Opstanak je naša pobeda

Kad je postalo jasno da će se KKN ponovo okupiti, bio je to još jedan dokaz da sa našom slobodom nešto opasno nije u redu – čak je i etimologija reči u Srbiji podložna devijaciji: ono da je reč demokratija nastala od grčke imenice demos , što znači narod, i srpskog glagola kratiti prestalo je da bude samo duhovito viđenje nekog mlađanog filologa sa studentskih protesta. A KKN o tome imaju još nešto da kažu. I o još mnogo čemu: sazrevanju, ljubavi, istini...

KKN, Oliver: Nije tu bilo nekog posebnog razloga, neke svađe ili tako nešto. Jednostavno, Top (gitarista Ivan Topisirović) je dobio stipendiju na Kolumbija univerzitetu, Rac ( Vladislav Rac – dotadašnji basista) je morao da ide u vojsku, a ja sam morao... Ja nisam morao ništa, ali sam planirao da odem u Ameriku kod najboljeg ortaka. On me je zvao već pet godina unazad, a ja sam stalno eskivirao – te ne mogu zbog ovog, te zbog onog, uglavnom vezano za bend. Onda kad se raspao bend, mogao sam napokon da odem.

E, to ću da ti pričam. Pre odlaska neko vreme sam se zezao, snalazio tu i tamo. Sa Vladom sam svirao i dalje, imali smo neke probe. Onda je Vlada počeo da svira sa Vrooomom, ja sam otišao na more... I to je prestalo. Kad sam se vratio, bio sam u fazonu da odem u Ameriku. U to vreme sam pravio i neke skulpture od drveta i bojio ih. Prodao sam nekoliko i skupio pare za avion. Dobio sam turističku vizu, ali na duže vreme.

Ma ne, nisam imao nikakvu ideju. Išao sam da vidim gde je taj moj ortak, šta radi. Posle sam neko vreme bio kod jedne drugarice. Nju sam slučajno video, nisam imao pojma da je ona tamo. Kad mi je posle godinu dana istekla viza, morao sam da se vratim. Imao sam par prilika da sredim papire. Tamo to ljudi najčešće rade tako što se ožene, ja nisam bio u fazonu da se ženim zbog papira. Raspitivao sam se ja tamo na par mesta kako mogu da se srede papiri, ali znaš kako je to – nije to stvar kao da ti odeš i kažeš: „Izvinite, hoću da kupim kartu Los Anđelesa“. A ja stvarno nisam bio za neko natezanje. Nisam bio spreman ni za kakvo vezivanje, da ja sad moram da žrtvujem pet ili deset godina života zbog papira. Znaš kako je to – kao što ljudi ovde kažu: “evo, diplomirao sam” ili “napravio sam neki dobar dil”, tako tamo ljudi kažu: “jao, dobio sam green card ”. I, dobro, šta ćeš sad s tim? “Pa ništa, sad mogu da budem konobar.”

Dobra stvar je što sam se tamo upoznao sa H.R-om, mojim omiljenim pevačem iz Bad Brainsa i proveli smo dosta vremena zajedno. Ali preko njega nije bilo moguće bilo šta srediti za ostanak, on tamo egzistira kao neki duh, ne verujem da je bilo gde i prijavljen, da se bilo gde vodi, da ima bankovni račun. Radio sam ja tamo i neke nelegalne stvari, dobro, neću sad o tome da pričam, ali radio sam i kao MC u jednom baru, nedeljno ili svake druge nedelje, i to je super prolazilo. Ali nisam to radio za pare, znaš kako je, tu dođem da jedem, pijem...

Vratio sam se sasvim bez veze, gore nego što sam otišao. Uglavnom, posle godinu dana vraćao sam se iz LA. kao da bežim. Bilo je to kao neko izgnanstvo, sačuvaj Bože. Nije bilo normalno, znaš ono – ti ideš a neko te prati.

Još za vreme boravka u L.A. bio sam u kontaktu sa Vladom i Racem, dogovarali smo se da ćemo nešto da radimo kad se vratim, da pravimo neki bend. Onda se Rac predomislio, a Vlada... se nije predomislio. Rac sad svira u Partibrejkersima, a Vlada... Ne znam ko je bolje odlučio. (smeh) Dobro, svako je napravio svoj izbor, ali nije ovo baš neko dobro vreme za muziku.

