Melodije na koje smo ponosni

Jedna od teza koju Woody Allen provlači kroz svoj film Celebrity kaže da se mnogo toga o jednom društvu može zaključiti samo na osnovu izbora celebrities iliti poznatih. Iako u svetu šou-biznisa nema velkih mogućnosti za izbor, Srbija je i tu posebna priča. Teška dijagnoza podrazumeva da akrepi i (moralne) nakaze vladaju etrom, vrište sa kioska, iskaču iz novina...

Čemu ovakav uvod? Zamislio sam se nad susretom sa Markom Grubićem, osnivačem i spiritus movensom grupe Vrooom. Mada su u opisu (novinarskog) posla svakodnevni susreti sa raznim ljudima (i ćudima), u svetu domaćeg muzičkog biznisa na ličnosti poput Marka retko se nailazi. Obrazovan i elokventan, posvećen poslu koji voli, jednostavan, svestan teškoća srpske stvarnosti, ali ne i gorak... Ličnosti sa takvim osobinama u srpskim mejnstrim medijima uživaju status alternative. Odnosno margine.

Ako ta margina bude počela da se širi ka sredini, označiće nagoveštaj da je izlazak iz zone sumraka ipak moguć. Vrooom će biti lakmus. Kada su se pojavili krajem 1997. godine, nesvakidašnji amalgam melodija Balkana, kabaretske muzike i savremenih ritmova Zapada mogao je da zvuči čudno ušima nenaviknutim na takvu zvučnu sliku. Danas je, međutim, jasno da je razvijanje sluha za (takve) različitosti nužnost savremene komunikacije.

Vrooom se u poslednje vreme ustalio u sastavu Vanja Milinković (vokal), Marko Nježić (gitara i glas), Marko Grubić (bas i sempler), Aljoša Varga (fretless bas) i Branislav Potić (bubanj). Nedavno su objavili novi album Evolucija (Maskom). Prvo koncertno predstavljanje bilo je 25. marta u Rexu. Odatle je, nekako spontano, i započeo razgovor sa Markom Grubićem.

„Bilo je odlično u svakom smislu. Koncert je bio unapred rasprodat, na ulazu je pušteno samo nekoliko desetina karata. Potrebno je bilo da prođu godine da bismo u Beogradu došli do koncerta kao što je bio ovaj u Rexu, gde ljudi stvarno đuskaju. Za nas je Beograd dugo bio jedno komisijsko ispitivanje, ali, eto, i to smo u poslednjih godinu dana uspeli da razbijemo.“

MARKO GRUNIĆ: Mislim da smo uspeli da sa manje elemenata u izrazu napravimo nešto što je direktnije i komunikativnije nego prethodni albumi. Ima dosta melodija na koje smo ponosni.

Ranije smo na bini imali svašta – glumce, čitave predstave... Sada je tu samo petoro ljudi – nikad manje – ali je to, po mom mišljenju, ubojitije od onoga što smo radili ranije. Trudimo se da koncert ne bude dosadan – pored muzike koja deluje na uho, hteli smo i nešto što ce zabaviti oko. I zato sada imamo jedan koncizan, minimalistički video. U budućnosti ćemo težiti tome da razvijamo koncept koncerata koji imaju i tu vizuelnu dimenziju. Ideja je da pravimo neuobičajene koncerte koji će biti preporuka za dalje.

To je simbol za paralelnu stvarnost, koja je sve manje paralelna a sve više naša prava stvarnost. Iako dobro znaš kakav si, utisak u glavama ljudi koji će, na primer, pročitati ovaj intervju nikada ne može da bude identičan onome što mi mislimo. Čim nešto predstaviš – informaciju, razgovor, album, sliku – to po definiciji ne može da bude identično originalu. U startu dobiješ tzv. predstavljenu stvarnost. S druge strane, neuporedivo veći broj ljudi razmišlja i donosi sudove na osnovu te paralelne realnosti, tako da je u tom smislu ona jača. U poslednje vreme, koje već poduže traje, sve manje si Marko Grubić, a sve više postaješ brend sa tim imenom. Sa moje pomalo konzervativne tačke gledišta, to je zastrašujuće. Ali je tako.

