Možda sad i nikad više

Ritam, “mesečni vodič kroz popularnu muziku, film, video, strip i... još više”, tokom šest godina postojanja (1989-1995) menjao je formu i tempo izlaženja, prilagođavajući se sve težim društvenim okolnostima.

U to vreme, on je bio jedini domaći štampani medij koji je pratio prerastanje alternativne rock scene s obe strane Atlantika u mainstream, kao i kraj tog fenomena. Istovremeno, imao je pred sobom izazov vrednovanja domaće tradicije, kako kad je u pitanju sama scena, tako i kad je reč o domaćem muzičkom novinarstvu.

Prošlog meseca se navršilo 20 godina od izlaska prvog broja Ritma. To je bio povod da s pokretačima tog lista pokušamo da sagledamo njegov značaj iz današnje perspektive.

POPBOKS: Kako je izgledao početak Ritma?

Ambrozić: Ja znam deo priče: kad mi je Moma prišao na Disko-marketu u SKC-u i rekao: „Je l’ bi ti hteo da pišeš u magazinu? Postoji mogućnost...“, itd. Disko-market je bio važna tačka okupljanja ljubitelja muzike u to vreme.

Rajin: Tu je dolazilo više ljudi nego na mnoge potonje koncerte.

A: Tu su se okupljali frikovi koji su za nas bili autoriteti po količini informacija koju su imali u glavi. I onda ti nešto napišeš, a oni te posle prozivaju. Tamo je glavna disciplina bila promišljanje muzike. I onda si sa svim tim ljudima koji su pokušavali da ti uvale neku ploču mogao da popričaš i čuješ neku korisnu informaciju.

A neki su, pošto su znali da pišeš, pogotovo su znali Momu, prilazili i počinjali: „Znaš, onaj tvoj tekst... Čitao sam ga i kupio sam ploču, pa se ne slažem baš s tim što si rekao“...

R: Bilo je i suprotnih situacija, kad su se ljudi zahvaljivali na preporuci.

Jeste li se vas dvojica znali pre toga?

A: Jesmo, ali nismo bili bliski. Momčilo je počeo da uređuje recenzije u Beorami, a ja sam bio u Studentu. On je tamo bio urednik, i hteo je da pozove mlađe kritičare. Ja sam na istu ideju o okupljanju mladih ljudi došao kad sam počeo da pišem u Studentu 1986, gde sam uskoro postao jedan od urednika i pokrenuo muzičku stranu, tako da je generacija u tom trenutku već počela da se okuplja i piše, a postojala je i omladinska emisija Ritam srca na Studiju B, gde si mogao da čuješ dosta nove muzike.

Kad sam objavio prvi tekst, imao sam 24 godine, i sebe sam doživljavao kao staru osobu čija je maltene glavna misija da okupi neke mlađe.

Šta je bila prvobitna zamisao, kako ste isprva zamislili Ritam?

R: Ideja da se napravi Ritam nastala je zbog toga što je generacija kojoj sam pripadao prestala da piše za Džuboks sredinom 80-ih, tako da je u drugoj polovini te decenije nastala izvesna praznina koju časopis Rock nije mogao da nadomesti. I u Beogradu i u Zagrebu je, dakle, generacija koja se okupljala oko Džuboksa i Poleta polako silazila sa scene. Mislio sam da se otvorio prostor za mladu ekipu da stupi na scenu.

Desilo se i da mi se tada klimala stolica u Dečjim Novinama, tačnije prestao je da izlazi Yu strip koji sam uređivao. Desila se još jedna stvar – u Britaniji je generacija koja je prethodno radila u NME-ju i Melody Makeru pokrenula časopis Q, koji je u to vreme predstavljao magazin po mom ukusu. Bio je mesečni vodič koji je pokazivao šta se dešava na muzičkoj sceni, recenzirao tekuća izdanja i širio interesovanja na film, strip i srodne medije. Onda sam popričao s Draganom i filmskim urednikom Draganom Jeličićem, koji su mi rekli da razmišljaju o sličnoj stvari. Tako se stvorilo jezgro. Mesecima smo pričali kada bi to trebalo da startuje.

Koje su bile glavne prepreke u ostvarivanju te ideje?

