Šta bi se posebno moglo reći za predstojeći spektakl na Ušću, osim da će i Srbija videti dobro režiranu gala-predstavu s pesmama retkog kvaliteta? Ako ostavimo po strani pitanje da li najveći bend na svetu znači istovremeno i najbolji, u sledećim redovima pročitajte nekolicinu ne tako poznatih podataka (i pokoju opservaciju) koji, uz one najpoznatije, biografiju Rolling Stonesa čine svakako najživopisnijom na svetu
Od kako su The Rolling Stones za potrebe promovisanja turneje po Americi 1969. sebe proglasili "najvećim r'n'r bendom na svetu", sa svakom sledećom decenijom postajalo je sve besmislenije osporavanje te tvrdnje. O tome se može govoriti i kao o socijalnom inženjeringu planetarnog nivoa, a njihova radna poseta Beogradu očekivano je preplavila ustajalo mrtvo more domaćih medija gomilama ispraznih napisa. Najčešće je reč o tekstovima napisanim u svrhu prilepljivanja za intelektualni rejting korisne etikete rokenrola, dakle o socijalnom inženjeringu lokalnog nivoa.
Stonesi i Srbija – Nakon dominantnog uticaja Shadowsa, u srpskom roku 60-ih nastupilo je vreme bitlmanije, koja je, po svoj prilici, bila izraženija od stounsmanije. Legenda kaže da je univerzalna dilema tog vremena Beatles vs. Stones u našim okvirima označavala dilemu Siluete vs. Elipse.
Na jednom od singlova Silueta, međutim, našla se obrada Take It or Leave It. Da su i Stonesi imali svoj klub ljubitelja svedoči i naslovna strana prvog broja Džuboksa (maj ‘66), kao i prvi u seriji tzv. flexi diskova deljenih uz taj list, na kom se našla Have You Seen Your Mother Baby Standing In the Shadow.
Ipak, ostaje enigma ko je prvi u Srbiju doneo neki vinil Stonesa, pošto se zna da je prvi singl Beatlesa doneo Radivoj Korać.
Kako bilo, u zbivanjima srpskog roka sedamdesetih teško je pronaći neki direktan uticaj Britanaca, mada se uskoro Miša Aleksić za omot druge ploče Riblje Čorbe slikao naslonivši na nogu Beggars Banquet.
Potom su novotalasna gibanja pokazala da su se Stonesi i te kako slušali. Anton, Gile, Koja, Cane često su ih isticali kao jedan od presudnih uticaja, a obrada Out of Time Električnog Orgazma bila je jedan od najvećih hitova stare Jugoslavije u drugoj polovini 80-ih.
Muzički novinar Ivan Ivačković, danas u ulozi PR menadžera predstojećeg koncerta, ispisivao je brojne stranice posvećene svom omiljenom bendu u raznim novinama i izdanjima knjige Umetnost pobune.
Nekadašnji fotograf Džuboksa Branislav Rašić postao je jedan od službenih fotografa grupe.
U pluralističkim 90-im najočitiji sledbenici Stones filozofije bili su aleksandrovački Revolveri, mada je teško zamisliti bilo kog aktera srpskog roka te decenije koji nije prošao barem elementarno Rolling Stones opismenjavanje.
Nema sumnje da će se u sledećim danima kao najveći fanovi benda predstavljati upeglana TV lica iz političarsko-estradnog miljea.
Anastasia Screamed – verovatno najzapostavljeniji sastav grunge ere svoje ime duguje stihu iz Sympathy for the Devil (“Killed the czar and his ministers/Anastasia screamed in vain”). Pored nekoliko singlova i EP-jeva u periodu 1988-’91, objavili su dva izvrsna albuma Laughing Down the Limehouse i Moontime. Mick&Keef verovatno nikad nisu čuli za njih.
Biznis – Stonesi su posle albuma Exile on Main Street (1972) postepeno više delovali kao firma nego kao bend. S druge strane, decenije provedene u biznisu, koji su u značajnoj meri i sami izgradili, dovele su do toga da je danas teško naći sastav koji s takvim zanatskim majstorstvom uobličava pesme, ma koliko delovanje benda odavno nema nikakav kontrakulturan ili revolucionaran predznak.
Tako Stonesi danas dolaze u Srbiju u organizaciji firme čiji su prethodni najveći uspesi bili organizovanje koncerata Ceci i Bijelom Dugmetu, a o svemu što će njihov koncert u Srbiji značiti govori se gotovo isključivo kroz brojke: koliko košta karta, koliko karata je pušteno u prodaju, za koliki honorar dolaze, koliko ploča su prodali, koliko godina su na okupu, koliko će trajati nastup...
Naravno, it’s only business, but some like it, međutim, otkako je pre nekoliko godina počelo da se govori o njihovom dolasku u Srbiju (pre 12. marta i pre Keithovog pada s palme), u ovdašnjim krugovima “ljudi iz posla” počinje medijski ne tako vidljiv sukob zbog organizacije koncerta, u kom se radi, prirodno, samo o novcu.