Ne treba biti okoštao u vrednostima koje si naučio u detinjstvu. To se menja, menjaš se i ti. Treba biti fleksibilan. Ostati u dosluhu sa onim od ranije, ali se i prilagoditi onome što jeste. Veliki broj vrlo pametnih ljudi iz moje generacije je otišao u marketing. Tako imaš apsurdne situacije da ljudi iz marketinga imaju veći ugled od onoga šta reklamiraju, što sve ide u prilog tezi da je ta paralelna stvarnost fenomen posebne vrste.

Tu postoji nekoliko nivoa priče: fluid među nama dok pravimo muziku, naši motivi, kako radimo, šta izlazi na probama, kako to što radimo predstavljamo ostatku sveta, bilo da se smišljeno reklamiramo, bilo da ulazimo u ovaj ili onaj sticaj okolnosti, kako nas drugi vide i predstavljaju. Obično uđeš u jedan lavirint predstavljanja na koji teško možeš da utičeš.

I verovatno da jedna istina ne postoji... A ni ne treba da postoji.

Kada sam govorio o brendu, imao sam na umu emisije u kojima se ne govori o Mikiju Manojloviću, već o brendu miki manojlović, o njegovom mestu u komercijalno-marketinškom sistemu. To je u redu, svako ima svoje mesto u tom svetu. Smeta mi, međutim, što se zaboravlja da postoji i sve ostalo – njegovo mesto kao čoveka, oca, glumca... Ispada da živimo samo u tom jednom svetu, što nije tačno. Takva projekcija mi se uopšte ne sviđa.

Tokom cele karijere dešava nam se da nas porede sa najnemogućijim imenima – od Nervoznog Poštara, preko Smaka, do Pink Floyda i nekih tehno varijanti. A sve to je uslovljeno time šta ko ima u kućnoj kolekciji – ako sluša Bartoka i Bramsa, reći će – „ovi liče na Bartoka“; ako sluša Zoricu Brunclik i Lepu Brenu, izgledaće mu bliže Zorici Brunclik (smeh).

Tačno je da je ovo što mi radimo komercijalno nezgodnije, ali je, s druge strane, prirodno i jedino tako ima smisla. Kada bih razmišljao brendovsko- komercijalno, naravno da bih najpre gledao šta je ciljna grupa, pa bih se onda u odnosu na ciljnu grupu određivao u jednoj ili dve boje. I naravno da je to onda mnogo lakše za prezentaciju. Međutim, ja se ne bavim marketingom već muzikom. Isto kao što ne možeš i nećeš svaki dan da jedeš pasulj... ne možeš non-stop da sviraš na istu foru. Osim ako nemaš poremećaj ličnosti.

Taj stav, u principu, nisam promenio. Bilo kakav eksplicitni subverzivni rad putem muzike oduvek mi je delovao smešno. Ako tražiš subverzivnost u muzici, bolje da to ne radiš eksplicitno. Nego, eto, napraviš takvu vrstu muzike koja je potpuni incident u ovakvoj kulturološkoj situaciji kakva je naša.

Ne znam ko je stalna publika. Meni se čini, možda će zvučati pretenciozno, da su to intelektualci. Nažalost, pošto čine 0,5 posto populacije i nemaju para. Šalim se. Sigurno nisu hard-rockeri sa dugim kosama i klinci na hip-hopu i rejvovima. Nadam se da su to znatiželjni ljudi koji mogu sebi da dopuste da čuju nešto drugo i da to probaju da svare.

Dešavalo mi se da mi traže da napravim muziku za neke reklame, ali mi se još nije dešavalo da traže gotovu pesmu. Pretpostavljam da ne bih imao ništa protiv. Ali, zavisi od reklame. Ako nije kretenska i ako imaju nameru da za to pristojno plate, dao bih. Ne verujem da bi to okrnjilo neki imidž.

Ovde u provinciji iz aviona vidiš da ljudi teško žive i da dobar deo zabave ne ide iz uživanja u muzici već iz opijata koje su koristili neposredno pred koncert. U Sloveniji, ili još više u Francuskoj, na primer, više je nego očigledno da ljudi na koncert dolaze rasterećeni, da se zabave. Mislim da čak imaju blago pozitivne predrasude pre nego što bilo šta počne. U Francuskoj, na festivalu, ko god i kad god da je zasvirao, publika je bila spremna da ga podrži. Ovde je drugačija situacija. Naručito je u istočnoj Srbiji nezgodno.