R: Mi smo živeli u doba socijalizma sa nekim naznakama da će se zemlja otvarati. Nije delovalo kao da će se sve pretvoriti u pakao, kako se završilo, već kao da će se stvari kretati u pravcu privatne inicijative kad je reč o izdavaštvu. Prva pogodnost je bila mogućnost otvaranja tzv. izdavačke zadruge. To je značilo da je nekolicina ljudi mogla da se okupi na jednom mestu i da s minimalnim kapitalom otvori firmu i krene u izdavaštvo. Mi tada nismo imali ni prostor, ni kancelarijski materijal, baš ništa. Priključili smo se jednoj izdavačkoj zadruzi, jednoj od prvih koje su otvorene u Beogradu. Pokazaće se da je to bila greška, koju smo kasnije ispravili tako što smo osnovali sopstvenu izdavačku zadrugu.

A: Sami smo počeli da izdajemo Ritam tek pod imenom Novi Ritam. Do tada smo radili i objavljivali bez ijednog honorara. To je bio entuzijazam u nepatvorenom obliku.

R: Pošto sam se puno nervirao jer blesavo izgleda kad znate da vas neko iskorišćava na jako vulgaran način, negde oko šestog-sedmog broja sam rekao Draganu da je vreme da stanemo na nekoliko meseci, da napravimo pauzu i da se organizujemo pa da krenemo ponovo. On mi je rekao da to u tom trenutku nikako ne smemo da učinimo, da smo na pravom putu i da ne bi mogao da objasni ljudima zašto stajemo, pošto će to doživeti kao tragediju.

Uostalom, rekao mi je tada: „Ti si imao svoj san sa Džuboksom, i mi imamo naš san, nemoj da ga rušiš“. Odgovorio sam mu da je poslednja stvar koju želim u životu da nekome kvarim snove. Tako smo nastavili da taljigamo i posle šestog broja, uz svu moju nervozu.

Gde je bila redakcija?

R: U mom tadašnjem stanu, koji je imao 32 kvadrata, i sa dvoje male dece. Sonja je imala pet godina, a Vid dve-tri.

A: Police su i pored toga bile pune ploča, knjiga, stripova i filmova.

R: U tom smislu postoji jedna osoba kojoj treba odati priznanje, koja je ostala u senci a zaslužuje da bude pomenuta – to je moja supruga, koja je imala zaista puno strpljenja i energije da to održi na okupu i pomogala nam.

Šta je to čime Rock i slični magazini nisu zadovoljavali publiku?

R: Mislim da im je nedostajao jasniji stav kadar da razvrsta pojave na kvalitetne i nekvalitetne, važne i manje važne. Zatim da ukaže na pravac u kom se stvari kreću. Džuboksu je to u jednom trenutku pošlo za rukom – jedna generacija je izašla sa stavom o tome šta se dešava oko nje, i ja sam mislio da je neophodno da tu vrstu iskustva prenesemo na sledeću generaciju. Rock, Ćao i slični časopisi su se mahom bavili muzikom na površan način – pisali su o onome što je popularno, bez nekog jasnijeg kritičkog ugla.

Zbog toga je rani Ritam, bez obzira na to što smo želeli da on bude organizovana stvar, u stvari bio istinski fanzin koji je radila šira grupa ljudi. Ljudi koji su pisali su pre svega želeli da iznesu svoje stavove.

A: A meni je Moma tada sve vreme pričao da moramo da uspemo, i da to svi u stvari žele i da laže svako ko priča nešto drugo a bavi se ovim (smeh). Šalu na stranu, on je pod tim mislio na uspeh kulturne misije koju smo preduzeli. Uostalom, činjenica da je Ritam u svom zenitu prodavao 20.000 primeraka bez reklame jeste bila uspeh, a posebno kad pogledaš koliko se magazin čitao dalje, od ruke do ruke.

Dakle, uspeh merimo po tome koliko je ljudi došlo do časopisa i koliko je on uticao na njihove stavove. Do sredine 80-ih su u pop muzici definitivno nestali i poslednji tragovi bilo čega smelog, sve se pretvaralo u kolotečinu, kod nas i u svetu. Autentični glasovi su ili nestali ili su se usredsredili na eksperimentisanje koje nije moglo da dođe do šireg kruga ljudi. Negde sredinom 80-ih si mogao da osetiš da postoji mnogo ljudi koji se ne slažu s tim, koji su iskazivali nezadovoljstvo načinom na koji industrija zabave oblikuje mainstream.

