Make It a Home (A Compilation)

Ono što trio Ventolin, koji od 2000. godine predvodi gitarista, pevač i autor pesama Vladimir Marinović, čini posebnim jeste ideja da je idiom američkog gitarskog rocka odgovarajuće utočište za pripovesti o ovdašnjim promašenim životima. Zbog tekstova na engleskom jeziku, kao i zbog entuzijazma kao jedinog motiva postojanja, Ventolin se smestio na čudnom prostoru ničije zemlje. Čest je utisak da je reč o američkom bendu koji peva o stvarima koje su nam jako bliske.

Na albumu Make It a Home (A Compilation) nalaze se probni snimci pesama s prethodna dva albuma Unrest i Stills (oba iz 2004). Pesme su hronološki raspoređene prema datumu nastanka, a žanrovski gotovo simetrično podeljene u dve celine – klasični gitarski zvuk benda (pesme sa Unresta) i solo akustične verzije (sa Stillsa).

Početak, Being There, obiluje energijom, a Ventolin se predstavlja kao zdrav rock bend, glasan i snažan. Međutim, u nastavku se ustaljuje neprijatno jednoličan ton. U pesmama Burger King i Sin City#3 tempo uvek srednji, monoton, s tendencijom opadanja, a strukture se ponavljaju. Ritam sekcija (basista Nemanja Sarić i bubnjar Uroš Smiljanić) je najbolnija tačka – najčešće korektna, ali retko kad ubedljiva.

Najsvetliji trenutak je interakcija gitara Marinovića i gosta Nenada Pejovića (KKN) u pesmi Disappeared. Reč je o svojevrsnoj nadgradnji revolucionarnog gitarskog ostvarenja Everybody Knows This Is Nowhere Neila Younga i Crazy Horsea iz 1969. godine.

Akustični set počinje pesmom New Year's Eve Blues, koja pokazuje da Marinović ubedljivo zvuči i kada je bez benda, kao i da dobro vlada konvencijama kantautorske tradicije. Slično kao i s "rockerskim" delom, već nakon sledeće Noon Party postaje jasno da će sve proteći u istom ključu i u narednih par pesama.

Ni Marinovićev glas nema snage da održi pažnju slušaoca. U pesmi Sudden Leave je ravan, dok na studijskoj verziji značajno doprinosi iščašenoj atmosferi. Prelazak na You Don't Love Me Yet Rokyja Ericksona donosi osveženje, ali ne nudi ništa što se ne nalazi na verziji koja je ušla na album.

MIAH donosi rešenja koja smo već čuli kod velikana žanra, kao i na izdanjima Ventolina. Ovi snimci ne nagoveštavaju smer kojim bi bend dalje mogao da krene. Čak ni cut/paste igrarija Uroša Smiljanića koja zatvara ovo izdanje ne menja ukupan utisak, iako uspeva da izmami osmeh.

Audio:

• MySpace