CHUCK D GOVORI

Dan kada je Rick Rubin zaplakao

O hip hop klasicima, Jay Z-ju, flat screen televizorima, Obami, NWA, suštini hip hopa i Srbiji

Goran Musić

Ortak me ubeđuje kako za hip hop generaciju današnji dan ima značaj kakav bi za naše roditelje imala pojava Bob Dylana i Rolling Stonesa jedne večeri pod istim krovom. Počinjem da verujem u priču o komparativnim prednostima Beograda. Devedesete konačno dobijaju smisao. Uvek se pitamo ima li Beograd šta da ponudi stranim turistima? Ukoliko ih interesuju geopolitika, izlomljeni ritmovi i košarka - očigledno pregršt toga.

Beli penzioneri sa Floride ionako obilaze muzeje po srednjoj Evropi. Nama ostaje Afro-Amerika. Evo šta ona trenutno ima da kaže:

POPOBOKS: Na samom početku vaše karijere, nakon mlakog prijema na koji je Yo! Bum Rush the Show naišao u Njujorku i velikog uspeha koji ste nasuprot tome dostigli u Velikoj Britaniji, izjavili ste kako vam je bilo bitno da dokažete Americi kako ste sposobni da se izgradite sa ili bez nje. Da li bend i danas, u poznijoj fazi, funkcioniše na ovom postulatu?

CHUCK D: It Takes a Nation of Millions je bio poruka i budilnik za Ameriku. Hteli smo da pokažemo da hip hop seže znatno dalje od nečijeg kvarta, grada ili zemlje - van naših granica postoji čitav svet koji ceni ovu muziku. Hteli smo da nastavimo u tradiciji Boba Marleya ili Afrika Baambaate, da širimo ljubav i komunikaciju širom planete. Naš cilj je oduvek bio da povežemo borbu crnih ljudi u Americi sa pokretima koji se odvijaju u ostatku sveta.

U proteklih 20 godina, a posebno u proteklih osam, tokom Bushove administracije, Sjedinjene Države su postale samozadovoljne, Bela kuća je pokušala da uspostavi takav poredak gde će silom kontrolisati ostale zemlje - gangsterizam na samom vrhu vlasti.

Postali smo izolovani od načina na koji ostatak sveta živi, od aktuelnih borbi, od ideja koje cirkulišu a okupirani površnim stvarima. Mislim da je posredi osmišljen plan, da je establišment konačno uspeo da stvori jednu čitavu generaciju kojoj su stvari bitnije od ljudske slobode. Međutim, moram biti iskren i reći da je na svom začetku hip hop bio inficiran mnogim od ovih ideja, postojala je određena filozofija koja je govorila: „Zaboravi na ostale - idi i uzmi svoje po bilo koju cenu“. „Ja“ je bilo bitnije od „Mi“.

Tu dolazimo do aktuelne teme u današnjim pisanjima o hip hopu gde, suočeni sa krizom izraza, ljudi pokušavaju da segnu daleko u prošlost i otkriju šta je u stvari suština hip hop kulture?

Suština je kreativnost - stvaranje nečega naizgled ni iz čega. Komunikacija i spajanje između ljudskih bića uz pomoć kulture. Države i vlade dele ljude - kultura je nešto što ih spaja. Mislim da je neophodno to uzeti kao polaznu tačku.

Ipak, mnogi bi ukazali na činjenicu da je pokret nastao u specifičnom kontekstu, na ulici, u srcu američkog kapitalizma, tako da je od početka neminovno odražavao određene vrednosti poput rivaliteta, individualizma i „idi i uzmi svoje“ etike. Po mnogima upravo je battle osnova hip hopa?

Tačno, ali se hip hop istovremeno pobunio protiv tih stvari. Pobunio se u tom smislu što su svi mogli da se okupe na jednom mestu, dignu ruke u vazduh, odbace svoje razlike i krenu da đuskaju. Battle momenat je jako bitan i svi želimo da vidimo ko će izaći kao pobednik, ali okršaj je bio zabava u funkciji mira, jedinstva, ljubavi i dobre zabave.

Tako da battle ne bi trebalo uzimati previše ozbiljno. Hip hop treba uzimati za ozbiljno onog trenutka kada uspe da uspostavi kanal komunikacije i određenoj publici saopšti nešto čega to data nije bila svesna.

Ovo je vaš drugi nastup u Srbiji. Prošli put ste u Beogradu bili par dana, razgovarali ste sa dosta ljudi, osetili publiku. Znam da si već razvio određeni osećaj za lokalno. Kako bi uporedio ovaj prostor sa drugim destinacijama vaših turneja?

Mislim da je Srbija mesto gde ljudi imaju izgrađen osećaj za slobodu, svest o određenim problemima i povezanosti politike i svakodnevnog života. Bio sam u Srbiji par puta, i sećam se da me prvi put situacija zatekla nespremnog. Tokom godina sam pomalo izgubio političku oštrinu a ovaj prostor je bio izazov u tom smislu. Imaš Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju, Crnu Goru... tako da je teren jako klizav, ne želiš da zabrljaš stvari nekom nesmotrenom izjavom.

Tako da jedino što sam u početku mogao da poručim ljudima sa bine jeste pomalo apstraktno - mir, ljubav i jedinstvo. U prošlosti, moj impuls je bio da kažem da je jugoslovensko jedinstvo jako bitno, ali danas nisam siguran kako bi to bilo primljeno. Neko bi možda rekao „jebeš to“. Tako da moraš znati kome i kako se obraćaš, šta ljudi misle, na kom nivou se može uspostaviti komunikacija.

Amerika posle izbora?

Slična stvar jeste sa Amerikom u ovom trenutku. Ukoliko bih sutra izašao pred crnu publiku u Americi i povikao: „Jebeš vlast“ ili „Jebeš zastavu“, nisam siguran koliko bi to komuniciralo sa njima jer oni trenutno identifikuje državu sa Barakom Obamom. Sa Bushom je bilo lako, jer njegov stil je otvoreno bio pregaziti preko svih. Ja iskreno volim Obamu, i cenim njega kao čoveka ali istovremeno sam svestan da sama činjenica da je on crn neće promeniti stvari sama od sebe i da će on sigurno donositi odluke koje neće biti lake za našu zajednicu.

Mnogo repera je pravilo pesme podrške Obami tokom kampanje, ali šta sad? Kako dalje? Na primer, trenutno je jako bitno da se vrati snaga ženama u hip hopu. Radim sa ženskim bendom pod imenom Crew Grrl Order i predložio sam im da naprave pesmu o Michelle Obami. Mislim da bi to bila malo drugačija perspektiva.

U jednom momentu krajem 80-ih breme odgovornosti političkog glasa crne Amerike sticajem okolnosti palo je na repere. Da li je to bilo fer prema njima?

Znaš kada si odrastao čovek, smatram da je tvoja obaveza da kažeš nešto što mladi mogu da osete i iza čega mogu da stanu. Ne znam, možda ja očekujem previše od ljudi u hip hopu... Postoji mnogo ljudi koji misle jedno a govore drugo. Kada imaš dvadeset godina, ok, možda još uvek imaš izgovor za nedostatak svesti o nekim stvarima ali...mnogo odraslih likova je u fazonu „odrastao sam na južnoj strani Kvinsa, odrastao sam u Bruklinu“, ali treba imati osećaj za proporciju. Mnogi novinari prelako padaju na te priče o teškom detinjstvu. Ipak, imao si vodu i struju u odnosu na nekoga u Africi ili Aziji.

Nisam ovde da govorim o Kanye Westu, 50 Centu ili Jay Z-ju. Jednom prilikom sam rekao da je Jay Z najveći reper svih vremena, ali Krs One je najpoštovaniji reper svih vremena zbog načina na koji je mogao da sastavi freestyle i ujedno zaintrigira slušaoca da otkrije nešto novo.