Tako je nastala tadašnja alternativna muzička scena koja je obuhvatala različite žanrove: punk, hip hop, garage, engleska indie scena. I sad glavna činjenica: te stvari niko ovde nije pratio.

R: Da uprostimo, to je vreme kad je Michael Jackson objavio Thriller i prodao 50 miliona primeraka, a Madonna je postajala sve popularnija. Svi mediji su se bavili time, a sve bogatstvo koje je stajalo pored toga bilo je u zapećku, niko na to nije ukazivao.

Kao kada biste danas pisali samo o Christini Aguileri ili nekoj drugoj zvezdi koja se svakodnevno pojavljuje na MTV-ju. Mi smo zaronili u ono što je tada bilo zanemareno, i pokazalo se da nismo pogrešili.

Kada ste osetili da postoji tržište koje bi bilo zainteresovano za to što radite?

R: To je bilo u vreme četvrtog broja, kad smo prerastali lokalni kultni status. Šetao sam se od Knez Mihailove do Slavije na dan izlaska broja i video da je na nekim kioscima bio rasprodat (neki od njih su dobijali i po 100 komada). Tada smo se oglašavali jedino u emisji Ritam srca. To mi je jedno od lepših profesionalnih zadovoljstava. Tada sam postao svestan da Ritam nije stvar zatvorenog tipa, već da ima komercijalni potencijal.

A: Znao sam da postoji interesovanje za to još dok sam radio u Studentu. Do nas je tada razmenom dolazila omladinska štampa iz drugih republika i video sam da postoji podudarnost, da ljudi pokušavaju da pišu o istim temama. Čak smo sa zagrebačkim Studentskim listom imali neformalno takmičenje. Ja kažem saradnicima, konkretno Peđi Čudanovu, da sledeće nedelje treba da imamo tekst o Hüsker Dü, kad ono već sledećeg dana neki Ante Čikara napisao tekst o njima u Studentskom listu.

Kažem: „Pusti to, treba nam tekst o Big Blacku“, kad evo njihovog portreta koji potpisuje Ante Čikara. Rekao sam tada da ko god da je taj čovek, moram da ga upoznam. I onda se desilo da su me zvali iz Zagreba da učestvujem u žiriju festivala YURM, tako sam se upoznao sa zagrebačkim krugom mlađih kriričara, pre svega Čikarom i Aleksandrom Dragašem, samo da bih otkrio da imamo ista interesovanja i probleme.

Kakva je bila situacija u Hrvatskoj što se kritike tiče?

A: Oni su imali jaku omladinsku štampu. Izlazio je Polet, pa je zatim došao Mol, koji je pokrio neke vrlo bitne teme za ’82. i ’83. godinu. Međutim, ta njihova postdžuboks evolucija kritike vrlo brzo je dobila akademski smer. To se posle pokazalo kad je Qvorum počeo da objavljuje značajne tekstove. To je bila važna generacija kojoj su pripadali Tomislav Wrus i Ivan Molek. Oni su u muzičkoj kritici primenjivali teorijsku aparaturu koju su naučili iz književnosti, istorije umetnosti i filma.

To je imalo smisla u jednom trenutku, kad se govorilo o nekim temama koje su podrazumevale visoku estetsku svest, na primer o produkciji 4AD. Međutim, muzika koja je eksplodirala posle ’85-’86. tražila je drugačiju vrstu pisanja, spontanost koju je sama izražavala, osećajniji ulaz u sve to. Naravno, ne zaboravljajući informacije. E sad, kad bi uzeo sve to da pričaš nekome iz tadašnjeg časopisa Rock, on te uopšte ne bi razumeo, osim Vladislava Bajca.

To je bio profil ljudi sa opšteg novinarskog smera, koji su mogli da pišu samo na taj način. Ta tradicija postoji unazad 20-30 godina. I dobro je da postoji, i treba da postoji. Ali postojala je potreba za ličnijim stavom kojim ćeš dodatno garantovati da je nešto dobro, a nešto nije. U Džuboksu je krajem 70-ih bilo sigurno četiri-pet takvih novinara, a i u Americi i Engleskoj se pisanje o muzici kretalo u tom smeru.

Kako je došlo do angažovanja Branka Vukojevića?

A: On je došao kad smo osnovali našu izdavačku zadrugu.

R: Da, smatrao sam da je to postala naša stvar i da možemo da držimo konce. Zato smo uključili Branka; hteli smo da pređemo na viši nivo. Ovde pričamo o jednom od najvećih novinarskih pera uopšte kod nas. Dakle, on je došao da pomogne da se ta stvar oblikuje onako kako smo je u početku zamislili.

A: Tačno tako. Kada smo konačno osnovali zadrugu, Moma je hteo da se bavi više poslovno-strateškom stranom proizvoda, a neko je trebalo da se bavi formalnom disciplinom oblikovanja novina. Branko je u tome bio najbolji u Jugoslaviji. Ovde, inače, ima svega nekoliko ljudi koji su imali uredničko iskustvo u muzičkim novinama.

Branko je s jedne strane bio suštinska kopča sa Džuboksovom generacijom, a s druge čovek koji je mogao da upakuje sadržaj tako da bude još komunikativniji. Moram da kažem, i nadam se da se Moma neće uvrediti, da sam jedino od Branka naučio formalnu disciplinu pravljenja novina. Branko je kod nas doneo malu revoluciju, pošto sam tada prvi put video kako se uređuju novine na kompjuteru. Ritam je, dakle, bio ne samo među prvim privatnim novinama u SFRJ, već je i tehnički išao napred.

Da li je Džuboks bio glavni oslonac Ritma?

R: Ideja je bila da Branko Vukojević i ja budemo samo neka vrsta kišobrana za tu mlađu generaciju. Mislio sam da treba da se povučem iz pisanja i da se bavim samo organizacionim stvarima. Trebalo je da Branko i ja da prenesemo iskustvo iz Džuboksa i da se postaramo da nova generacija ne zalazi mnogo u rukavce.

A: Generalno, stav redakcije Ritma bio je da je Džuboks imao debele promašaje, ali svi smo ga jako voleli, to je bilo neosporno. Bili smo ubeđeni u to da možemo da napravimo kudikamo bolje novine i da je došao trenutak za to. A Moma nas je, naravno, ohrabrivao.

R: Normalno je da svaka generacija misli da može bolje. Ja sam samo pokušavao da održim neke mostove, da ne izgore baš svi.

Znači, Moma je bio tradicionalista?

A: Naprotiv. U praksi je bilo potpuno drugačije. Na primer, ja sam bio taj koji je insistirao da se piše o Marvinu Gayeu, dok je on tražio da se piše o My Bloody Valentine. To je činjenica.

R: Dragan mi je tada zamerao što je Džuboks propustio da piše o Marvinu Gayeu i Neilu Youngu. Ja sam mu rekao da se ne bavimo istorijom, već aktuelnim trenutkom. Tada su bili važni My Bloody Valentine.

A: Na kraju sam napisao tekst o njima, i to mi je do danas jedan od najdražih.

Koliko je ovdašnja publika bila informisana pored Ritma?

A: Stvari su se menjale veoma brzo i trebalo je reagovati; mi smo čak kasnili sa pojavljivanjem. Dok smo mi počeli da izlazimo, R.E.M. postadoše mainstream, iza Public Enemyja je došla mekša škola koju su činili A Tribe Called Quest, Jungle Brothers, De La Soul, ukratko morao si zaista da žuriš ako si mislio da ostaneš u toku. A postojala je kulturno stimulativna situacija, publika koja sve to prati i poznaje. Zato je Momina ideja o kulturnom vodiču bila potpuno u skladu s vremenom. Bilo je moguće sve te ploče kupiti kod nas, što licencno, što na marketu u SKC-u.

R: Živeli smo u turbuletnom trenutku u kome su se pojavile napukline koje su odredile budućnost. Osma sednica, govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu... stvari su počinjale da pucaju po šavovima. Dakle, živeli smo i radili u uverenju da je to poslednja prilika da nešto saopštimo. Ritam je postojao pod motom „možda sad i nikad više“, i zato je svaki broj bio možda bolji od prethodnog, zbog te atmosfere.

Kakav je bio odnos Ritma prema tadašnjem YU mainstreamu?

A: Naša praksa je bila da pokrijemo svako mainstream izdanje velikim intervjuom, a u recenziji da napišemo naše stavove. Kad je reč o recenzijama, domaći mainstream je uglavnom loše prolazio – EKV je dobio dve zvezdice, Jura Stublić i Film isto, Štulić je dobio jednu...

Ali smo im odavali dužno poštovanje kroz intervju, gde su mogli da iskažu svoje stavove, da kažu šta je bila ideja i kako je nastala ploča. I uvek smo gledali da na te intervjue pošaljemo najbolja pera. S druge strane, postoji kritičarski sud, i to je to, dakle čitav spektar mišljenja smo pokušavali da obuhvatimo. Ali generalno gledano, ono što je krenulo s novim talasom definitivno je tada bilo u silaznoj putanji. Naravno, nikada ništa nismo unapred otpisivali. Tako je Bajaga dobio pet zvezdica.

R: Taj stav redakcije ničim nije obavezivao kritičara. Dakle, nije unapred bilo otpisivanja, samo je bilo važno kakvo je delo koje je plasirano u tom trenutku. Nismo se bavili zaslugama i prošlošću, za to su služili intervjui. U kritikama smo se trudili da budemo što slobodniji, ali ne ni oštri po svaku cenu.

A: Bilo je i mišljenja da treba potpuno da zanemarimo mainstream, domaći i strani, i da treba da se okrenemo alternativi, gde nas je srce očigledno vuklo. Ali s druge strane si imao i situaciju u kojoj su Morrissey, Prince i The Cure prvi put kod nas bili na naslovnoj strani jednog časopisa. Da li možeš da zamisliš da prodavanijim časopisima u to vreme ne bi nikad palo na pamet da stave Princea na naslovnu stranu? Ovde je Prince bio alternativa.

Da li je to bilo dodatno opterećenje za vas?

R: Na izvestan način jeste. Bili smo u situaciji da ispravljamo tuđe loše procene. Jer, mi bismo tada najradije stavili Mudhoney na naslovnu stranu i tako zacementirali naš stav da je to to, to je put kojim mi treba da idemo. Ali s druge strane Neil Young i The Cure nikad nisu bili na naslovnoj, i to smo mi uradili.

Koja je bila najproblematičnija naslovna strana Ritma?

A: Bez sumnje je to broj sa Neville Brothersima, oko toga smo imali malu diskusiju. Oni su sa Yellow Moon bili prvi na listi albuma po izboru redakcije, a drugi su bili R.E.M sa Green. Zagrepčanima nije bilo jasno otkud to, kad su R.E.M. bili najaktuelniji u tom trenutku. Međutim, Gordan Paunović je kao najveći poznavalac crnačke muzike u tom trenutku i imao je veliki tekst o Neville Brothersima. A to je bila zaista važna ploča, pošto je prenosila glas iz prošlosti u sadašnjost. Oni su imali novi pristup crnačkom samoosvešćenju.

To je nama bilo apsolutno u tonu sa onim što se događalo u hip hopu, ali je tu postojala i sjajna kopča sa soulom. Nemojmo zaboraviti ni sledeće: tokom 80-ih godina NME je napravio čitavu malu revoluciju u shvatanju istorije pop muzike revalorizujući nasleđe soula. To se u Jugoslaviji nije desilo. Mi smo pokušali da to isto uradimo na malom prostoru. Nažalost, to se pogodilo s odličnim albumom R.E.M.-a, ali je nama bilo ideološki bitnije ovo, jer su R.E.M. inače bili u uzlaznoj putanji.

To je bila poruka ljudima da postoji i nešto dobro što je mimo rock alternative, kao i da muziku treba slušati iskreno, punog srca i stalno je otkrivati. Takođe, nismo hteli da budemo predvidljivi i da idemo na sigurno, već da naučimo ljude da u Ritmu uvek možeš nešto novo da naučiš – bilo to o novozelandskim ili starim crnim bendovima.

R: Dragan i ja smo se uvek slagali da treba da sačuvamo malo drugačiji pogled na stvari a ne da idemo sigurnim putevima. Znali smo da nemamo osnovu da prerastemo u veliki sistem koji bi funkcionisao na komercijalnim principima. Zato smo gradili alternativni svet, koji može da funkcioniše i komercijalno, ali nikada ne prerasta u nešto što više ne bismo mogli da kontrolišemo.

Šta su Ritmu donele 90-e?