Oliver: Jako teško. Da mi je neko pričao da je tako teško okupiti ljude, ne bih mu verovao. Dugo smo tragali za raznim ljudima, što je bila greška. Evo, na primer, Neško, trebalo je da odmah uđe u bend. Mi smo stari ortaci i kad smo mi neko vreme svirali, setio sam se u jednom trenutku i, reko', daj, bre, čoveče, da zovemo Neška da svira. Čim smo probali, bilo je super. Bilo je tu nekoliko gitarista pre njega koji su kao završili neke škole, ali ništa, ne vredi.

Nenad: To je zato što je pozadina cele stvari prijateljstvo. Zato je i bilo teško da se ekipa skupi jer je i prva postava KKN bila napravljena potpuno na drugarskoj osnovi. Drugari se druže, pa, eto, i sviraju zajedno.

Oliver: Dok smo svirali, razmišljali smo o tome kako će se zvati bend, ali kad sam čuo neke snimke, rekao sam: ljudi, ovo će odmah da se provali da sam ja, pa će oni koji znaju, koji su slušali, reći – vidi KKN! Kada je u to vreme Vlada počeo da se raspituje po izdavačkim kućama za uslove, odmah su mu rekli: ako je neko drugo ime, onda ovi uslovi, ako je KKN, onda drugi, pet puta bolji. To je bila jedna od stvari zbog kojih smo prelomili da se ovako zovemo. Ali mislim da je normalno što je ostalo tako. Sad kad slušaš ovaj disk, jasno ti je da je to to. Doduše, malo drugačije, po mom mišljenju mnogo bolje.

Nenad: Ne, to se dogodilo tek kasnije kad smo počeli konkretno da razmišljamo o izdavanju albuma. Lično sam bio protiv tog poteza, ali u suprotnom bi mnogo teže došli u poziciju da objavimo album i nastupamo. Uostalom, muzika će ostati, sve druge priče su manje važne.

Oliver: Ja ne znam šta je sa 92-om. Nije bila čak ni stvar u tome da su ponudili slabije uslove od PGP-a, a jesu, već nekako kao da nisu uopšte bili zainteresovani.

Nenad: Nije bila stvar samo u uslovima, već da je album izašao za njih, to bi se desilo mnogo kasnije, najverovatnije ne pre kraja leta. Sada je jasno da jedino PGP ima mogućnost da na pravi način podrži domaću scenu, a u suštini tako je uvek bilo, a zašto se to najčešće nije ostvarivalo u minulim decenijama, druga je priča.

Nenad: Dosta dugo. Samo snimanje je trajalo pet meseci. U stvari, pravo snimanje je trajalo dve-tri nedelje, posle je rađeno miksovanje i produkcija, a rad na pesmama je trajao više od godinu dana. Oliver je doneo neke pesme iz Amerike, koje su još iz 2002, čak i od pre, oko 2000. je nastala pesma Every Nation . Pesma Demons je nastala u Americi, kao i Hallellujah , i nju je Oliver doneo iz Los Anđelesa.

Oliver: Hallellujah je druga priča, to je tradicional kojem me je naučio H.R .

Oliver: Da, pa to je onda ta vremenska razlika. Te sam pesme radio u Americi, i iako smo aranžmane radili zajedno, ako se oseća razlika, onda je vreme u pitanju. Novije stvari drugačije zvuče i zbog napretka u samom zvuku: sad imamo dve gitare, imamo gitariste kojima je kreativnost u naponu, bubnjara koji se totalno rasvirao, a i atmosfera je drugačija. Ja sam na samom početku svima sedeo na kičmi, svi su se smorili od mene, a onda kad sam osetio da je to to, potpuno sam ih pustio. Dao sam im apsolutnu kreativnu slobodu. Tako je nastala ta maksimalno pozitivna kreativna atmosfera. Ranije je bilo drugačije. Neko je držao konce, a sada se oseća da ima više slobode. Ja tako doživljavam kad sad slušam nove pesme. Puniji je zvuk, sve je slušljivije, slobodnije.

Oliver: Mislim da je baš u toj pesmi glavni problem u gitarama i da zbog njih to tako zvuči. Teško je namestiti ravnotežu na koncertu, u toj pesmi naročito.