Sada su svi u fazonu Jay Z-a, ali na kraju dana, kada bi ih upitao da vam obrazlože svoj izbor, to ne bi umeli da urade. To je kao ovi novi flat screen televizori u Wall Martu: svi ih grabe, ali niko ne bi znao da ti objasni zašto je bolji od onog koji već ima kući.

Zanimljiva je cela fama oko Jay Z-a, čini se da su u njegovom slučaju kritičari bili nekako primorani da premotaju film i naknadno Reasonable Doubt odjednom proglase za klasik, pošto je bilo nekako nezgodno da neko sa tolikom popularnošću nema neki značajan album iza sebe. Reasonable Doubt je bio dobar album, ali donedavno ga niko nije svrstavao u klasike.

Upravo tako. Kada bi neko danas proglasio Yo! Bum Rush the Show za klasik, ja bih se usprotivio takvoj interpretaciji. Naš prvi album je imao neke momente koji nagoveštavaju budućnost, ali It Takes a Nation of Millions je naš jedini klasik.

Mnogi bi rekli da je Fear of a Black Planet možda i veći domet od It Takes a Nation...

Nation je bio nacionalna ploča, u smislu da se obraćala Americi i pridobila pažnju sveta, dok je Fear of a Black Planet ploča pravljena za ceo svet. Mi imamo par jakih albuma i Black Planet jeste klasik, ali za Nation ljudi kažu da je najbolji album svih vremena zato što je izašao u pravo vreme, na pravom mestu i rekao prave stvari.

To je prva ploča koja se ne sluša pesmu po pesmu, prva ploča koja je uvela instrumentale koji su pesme spajali u tematsku celinu, prva ploča koja se pogravala sa brzinom bitova, broj semplova i trud uložen u njihovo nalaženje je neprevaziđen. Bili smo mladi, ali i muzika je bila mlada u to vreme. Koliko god da su Oasis dobri ne možeš ih porediti sa Beatlesima ili Rolling Stonesima, jer su te klasične ploče nastale u specifičnom vremenu kada je muzika stvarala nove izraze i probijala granice. Isto tako je u bluesu. Danas postoje sjajni blues muzičari, ali ne možeš ih porediti sa Howlin’ Wolfom ili Muddy Watersom. Tako da smo mi bili srećni da se nađemo na pravom mestu u pravo vreme sa tim albumom.

Još jedan kuriozitet jeste da su Eazy E i Dr Dre bili prva dva čoveka koja su dobila primerak It a Nation... u ruke.

Tako se desilo.

To nas dovodi do pitanja relacije između Public Enemy i gangsta rapa. Taj odnos nije tako jednostavan kako se čini na prvu loptu. Sve do Muse-Sick-N-Hour-Mess-Age vi ste na albumima uredno pozdravljali izvođače poput Geto Boysa ili Ice T-a. Tek 1994. dolazi do otvorene kritike sopstvenih hip hop redova. Šta se promenilo? Gangsta rap ili Public Enemy?

I jedno i drugo. Ukoliko pogledaš Yo! Bum Rush the Show, on je u velikoj meri ulični album. Public Enemy je prva grupa posle dužeg vremena u hip hopu koja je nastupila kao ekipa. Grand Master Flash and the Furious Five su bili ekipa ali posle njih je postala popularna kombinacija DJ-a sa jednim ili dva MC-ja kao što su Whodini ili Run-D.M.C. NWA su se nadogradili na naš proboj. Posebno u početku (NWA and the Posse), pre nego što su skratili postavu, NWA je bio kolektiv i imali du dosta kreativnih ljudi u grupi. Most između nas i gansta rapa je bio Ice Cube za koga smo radili produkciju nakon njegovog razlaza sa NWA.

