora da se pojmi i razloži na detalje. Ipak, ovo nije nekakva belaćevićevska shoestring produkcija, te se film može prikazivati po volji, pod šatrom ili na platnu razapetom između dve gradske bandere, a sa druge strane srpske kinematografije nije toliko bogata i obilna da može sebi da priušti jedan ovako grandiozni ekces. Tu ni luše ni svilene bombone obmotane u stihove kojim autori daruju posetioce ne pomažu. Uostalom, ni Leonard Cohen se nije odvažio da režira trosatni epik na temeljima svoje Suzanne. Upitajmo se zašto.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari