Raw Footage

Ako je hip hop samo hvalisav i prepotentan, onda on ne ispunjava svoj potencijal. Reper ima slobodu i moć da rečima stvara nemoguće i čini ga verodostojnim, i zato je hip hop najjači kada u svom realizmu odlazi duboko u nadrealizam. Ice Cube na ovom albumu Alaha naziva svojim ortakom iz kraja, a sebe superherojem, a mi mu, uz osmeh, verujemo.

Raw Footage, osmi Cubeov solo album, počinje objašnjenjem da je njegovo repovanje poput erupcije vulkana i da ga niko ko mu stoji na putu neće preživeti. Uprkos tome, sledećih sat vremena kalifornijski emsi ne ostavlja utisak besnog čoveka koji se upinje da dokaže svoju snagu i „najboljost“, već naprotiv, utisak opuštenosti i mira koje nikako ne treba mešati s nedostatkom strasti.

Cube je reper s bogatom biografijom i njegovi tekstovi u kojima manjim i mlađim od sebe pokazuje gde im je mesto su zabavni. On nema blistavu tehniku kakvu su razvili neki mlađi emsijevi niti širinu metafora za koje su vam potrebna dva semestra studija popularne kulture da biste ih razumeli, ali ima preko 20 godina iskustva i priču koja vredi da se ispriča, makar se neka od njenih poglavlja ponavljala.

No, ova ploča se bavi pre svega Ice Cubeom koji je nadrastao dokazivanja i potrebu da se razmeće snagom. Kada to i radi, reklo bi se da je to više zbog uživanja u tehnici nego zbog nužde da se po svaku cenu nametne kao apsolutni vladar mikrofona. Hip hop nadmetanje je, uostalom, pre svega igra, zamena za pravu borbu.

Umesto da troši energiju na borbe koje je mnogo puta dobio, Cube nudi svoja razmišljanja o politici (rasnoj, državnoj, scenskoj, ekonomskoj...), kulturi, materijalizmu, muzici, i ona su, bez obzira na to da li se s njima slažete, izuzetno vredna slušanja.

Naravno da uvek treba biti jako oprezan kada hip hop (ili druga pop muzika) pokušava da deluje prosvetiteljski jer se veoma lako skrene u plitke, demagoške vode; međutim, Cube ovu zamku izbegava time što, uprkos snazi s kojom brani svoje stavove, ne deluje ni najmanje pretenciozno.

Gangsta Rap Made Me Do It

To je nešto što dolazi s godinama, kilometražom i iskustvom. To je vrednost sazrevanja u kome izgovarate onu istinu u koju verujete, bez potrebe da je nekome čekićem nabijate u glavu. Cube je vernik, ali nije fundamentalista. On možda nije humanista; uostalom pola albuma je posvećeno odbrani gangsta rapa od nasrtaja lažnih gangstera na ovu tvrđavu slobodne misli u potlačenom i uštrojenom američkom društvu (kako je Cube otprilike vidi), ali i ovde Cube ima dovoljno svesti da se prezrivo podsmehne klincima koji jedni druge rokaju uzijima po hudu dok političari i korporacije okreću keš kroz patike, krek i kulturu straha, zasnovanu često na strahu od geta. Za čoveka koji je na svojim pločama pre 15 godina imao mini-skečeve ubijanja čamuga čija mu se faca nije dopala, ovo je prilična evolucija.

Za ostatak sveta, ovo je ploča puna sintetičkih i pravih gudača, teških ritmova, energije, strasti, ljubavi i čistog, iskrenog pripovedanja. Dobro došao nazad!