Malo se mi trudimo da stalno bude drugačije, malo se život trudi (smeh). Nismo deo velikog inostranog šou-biznisa, idemo u hiljadu različitih varijanti, tako da ni naši nastupi, pogotovu u inostranstvu, ne mogu da budu ukalupljeni. U Burgasu smo, recimo, svirali na gradskom trgu – u publici je bilo od dece od pet, šest godina do bakica koje su nam posle koncerta poklanjale cveće. U Francuskoj, na muzičkom festivalu – festivalalska publika – dva dana zaredom nastupali smo pred 5.000 ljudi; u Bolonji i Firenci svirali smo u andergraund klubovima, potpuno felinijevski. Sva ta šarolika iskustva teško je sumirati u nekoliko rečenica.

Nadam se da ćemo sa Mascomom napraviti plan da se izdanje uskoro pojavi u Hrvatskoj i Sloveniji, pa da ga onda i tamo promovišemo. U maju nas čeka jedan ogroman festival u regionu, ali to se još drži u tajnosti. Preko leta nastupićemo na Exitu i Belefu, a u septembru ponovo odlazimo u Francusku. Nadam se da ćemo na jesen uspeti da skrpimo turneju po našim manjim mestima: sve što nisu Niš, Beograd i Novi Sad. To je, nažalost, najteže. Nije tačno da ne postoji zanimanje – naprotiv, ali je organizacija na neobjašnjivo niskom nivou.

Ako želiš da živis od muzike, moraš da radiš kao crnac. Ja prvi sam rođeni konformista, ali s obzirom na to da živim u Beogradu, stalno me život tera u neke nekonformističke polurevolucionarne situacije. Nema ništa glatko, ali za većinu problema ipak postoji rešenje. Sve je stvar energije, nerava, para...

Sa Darijanom sam u kontaktu, ali njegova funkcija je jako ozbiljna, a ja ne poznajem problematiku sa kojom se susreće da bih mu davao bilo kakve savete. Mogu da kažem šta bih voleo da se desi i šta bih ja uradio kada bih mogao da utičem na muzičku politiku. Skupio bih hrabrost da podržim nešto za šta smatram da poseduje kvalitet a za šta ne mora da zna baš svaka baba i šuša u gradu. U tako nešto bih uložio ozbiljne pare. Tako se, pretpostavljam, i pravi kulturna politika jedne zemlje. Ovde se, međutim, najčešće dešava nešto suprotno: ili se štreberski daju pare nekome za koga svaka budala zna „eto, dali smo, on je veliki“, ili se, kao, podržavaju mladi, pa se studentima da po 50 evra da naprave video-rad ili tako nešto. I šta god da se uradi ili ne uradi, nije potrošeno puno para.

Prošle godine smo za kratko vreme pozvani na tri festivala – na multimedijalni festival u Bolonji, u Delfor u Francuskoj – ogroman festival gde je bilo 60.000 ljudi, te u Santjago de Kompostelu u Španiji, blizu Atlantskog okeana. Otišli smo u gradski Sekretarijat za kulturu – tada Darijan još nije bio tamo – gde nam je rečeno kako oni nemaju pare, a ionako podržavaju samo institucije. Znači, ovakvi kao mi ne dolaze u obzir. Ne želim da imenujem, ali kada vidim šta je, recimo, institucionalno pozorište i koliko je tu para bilo za neke predstave koje ovde vidi deset ljudi i koje nikada ne odu čak ni do Bosne, a kamoli dalje, jer nikakvog interesovanja nema... e, onda se stvarno zapitam o čemu je reč? Ova zemlja bi morala da koristi svaku priliku – od najkrupnijih do najsitnijih, mnogo sitnijih nego ove tri koje smo mi imali – ne bi li popravljala svoj očajni imidž u svetu.

U Bolonji smo, zahvaljujući ranijem gostovanju, imali odlično posećen koncert – između 500 i 1.000 ljudi. Ni mnogo veća imena ne skupe toliko. U Belforu u Francuskoj smo imali dva koncerta koja su takođe fenomenalno prošla. U Santjago de Kompostelu, međutim, nismo uspeli da stignemo zbog viza i zato što to niko odavde nije hteo da podrži. Ali se zato po nekom nepisanom pravilu podržava nešto što je okoštala forma, što nije u stanju da uspostavi komunikaciju.