Izvan utabanih stilskih tokova domaćeg rocka, a ipak sa obe noge na ovdašnjoj sceni, deluje
Ventolin, beogradski trio urbanih prašinara
stevewynnovskog senzibiliteta nazvan po medikamentu – borcu protiv astme. Do sada su, redovno se opredeljujući za D(o)I(t)Y(ourself) modus operandi, objavili tri dugosvirajuća albuma sa sopstvenom etiketom Breathe, a trenutno pripremaju DVD. Nedavno su svoju karijeru dodatno oneobičili nastupom u bolnici beogradskog Centralnog zatvora, pred osuđenicima sa narkomanije i psihijatrije.
Kao što se da iščitati u redovima ovog e-intervjua i između njih, različite muzičke i vanmuzičke osobine i okolnosti koje frontmena Ventolina Vladimira Marinovića drže na izvesnoj udaljenosti od čudnovatog statusa domaće rock zvezde ne sprečavaju ga da bude neusiljeni rocker, estetska poštenjačina i čovek čija priča – baš kao ni njegove pesme – nije prazna.
POPBOKS: Šta radite ovih dana?
VLADIMIR: Zimske dane koristimo za pripremu snimanja spota za numeru Loretta Switt i uvežbavamo dve pesme koje bismo snimili za potrebe DVD kompilacije. Malo smo svi usporeni pa ide sporije, ali u pravom smeru.
Koliko vremena posvećuješ Ventolinu? Koliko često probate, nastupate, snimate?
Velika većina muzičara kod nas ne može da živi od muzike i za novac radi neke druge stvari. Neki rade poslove vezane za scenu: produkciju, montažu, novinarski posao, PR, a drugi su zaposleni u oblastima koje nemaju veze sa muzičkim poslom. Tako čekaju bolje vreme i nadaju se da će moći da žive od muzike. Ni ja nisam izuzetak, osim što svesno ne želim da imam bilo kakve veze sa idejom da bih od svojih pesama mogao da stvorim egzistenciju sebi i porodici, jer bi to bio prilično jalov posao. Zato sam odabrao da radim posao koji nije vezan za muziku. Mislim da je to bolje rešenje jer ako bih se za novac bavio muzikom drugih, teško da bih imao snage da se nakon 10 sati u studiju priteram da pišem pesme. Ovo ima i loših strana, jer su kontakti sa ljudima sa scene – novinarima, menadžerima i organizatorima – svedeni na nasumične.
Vreme koje posvećujem bendu je ono koje posvećujem sebi a da porodica i posao ne trpe. To se svodi na probe jednom nedeljno, po potrebi češće, a snimanja se odvijaju kada ima dovoljno novog materijala. Uokvireni našim dnevnim životom, ploče snimamo brzo, navežbani i koncentrisani, sa željom da uhvatimo trenutak. To za sada funkcioniše na zadovoljavajući način, mada bih voleo da jednu ploču snimim sa dosta studijskog vremena. Na sreću, pesme koje pišem su zahvalne za tretman live in studio, tako da, mislim, stvaramo koherentnu sliku.
Gde vidiš Ventolin u odnosu na ostatak domaće scene?
Ventolin se izborio za zasebnu poziciju na sceni, na margini i podosta sa strane, uglavnom zahvaljujući okolnostima o kojima je bilo reči u prethodnom pitanju. Svi u bendu smo zadovoljni pozicijom i opasnost bi mogla biti da ćemo se uljuljkati, bar u kreativnom smislu. To prevazilazimo različitim pristupima pesmama u snimanju, stvaranju, orkestraciji itd. Najvažnije je uvek pronalaziti svežu energiju za rad i stvaranje, u čemu nam pomažu i saradnici.
Zašto je većina tvojih stihova na engleskom?
