Filmu de tinjeraca

Debitantski igrani film Nikole Ležaića, Tilva Roš, nedavno je imao svoju regionalnu premijeru u okviru Sarajevo film festivala gde je nagrađen Srcem Sarajeva kao najbolji film na Festivalu, dok je Milan Todorović, inače naturščik, osvojio Srce Sarajeva za najboljeg glumca. Pričom o dvojici najboljih prijatelja koji u Boru provode najduži letnji raspust, između srednje škole i narednog koraka u životu,Tilva Roš donosi osveženje u domaću kinematografiju svojim oslanjanjem na žanr omladinskog filma, zanimanjem za (skejtersku) potkulturu, kao i specifičnim načinom pisanja scenarija i produkcije filma.

POPBOKS: Proces nastanka scenarija za tvoj debitantski film nije bio baš standardan, možeš li nam reći nešto više o tome kako si došao na ideju da ga radiš i kako je teklo pisanje scenarija?

Nikola: Da, nije baš bilo standardno. 2006. sam od druga dobio disk sa amaterskim Jackass filmom koji je snimila ekipa skejtera iz Bora. Glavna dva lika bili su Stefan Đorđević, koji je režirao i montirao film, i njegov drug Marko Todorović – Toda. Skoro sve stantove su izvela njih dvojica. Film su snimali tokom četvrte godine srednje, a izbacili ga tog leta kada su maturirali. Čim sam video film, palo mi je na pamet kako bi bilo strava snimiti igrani film u kojem bi oni radili to isto samo u nekoj dramskoj priči. Onda sam ih našao, krenuo da izlazim sa njima i da paralelno pišem scenario sastavljajući ga kao kolaž od situacija koje sam video u njihovom filmu, koje su mi pričali, koje sam sam iskusio ili ih, u jako malom delu, izmislio. Takav postupak je jako dug, ali i jako zabavan i zahvalan jer barataš realnim situacijama, tako da ne postoji opasnost da nešto što napišeš ne bude živo. Jedino treba smisliti kako uvezati sve to u nešto iole koherentno. Mene inače veoma privlače razbijene forme bez jasnih dramskih čvorova, pa sam se baš lepo zabavljao pišući.

Da li si imao neke uzore, vezano za tu formu igranog filma baziranog na realnim likovima i događajima koji se prožimaju sa fikcijom, ili je ta forma došla sama od sebe?

Kada ljudi čuju da se radi o skejterima koji igraju sami sebe i da su dugi kadrovi, na keca svi ispaljuju Gusa Van Santa i njegove filmove Elephant i Paranoid Park. Neću da bežim od Van Santa, ali to nisu filmovi koji su mi bili relevantni dok smo pripremali Tilvu Roš. Mnogo više uticaja na mene imao je My Own Private Idaho - taj film je užasno bezobrazan u formi i stavu i apsolutno ga je baš briga da li se nekom sviđa ili ne. Tagline tog filma je bio "Wherever, whatever, have a nice day". To mi je bila neka vodilja i što se Tilve Roš tiče, jednostavno sam hteo da uradim film bez nekih strahova da li će se nekome svideti, da li će biti preterano rediteljski "pismen", da li će priča biti dovoljno razumljiva. Jedino mi je bilo bitno da, kada neko pogleda film, oseti malo tog panka u sebi.

U domaćim filmovima nije bilo puno interesovanja za potkulture, poput skejtera koji se pojavljuju u filmu Tilva Roš. Kakva je to skejterska grupa u Boru, a kakvo mesto zauzima u tvom filmu?

Da, kod nas praktično nema tzv. "omladinskog filma", a kamoli potkultura. Ja nisam skejter, niti me je skejt ikada interesovao. Zainteresovali su me ti klinci i njihova energija. Skejt tim Kolos je verovatno najbrojniji skejt tim kod nas - to je grupa od 20-40 klinaca iz Bora čiji broj konstantno raste. Užasno su aktivni, konstantno organizuju neka dešavanja, pokušavaju da nateraju lokalnu vlast da im pomogne u izgradnji skejt parka, snimaju skejt filmove, i svi su zajedno što je najimpresivnije. Oni su uz Todu i Stefana centralni deo mog filma. Doduše, u filmu nema puno skejta niti nekih strava trikova, jednostavno se nisam time bavio, ali to je taj milje. Film koji su Stefan i Toda snimili, a o kojem sam govorio zove se Crap – Pain is empty. Ima ga na rapidshareu pa potražite, na Wikipedia strani Tive Roš imate i direktan link. To je genijalnost tinejdžerskog ludila - ko to kapira uživaće, ko ne kapira neće.

Da li si, pre Tilve Roš, radio sa naturščicima i kako je izgledalo raditi sa njima na filmu?

Jesam, radio sam u nekim kratkim filmovima sa naturščicima i bio sam jako srećan rezultatima. Vremenom sam shvatio koje su prednosti a koje mane, tako da sam prosto znao kako da pristupim celoj ekipi naturščika u Tilvi Roš. Naturščici uvek igraju same sebe i to je jedino što od njih možete da dobijete, da budu oni. Ako od njih tražite da glume, to neće ličiti ni na šta, a ako od njih tražite da se ponašaju kako se inače ponašaju to ni najbolji glumac ne bi mogao bolje da odigra. Zato samo treba znati zašto za neku ulogu uzimate naturščika, a ne glumca.