Nenad: Stvar je i u tome što na koncertima sve zvuči sirovije, ima pankersku atmosferu. I stare stvari čak sada zvuče drugačije nego ranije. Studio nudi bezbroj mogućnosti za igranje zvucima, mi smo iskoristili neke od njih, ali najvažnije je da je impuls i energija ista i u studijskoj i u live varijanti.

Oliver: Meni lično je svirka sada mnogo prijatnija nego ranije. Sada kad sviramo sat i po, meni prođe k'o 20 minuta, a ranije je bilo obrnuto. To je zato što je sada nekako potrefljen senzibilitete svih. Sve je sada pankerskije, rokerskije. Ja sam i ranije bio u tom fazonu, ali ljudi u bendu baš i nisu. Onda me je to kočilo.

Nenad : Hvala na komplimentu, ali ništa nije improvizovano, na svakoj deonici ili solu se dugo radilo i potom vežbalo. Najveća improvizacija, ali u smislu produkcije i igranja sa zvucima, desila se u pesmi Ton po ton .

Oliver: Da, naša muzika jeste angažovana, ali ne toliko eksplicitno. Na ovom albumu ima i ljubavnih pesama. Ali ne predstavlja nam problem da li će nas ljudi pravilno skapirati. Oni kapiraju onako kako žele. Osim toga, mislim da je ipak sve jasno rečeno.

Nenad: Tekstovi su ipak dosta eksplicitni. Ne na način Direktora, na primer, ali ipak gađaju direktno u lice.

Oliver: Mislim da je ličnost sazrela onda kad počne da pokriva i druge teme, kad postane transcendentnija, kad pokriva više nivoa, više aspekata, više slojeva života i više značenja. Onda kroz jednu pesmu obuhvatiš više problema. Jer život nije samo ljubav ili samo politika, nego se sve to provlači.

Nenad: Da, referenca je bila Robert Johnson, koji je prodao dušu đavolu na raskršću da bi dobro svirao gitaru. To je tako veliki blues mit da čak prevazilazi njegovu muziku. To je bila stvar na koju sam ja tripovao još od početka rada na pesmi Plaše dečake . Još da dodam da deo priče koji se odnosi na prodaju duše ne važi u našem slučaju, a i u priči o Johnsonu objašnjenje je složenije.

Oliver: Da, Plaše dečake , to jeste to. Baš taj stih Stižu nas priče kojima plaše dečake . E sad, degutantno je da u ovom momentu o tome pričam, ali stih Ovaj sistem najboljima život uzima je nastalo onda kad je ubijen Đinđić. Glupo je što ja to sad pričam, ali eto, to je sad najiskrenije.

Oliver: Pa da. Stižu nas priče kojima plaše dečake , to je ono kad si klinac, potpuno čist, pa ti pričaju nemoj ovo, nemoj ono, valjda nećeš doživeti to. I u jednom momentu se okreneš oko sebe i ukapiraš da si u najgoroj verziji onoga čime su te plašili. Pogledaš sebe, pogledaš svet i shvatiš da te je stiglo sve ono što su ti roditelji i svi ostali stariji kojima je stalo do tebe govorili i nadali se da ti se to neće desiti.

Oliver: Jedino što sam doneo je samopouzdanje. To mi je ranije baš falilo. Tamo je drugačije. Kad radiš u jednom baru gde dođe ne znam ko sve i kad radiš sa svim onim crncima koji znaju da rade i sigurni su da je to to, onda ti ne razmišljaš kao ranije, nisi više u fazonu: jao, da li ovo ima veze s mozgom? Od muzičkih uticaja nisam mogao da donesem ništa što ovde već nema. Čuo sam tamo par nekih stvari koje ovde nisam čuo, ali ja sam u Americi, iskreno, najviše slušao EKV. Pustio sam EKV i Gregu Dulliju. Oni stvarno kad muzika nije na engleskom, nemaju nikakav odnos prema njoj. Pitao je šta je to, a ja sam rekao da je to jedan naš fenomenalan bend iz 80-ih. A njegov jedini komentar je bio: „Pa da, i zvuči tako kao da je iz 80-ih“.