Jednostavno, pesme su tako izašle. Da ne bih elaborirao stvaralački proces – odmah su zvučale na engleskom. Dopuštam da je to možda zbog činjenice da ga ne poznajem dobro kao srpski pa ne uviđam finese, takođe dopuštam da je to ograničavajući faktor u promociji benda, ali nisu ni autori kojima je engleski maternji jezik svi na nivou Shakespearea. Takođe, pritisak da svi pevaju na srpskom, i to još zbog komercijalnosti, tek mi je deplasiran. Kao da bi Ventolin bio mainstream kada bi sve pesme bile npr. Melasa. Ukoliko pesme same izađu na srpskom, to je OK, ali ako je za to potreban dodatni napor, to je tek nedopustivo, ili pak da ih prepevavam na srpski ili na engleski, svejedno.
Koliko feedbacka iz inostranstva dobijate? Da li se trudite oko toga?
Ne trudimo se previše. Osim sajta praktično ništa. Doduše, najveći inostrani uspeh je činjenica da je engleska grupa
The HaveNots obradila pesmu
Sunce, koja se nalazi(la) i na njihovom sajtu. To je fakt, pored svirke u bolnici CZ-a, kojim se malo koji bend može podičiti.
Kakvo je vaše iskustvo sa samostalnim objavlj ivanjem albuma? Smatraš li da domaći bendovi nedovoljno koriste taj način delovanja?
Zadovoljni smo samizdatom kao formom. Tako si sam svoj majstor od početka do kraja, a razvoj tehnologije je omogućio da se kvalitet ovih izdanja sasvim približi oficijelnim izdanjima. U mnogim slučajevima rezultat je daleko ispred izdanja koja prave oficijelne kuće, koje znaju produkciju izdanja poprilično da otaljaju. Širenjem neta, mogućnosti za komunikaciju su još veće, tako da će vremenom nestajati izdavačke kuće kakve znamo kao što nestaju i časopisi. Kod nas, nažalost, web je iznuđeno rešenje za dva odsto ljudi jer je finansijska situacija takva da hard copy teško opstaje.
Što se samizdata tiče, nemam uvid koliko se bendova opredeljuje za taj vid opstajanja, mada svetlih primera ima. Poteškoće postoje u percepciji nekih ljudi sa scene, koji na DIY gledaju kao na nešto manje vredno. To je možda paradigma za stanje na sceni, jer koliko god da su bendovi lenji, dezorganizovani, dezorijentisani, glupi, zlobni – opet za klasu prevazilaze sve ostale segmente nečega što bi trebalo da bude infrastruktura scene – sale za koncerte, novine, TV emisije, studije, producente, izdavačke kuće, agente, lovce na talente itd. Dodatni problem predstavlja kako će se DIY tretirati u legalizmu kome se zatrčavamo. Naime, u 90-im si bio ispod zemlje i niko te nije pitao šta tamo radiš, a sada svi izgleda moramo da platimo na mostu, pa makar preko TV pretplate a preko struje.
Hoćete li i DVD objaviti sami?
Najverovatnije, u zavisnosti od gorepomenutih problema.
Šta će se naći na njemu? Jeste li odlučili kako će se zvati?
Živi video snimci sa koncerata i TV nastupa, svi spotovi, verovatno dve novosnimljene pesme – na srpskom, neobjavljeni spotovi. Slagaću, ali mislim oko 15 brojeva. Jako smo blizu konačnom imenu, ali za sada ga ne bih iznosio. Očekujem da će se pojaviti do kraja godine.
Šta je za tebe rock'n'roll?
Rock'n'roll je ventolin – pomaže mi da dišem slobodno.
Zatvorska cigareta na pojačalu
Kako je nastala ideja da Ventolin nastupi u zatvoru?
Kulturni front Beograda godišnje organizuje izložbe likovnih radova zatvorenika ove bolnice. Ove godine su u okviru projekta predložili da se organizuje koncert za ovu populaciju. Još letos nam je ova ideja predložena i mi smo bez imalo razmišljanja prihvatili. Činilo mi se da će realizacija biti komplikovana, ako ne i neizvodljiva, zbog složenih bezbednosnih uslova, tim pre što decenijama nije dozvoljena ni književna večer, a ne rock koncert. Međutim, proces otvaranja zatvorskih ustanova prema spolja je intenz ivan i, krajem godine, ova akcija je postala realnost. Najzaslužniji za realizaciju su KFB i terapeutska/upravna služba bolnice.