R: Onog trenutka kad je bilo jasno da mi više ne možemo da distribuiramo Ritam u Hrvatskoj preko Vijesnika ili u Sloveniji preko Mladinske knjige, tada se sve promenilo.

A: To je bilo u leto 1991. godine.

R: Da, onda je postalo jasno da ostajemo barem bez polovine tržišta. S druge strane, i ovde su stvari počele da se komplikuju. Dve velike distributeske kuće, Politika i Borba, počele su da kasne sa isplatama od zaostalih brojeva, što je komplikovalo plaćanje obaveza prema štampariji. Zatim je počeo rat i prosto je bilo nemoguće ne zapitati se da li ovo što radimo ima smisla. Jednostavno nisi mogao da ostaneš po strani, taj užas je sve usisavao.

A: Da, a s druge strane, ja sam imao osećaj da ne mogu da čekam da se stvari promene u našu korist, da nemam dva života. Uvek sam želeo da iz toga što radim izvučem maksimum koji mogu u tom trenutku. Ne volim da dižem ruke. Zato smo i nastavili, da bismo rekli šta mislimo i osećamo. Naravno, sve ima svoje granice. Kada sam 1995. shvatio da ću se posvađati sa prijateljima zbog sve većeg kašnjenja distributera sa isplatama, odlučio sam da stanem.

R: Dragan je morao da prođe kroz to. Ja sam već ranije bio u toj situaciji, i nisam to mogao ponovo. To je bila tačka gde sam se isključio.

Kako je izgledala nova hijerarhija u Ritmu, šta se promenilo?

A: Moma je na mene preneo izdavačku zadrugu. U međuvremenu je izrasla prva generacija uz Ritam. Oni su sami počeli da donose tekstove, osećali su da je nepravda da oni nemaju svoje mesto gde će moći da kažu šta misle o muzici i okruženju. To je sad već bila obaveza za mene.

Danas su neki od njih javne ličnosti, na primer Maja Uzelac, Uroš Stojanović, Slobodan Vujanović, Olja Lakićević, Aleksandar Delibašić i drugi. To je krug ljudi koji je odrastao uz Ritam i koji je kasnije nosio te novine, osećao ih svojim.

Kako je to izgledalo iz ekonomske perspektive?

A: Situacija je bila teška. Tiraž je bio 2.000 primeraka. Mogli smo da štampamo i više, ali je bilo svejedno. Dok ti pokupiš novac iz prodaje, sve pojede inflacija. Nismo bili veliki sistem, sa pet-šest izdanja koja se međusobno finansiraju. Bili smo zadruga sa jednim izdanjem, ali to izdanje se odmah prodavalo i kružilo od ruke do ruke. Nikada nismo imali povraćaj na kraju meseca.

Kad smo već kod vremena koje je prošlo, da li vam se čini da rock muzika može da se nosi sa svojim godinama?

R: To je zanimljivo pitanje. Sećam se da smo još u Džuboksu pričali o tome kako će Stonesi uskoro postati 40-godišnjaci i kako su suviše matori za rock. A danas možeš da ih vidiš kako tresu kao u najboljim danima. Sigurno da je to za njih postala i rutina i da i dalje puno zarađuju, ali nemoguće je ne osetiti da je taj duh još sa njima. Jedostavno, ta muzika je, kroz karijere ljudi kao što su Dylan, McCartney i mnogi drugi, pokazala da vreme ne znači ništa.

A: Ja imam teoriju da se istorija vrti oko ličnih činova. Neprolaznost ličnog čina je nešto čemu ljudi vole da se vrate, sa čime se identifikuju. A rock and roll ti otvara polje slobode koje zavisi samo od tvoje volje. Zato je on snažna sila koja postoji i sada. Povodom malopređašnje priče o Stonesima, sećam se kad se pojavila ploča Some Girls. To smo slušali po rođendanskim žurkama, pošto kao gimnazijalci nismo mogli da se upuštamo u divlje žurke koje je tada pohodio Moma (smeh).

Stonesi su nam bili dotrajali, ali je to bila odlična ploča. Bili smo malo zbunjeni – kako to sad oni mogu da imaju dobre pesme. Ja sam prvi tekst pisao o tome da li je rock umro, i rešio sam ga u korist života, ali izgleda da svaka generacija postavlja sebi slično pitanje. Ako danas pogledaš, nema šanse da je umro ako imaš bend kao što je The White Stripes.