Tako da, imajući u vidu našu polaznu tačku, definitivno sam tokom karijere mogao da pravim pesme koje su zalazile dublje u gangsta teritoriju, ali imao sam previše poštovanja za prave likove poput Ice T-a koji je celu stvar gurao jako dobro i inteligentno. Na NWA nakon odlaska Ice Cubea sam više gledao kao na bend koji pokušava da dostigne imidž i ozloglašenost koja ih je pratila. Dobili su dosta poena samo na račun toga što su plašili neke bele klince.

Niggaz 4 Life je ipak bio odličan album?

Da, Dr Dre je to dobro sklopio, mislim da taj album za NWA predstavlja ono što Fear of a Black Planet predstavlja za nas. Iščekivanja su bila ogromna za oba ta albuma. Svi su bili u fazonu „uuuu šta će sad da bude“. U našem slučaju mislim da je „Fight the Power“ kao manifest tog albuma prošao test vremena dok kod Niggaz 4 Life mnogo ljudi sada kaže „taj lik nije zaista takav“, određene stvari se preispituju. I u našoj karijeri postoje stvari koje više ne piju vodu poput, npr, Sophisticated Bitch. Iako je to bila naracija, ta pesma ipak pada na ispitu političke korektnosti vremena.

Vratimo se na rane Def Jam dane. Možeš li nam reći nešto više o kombinaciji Rick Rubin/Russsell Simmons? Kakva je bila hemija između vas i ova dva autoriteta?

Nisam viđao Ricka puno, a Russella sam možda viđao malčice više tih dana.

Kako je to moguće? Zar Rubin nije bio vaš najveći fan. On vas je i doveo u Def Jam.

Upravo zato što je toliko želeo da nas privuče, Rick je znao da jedini način da nas dobije i zadrži jeste da nas ostavi na miru. Pazi čoveče, kada smo završili It Takes a Nation of Millions - Rubin je plakao! To je bio najveći kompliment za nas. Tako da je Rubinova veličina za nas upravo u tome što nam je dao slobodu.

Simmons je vremenom naučio da nas poštuje, ali nas nikada nije nešto naročito voleo. Nas je bilo baš briga za Simmonsa pošto smo došli direktno preko Ricka. Dakle, došli smo na Def Jam zbog njega a kad smo već bili tu morali smo da se nosim i sa Russellom.

Pretpostavljam da su stvari unutar etikete postale zategnutije nakon Rubinovog odlaska? U kom trenutku je Def Jam postao nesnosno okruženje za vas?

U momentu kada je Sony 1994. Def Jam prodao Polygramu. Jer do tada sam uglavnom sarađivao direktno sa Sonyjem, sa ljudima poput Angele Thomas. Ali, i Russell i Rick su legendarni likovi na pravom mestu u pravo vreme. Ljudi koji su umeli da prepoznaju talenat i uposle prave ljude.

Odabir ljudi na etiketi koji su se motali iza scene je više nego interesantan. Postoji taj fenomen radikalnih belaca koji su bili privučeni vašom pojavom i stavili se u službu benda. Ljudi poput Glen Friedmana ili Bill Adlera.

Friedman je bio dobar prijatelj sa Russellom i bio je veliki fan benda. On je došao iz punk pokreta i povezao me sa Jello Biafrom. Sa druge strane, Adler je ikona. Skriveni dragulj hip hopa. To je čovek koji je došao iz radikalnog miljea oko Ann Arbora (The White Panthers), oduvek jasno i glasno branio hip hop kao umetničku formu, zastupao ga i promovisao. Istinski borac.

Možda ne živimo u najboljim vremenima za rap albume, ali hip hop publicistika poslednjih godina cveta. Uskoro će se u Srbiji pojaviti prevod knjige Can’t Stop Won’t Stop, knjiga posvećuje čitavo poglavlje fenomenu Public Enemyja. Kako ti ceniš Changov rad?

Changova knjiga je najpotpuniji i najbolji izvor o hip hopu koji sam ja do sada susreo. Dok sam je čitao suzile su mi oči, poveo me na put kroz vreme. Chang je definitvno uradio svoj domaći zadatak.