Čime ste se rukovodili prilikom izbora pesama? Da li ste obradu pesme Riblje Čorbe pripremili specijalno za tu priliku?
Izbor pesama je mešavina naših pesama i obrada koje smo smatrali adekvatnim. Mislim da za I Walked with a Zombie Rokyja Ericksona i I Shall Be Released nije potrebno dodatno objašnjenje. Otpevane su kao prepevi radi lakše komunikacije/direktnije poruke sa publikom. Gloria, koja je najbolje dočekana, izvedena je u uptempo varijanti blizu Them verzije. Početna ideja je bila da se sviraju malo melanholičnije numere, ali je u poslednjem trenutku, na sugestiju Žikice Simića, repertoar pomeren u veseliji rafinman, što je bio pun pogodak.
Neke su žene pratile vojnike je, inače, moja omiljena pesma Riblje Čorbe. Rajka Kojića smatram, uz Antona, jednim od dvojice najznačajnijih YU gitarista. U ovoj pesmi je, iako je muziku napisao Bajaga, postavio interesantna rešenja aranžmana, ritam i solo gitare. Naravno, nije bilo smisla pesmu samo reprodukovati, te smo je mi izmenili i odsvirali u svom maniru. Takođe, imajući u vidu sudbinu Rajka Kojića, kao i priče ljudi koji su ga poznavali, izbor je bio adekvatan.
Koliko se sam koncert razlikovao od vaših običnih nastupa? Kako je publika reagovala za vreme svirke; kako si se osećao?
Razlikovao se i po dužini, i po repertoaru i dinamici. Po strani sve to, najviše se razlikovao po osećaju koji imaš kada sviraš na tom mestu. Sama činjenica da smo svirali u 11 ujutru je čudna, a pre toga je trebalo dopremiti opremu, odneti je na četvrti sprat (hvala momcima sa beneficije) i privići je na zatvorske bezbednosne uslove. Publika je reagovala dobro, to su uglavnom mlađi ljudi kojima su više prijale brže stvari. Nažalost, mi ne sviramo obrade poznatijih bendova (traženi su Metallica, Peppersi itd.). Ali mislim da su na bis bili više nego zadovoljni na Hey Joe improvizaciju. U početku smo bili malo stegnuti, ali se barijera brzo srušila.
Jeste li posle koncerta razgovarali sa nekim od osuđenika?
Par minuta nakon tonske probe publika je počela da dolazi po grupama. Zbog bezbednosne procedure to je potrajalo 20-ak minuta, tako da smo imali vremena da popričamo sa prvopridošlim devojkama sa odeljenja narkomanije. Uroš (Smiljanić, bubnjar – prim. M. A.) je dobio pozdrave iz kraja, rečeno nam je da znaju naše spotove sa Metropolisa. Uglavnom im se sviđaju, osim jednoj devojci, kojoj se naša pesma Blokovi uopšte nije svidela. Na kraju koncerta Neško (Nenad Pejović, gitarista KKN, čest gost Ventolina i naš saradnik – prim. M. A.) je dobio kompliment da super svira gitaru, a pohvalili su i moje pevanje.
Najinteresantniji kompliment mi je udelio ne baš razgovorljivi momak iz drugog reda, koji je, iskoristivši trenutak nepažnje čuvara, na kraju koncerta na mom pojačalu ostavio cigaretu. Koliko znam iz filmova, cigarete se u zatvoru tretiraju kao posebna vrednost, tako da sam mu zahvalan. U ovoj bolnici se nalaze osuđenici iz cele Srbije. Interesantno je da je svako od nas prepoznao iz viđenja bar po nekog u publici. To možda govori o tome koliko je tanka crta.
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.