Meni je bilo dosta jednostavno: prvo je postojao koncept u kojem njih dvojica igraju same sebe, a onda je došla priča koja je prilagođavana njihovom iskustvu. Najozbiljniji posao je uklopiti glumce i naturščike zajedno jer naturščik svojom "neglumom" razotkriva glumčeve naučene mehaničke postupke tako da glumac mora svoje tehnike da prilagođava naturščiku. Praktično je sve podređeno naturščiku, ali ako to ima valjan razlog na kraju se dobije fenomenalan razultat.

U poslednjih par godina, Bor se javlja kao mesto zbivanja i metafora u domaćoj muzici, filmu (nedavno je izašao film Olega Novkovića Beli beli svet). Kako tumačiš to probuđeno interesovanje za Bor i tu, da tako kažem, fotogeničnost grada?

Meni je to jako zabavno, pošto sam iz Bora i sve te ljude znam jako dugo. Goribor radi to što radi bar deset godina, a ekipa Borana koju je Oleg okupio takođe gura svoju priču bar deset godina - sve to je postojalo i pre deset-petnaest godina, a sada se ljudima učinilo zanimljivim. Meni je to super i jako mi je drago što se to napokon dešava, jer ti ljudi tamo to zaslužuju. Zaslužuju da ih neko potapše po ramenu i kaže "Jeste da nemaš prebijenog dinara, ali si bar strava".

Kao neko ko je iz Bora, kako ti gledaš na ovo korišćenje Bora kao metafore velikih promena kroz koje je prošla zemlja od raspada SFRJ?

Ne mogu stvarno Bor da doživljavam kao metaforu. Depresivno je šta se tamo dešava već jako dugo, ali sa druge strane, ne doživljavam to ni kao crnu rupu bez povratka. To mi je rodni grad i meni će uvek biti super. Generalno mi je metafora malo "retro" stilska figura, nekako je 60s ili 70s. Postala je pomalo banalno sredstvo izražavanja. Manje mi je banalno nešto reći direktno nego kroz metaforu. Sada nije problem reći direktno. Metafora je imala smisla kada si se plašio od cenzure ili neznam koga, sad je stvarno prevaziđena.

Pored te simbolike Bora u umetničkim delima, ima li u samom gradu konkretnih akcija – ti si bio član strip grupe Smog, kako sve to danas izgleda i kada je reč o stripu, muzici i filmu?

Ne mogu da govorim mnogo o tome jer nisam dovoljno obavešten šta se sve dešava u Boru. U Beogradu sam deset godina, a u Bor idem više u posetu nego redovno. Prošle godine sam bio više zbog snimanja ali inače idem o praznicima. Znam za samo par ljudi koji rade nešto aktivno, ali opet se ograđujem jer nisam dovoljno upućen. Znam sve akcije koje izvode klinci iz Kolosa, počev od samostalne izgradnje priručnog skejt parka pa nadalje, ali sa njima sam aktivno u kontaktu. Smog inače ponovo jaše nakon pauze od 10 godina! Napravili smo blog gde svako od nas postuje po tablu kad ima vremena. Stripovi koje radimo su potpuno retardirani, ali užasno uživamo što ponovo to radimo. Sad smo kao Pixies ili Pavement, skupili se penzosi da poberu plodove stare slave. (smeje se)

Tilva Roš je osvojio glavnu nagradu na Sarajevo film festivalu. Kakvi su tvoji utisci sa premijere i nakon dobijanja nagrade?

Stvarno je lepo ispalo to sa Sarajevom. Najdraže mi je što je Toda dobio nagradu za najbolju ulogu. To je jako lepa stvar za njega. Nismo mogli da zamislimo bolji početak - odmah nakon Sarajeva imali smo i internacionalnu premijeru u Lokarnu koja je isto odlično prošla. Sada ima dosta zainteresovanih festivala i distributera. Lepo se sve to razvija.

Možeš li nam reći nešto više o radu producentske kuće Kiselo dete?

Kiselo Dete smo Mina Đukić, Uroš Tomić i ja. Svo troje smo reditelji i osnovali smo producentsku kuću da jedni drugima produciramo filmove. Moj projekat je prvi dobio sredstva pa smo njega prvog izgurali, a sada slede Minin projekat Neposlušni koji je takođe bio u Sarajevu, u okviru Cinelinka i Uroševi projekti Pogledaj me Kusturice i Poslednji kaskader. Dok budemo finansirali njihove filmove, ja pišem svoj sledeći projekat i tako u krug.

Na sajtu Kiselog deteta stoji da je cilj snimanje i angažovanih filmova. O kakvom je angažmanu reč, i do koje vrste angažmana je tebi stalo kada radiš svoje filmove?

Nikako angažovane, tamo stoji da radimo filmove sa stavom, ne angažovane filmove. Niko od nas nije nešto angažovan niti ima pretenziju da bude. Mislim da svo troje imamo blagi otklon prema angažovanosti. Možda smo isuviše cinični da bismo bili angažovani.

Kakav bi film najradije snimao nakon Tilve Roš?

Film koji nema veze sa ovim vremenom, sa tinejdžerima, sa skejtom, sa Borom. Mislim da će biti road movie.