Oliver: To je valjda bila linija manjeg otpora – ako to kažem, nisam daleko od istine. Mi smo odrasli dosta na tom jeziku, cele generacije, takvu smo muziku slušali. Drugo, engleski je mnogo zahvalniji za tekstove ove vrste muzike, najgluplji tekst na engleskom ne mora glupo da zvuči. A kad ga prevedeš na srpski, zvuči katastrofalno. S druge strane, osećaš mnogo veću satisfakciju kad napraviš dobar tekst na srpskom, mnogo si duhovno ispunjeniji. Tu imaš mnogo više šta da savladaš, mnogo je teže. Tekst na engleskom ide kao potočić, a na srpskom... moraš da pustiš krv. Ja sam mnogo srećniji, verujem i većina, kad napravim dobar tekst na srpskom, a to nije često slučaj. Nema mnogo autora koji to umeju. Mogu da se izbroje na prste.

Nenad: Kada sviramo i stvaramo pesme, nemamo neki svestan dogovor da se osvrćemo na istoriju pop muzike i kupimo detalje, puštamo da ono što je u nama izađe kroz instrumente. Isto važi i za stilska ograničenja. Najviše volim bendove poput Meat Puppets, na primer, koji su počeli kao avangardni punk/noise, nastavili kao eksperimentalni country, potom ušli u heavy metal vode… Ili Dirtbombs, koji su nedavno bili kod nas, na njihovom novom albumu ima masa stilova, ali to je uvek isti bend, sa vrlo prepoznatljivim pečatom. Pravce u rokenrolu su izmislili netalentovani zelenaši kako bi bolje prodavali robu, tj. ploče. Bitan je duh.

Nenad: Najjači uticaj je u stvari taj generacijski. Mi smo sada ljudi koji su na prelasku iz mladosti u zrelost. Taj psihološki uticaj je bio mnogo jak, to je jedan osetljiv trenutak u našim životima, kao i u bilo čijem. Što se muzičkog uticaja tiče, ja sam slušao npr. !!!, Nikola je otkrio Mars Volta, Bane (Branislav Dragović – bas) dolazi iz ska priče , a svirački razume i jazz, mada je on malo mlađi od nas. Ali ta stepenica u životu je bila važnija nego bilo koji muzički uticaj. Ranije je zvuk KKN više vukao na jazz jer se više bazirao na basu, manje na gitari, mada su takve podele nezahvalne. Ovo sada je mnogo više blueserski, što ima veze sa našim vrlo sporim prelaskom u zrelije doba. To je taj Robert Johnson i ta blueserska nota.

Nenad: Kao i ranije, postoji dobra interakcija nas i publike, i tu se ništa nije promenilo u odnosu na atmosferu koja je vladala na koncertima prethodne KKN inkarnacije. Čekamo da vidimo koje će se pesme izdvojiti. Ljudi i dalje najbolje reaguju na pesme kao što su S.A.T , Priroda , Štastopojo , a to je zato što svaki bend ima neke proverene koncertne adute. Na Righteous , iako je na engleskom, svi reaguju tako što pevaju. Na nove stvari uglavnom dobro reaguju, čak i u slučaju da ih čuju po prvi put. Najčešće, koncerti su nam dobre žurke, a tako će biti i ubuduće.

Oliver: Prvi put mi se sviđa kako pevam.

Oliver: Nekako nije bilo zrelo. Bilo je iritantnije. Kad slušaš, nervira te.

Za kog domaćeg muzičara možete da kažete da vam je po načinu razmišljanja najbliži? Pod uslovom je da je živ.

Oliver: Nemam nekoga na koga se baš ugledam. Ali ima nekoliko ljudi kojima se divim. Goran Bare, Majke, onda Cane. Ali oni prave potpuno drugačiju muziku od nas. Ramirez iz Sunshinea. Ne baš u smislu da sam se sad nešto kidao na njega kao što sam se kidao na neke tekstove Milana Mladenovića, ali ako posmatramo u smislu rapa, ima tu stvarno dobrih stvari. To je najkvalitetnije od te vrste izraza kod nas. Oni su bili među prvima, i to je značajno. Par njegovih tekstova su stvarno fenomenalni. Volim i Direktore, a tek s tim naša muzika ne može da se poredi.

Uvek u sebi imaš neki delić bića kome se to izuzetno dopada, a opet ne mogu da nađem ni delić sebe koji ima razumevanja za ove neke narodne i pop stvari. Ta najpopularnija muzika ovde je totalni treš i uopšte ne mogu da shvatim šta je to u ljudima, kakav moraš da imaš duhovno-mentalni sastav da se tebi to sviđa. Nije mi jasno kako taj neki pevač, zabavni ili narodni, sa najbanalnijim, najogavnijim glupostima napuni stadion. Ili da neku žutu štampu prodaju neki tako odvratni naslovi da kad samo pipneš tu novinu, ideš odmah da opereš ruke. Plašiš se da ćeš da dobiješ zarazu.

Nenad: A takva je i muzika. Odmah hoćeš da pereš uši. Nije problem u samom postojanju nakazne masovne zabave koju je omogućila konfuzija u našem društvu, već u nepostojanju ravnoteže. Ispada da su sve budalaštine sa TV-a i iz novina bitnije od rada ljudi koji zaista rade nešto korisno za ovaj narod, a skrajnuti su, kao da su tehnološki višak koji iz nekog nepoznatog razloga treba trpeti. Zato nije loše ponekad skrenuti pogled sa televizora i novina…

Oliver: ...da se ne širi gangrena. To je jedno stanje frustracije koje traje i traje. Hiljadu nekih okolnosti se poklopilo koje same po sebi ne moraju da naprave toliku devijaciju, ali ovako izukrštane, to je mutant. Onda dođemo na to da mi je mnogo lakše da shvatim zašto neko pije ili se drogira nego kako može da sluša to đubre. I još da mu bude gotivno.

Nenad: Kako je rekao Milan Mladenović još pre više od 10 godina: ovi ljudi su zaslužili bolje, mi to možemo zajedno. Bolje od sveg tog šljama koji sad izigrava kulturu. Ja tako doživljavam: mi pravimo muziku za ljude koji zaslužuju bolje.

Oliver: Sviramo za ove generacije mladih ljudi koji su uskraćeni, koji hoće bolje, ali, čoveče, toga nema! Oni nemaju alternativu. Ako ne hvataju npr. TV Metropolis, koja izvrti dva-tri sata dobre muzike, šta će da gledaju? Mediji su potpuno zatvoreni za domaću muziku ove vrste. E sad, da li je to onda nekom u interesu da ljudima ispere mozak, da ih zatupi, retardira?

Nenad: Svi ti na medijima hoće da ih usreće. A nema gore tiranije od tiranije usrećitelja.

Oliver: Ali ne gledaju samo kako da ih usreće, to samo na prvu loptu. I to ne da ih usreće stvarno, već kao kad imaš svinju, pa je usrećiš tako što ćeš da joj baciš kukuruz. Tako mislim i da gledaju na njih. Svi ti veliki proizvođači te muzike koji sve to štancuju – na narod i gledaju kao na stoku.

Nenad: To ne znači da sad treba neko da izađe i iznese manifest o tome šta treba da se sluša. Stvar je u izdavačkim kućama i medijima, trebalo bi da imaju neku dugoročnu strategiju u vidu. A nemaju.

Oliver: Čitao sam o tome u biografiji Boba Marleya, kako je to izgledalo na Jamajci, kako su počeli da se vrte The Wailers na radio stanicama. Uđu dvojica ubica sa noževima i pištoljima u radio, stave britvu pod grlo DJ-u i kažu: “Ajde ovo sviraj inače ćemo da te zakoljemo“. Ali mi nismo ta ekipa. Ovde je problem što su oni ta ekipa sa oružjem, oni su ubijali one jadnike. Nema tu neke razlike – tad je bila ta ekipa, sad je ova. Sad ovi opet imaju neku moć. U tom smislu moći mi smo ostali na nivou deteta od pet godina. I uvek ćemo biti. U tom smislu mi nikada nećemo biti odrasli ljudi. Mi samo imamo nešto više da kažemo od deteta od pet godina, ali da uradimo nešto… ne, nemamo mi tu moć. Mi se snalazimo, preživljavamo. Sve radimo kao i kad smo bili klinci. Sva naša pobeda je u opstanku. Survival is my victory.