Bilo bi lepo videti da neko od pomenutih “ljudi iz posla” primeni bar jedan odsto energije i zalaganja za predstojeći koncert u pokušaju sređivanja košmarnog stanja u organizaciji “srpskog rok biznisa”, posebno imajući u vidu da sve učestaliji rok spektakli u Srbiji pokazuju do koje mere je ovdašnji živalj predugo manipulisan idejom da “narod plaća da gleda i sluša ono što voli”.
Drugim rečima, koliko folk/dance mutanata je pravilo spektakle u Srbiji tokom ove godine, a koliko stranih i domaćih pop i rok zvezda? No, biznis je ono u čemu se nekad pod umetnošću podrazumeva “odmor ratnika”, a kasnije, kad ratovi prođu, “najveći r’n’r bend na svetu” koji daje važan legitimitet državi u kojoj nastupa. Gimme shelter, indeed!
Cocksucker Blues – Jedna od najraritetnijih pesama u katalogu Stonesa navodno je 1970. napisana namenski, u svrhu raskida ugovora s dotadašnjom kućom Decca. Pesma govori o mladom homoseksualcu koji iz provincije dolazi u London i raspituje se gde može ponuditi svoje telo za novac (Oh where can I get my cock sucked?/Where can I get my ass fucked?/ I ain't got no money/But I know where to put it every time). Nakon preslušavanja pesme, čelnici Decce su raskinuli ugovor, a pesma se samo jednom pojavila na zvaničnom izdanju, i to 1983. na zapadnonemačkoj kompilaciji The Rest of the Best, da bi četiri nedelje po izlasku ceo tiraž bio povučen i zamenjen verzijom bez Cocksucker Bluesa.
Dylan, Bob – Legenda kaže da je krajem 60-ih najveći pesnik 20. veka rekao najvećem šoumenu 20. veka sledeće: “Razlika između nas je u tome što ja mogu da napišem Satisfaction, a ti ne možeš Tambourine Man”.
Da je proračunatost jača od sujete, Jagger je pokazao obradom Like a Rolling Stone, kojom su Stonesi, ne naročito ubedljivo, dokazali da je njihova veličina i u tome što i dalje u sebi nose vatru šezdesetih.
A moguće je i da su kompenzaciju za povređeni Jaggerov ponos dali Keith & Ron Wood na Live Aidu, prateći i takoreći ponižavajući Dylana na njegovom nastupu pojavljivanjem u prilično alkoholisanom stanju.
Hail Hail Rock and Roll! – Film iz 1986. o Chucku Berryju, većem simbolu rokenrola od samih Rolling Stonesa, a u kom se kao umetnički direktor pojavljuje i Keith Richards, koji bez jedne reči protivljenja prihvata svaki Chuckov zahtev vezan za sviranje gitare. Prošle godine objavljeno reizdanje donelo je masu snimaka u kojima je Berry prikazan kako nije želeo ništa da radi u filmu o sebi dok ne bi dobio novac, što je potom u napisima o ovom reizdanju tumačeno kao posledica kompleksa i ozlojeđenosti nagomilanih tokom Berryjeve karijere.
No, kako je njegov sin objasnio u komentaru prikaza ovog DVD-a u magazinu Rolling Stone: "Rolling Stones su zaradili preko milijardu dolara u poslednjih 10-15 godina. Da li su to Mick, Keith, Charlie i Ron uspeli da urade zato što su dobri zabavljači, ali loši biznismeni? Naravno da ne. Dajte, ljudi, pričamo o industriji, a ne o samostalnoj trgovinskoj radnji”.
Frank, Robert – Američki fotograf unajmljen da snima Rolling Stonese na američkoj turneji 1972. na sceni, i još više on the road. Rezultat je bio film Cocksucker Blues, sa eksplicitnim scenama drogiranja, orgijanja, uništavanja hotelskih soba, umora i usamljenosti ispijenih rok starova.
Nakon gledanja filma, Jaggerov komentar je bio: “Ovo je prokleto dobar film, ali ako ga pustimo u distribuciju, nikad nas više neće pustiti u Ameriku”. Film je zato dobio dozvolu za nekoliko emitovanja godišnje, uz obavezno prisustvo autora filma, zbog čega su do pojave razmene putem interneta samo retki imali priliku da ga vide. Iako se ovaj film ubraja u tzv. cinema verite, biće da je upravo njegovo snimanje dovelo do nauka da kad je biznis u pitanju, istina i nije od neke koristi, naprotiv.
Invocation Of My Demon Brother – U pitanju je 11-minutni soundtrack koji je Mick komponovao za istoimeni film Kennetha Angera 1969. na Moog sintisajzeru i koji je moguće legalno skinuti
ovde .
Monoton kolaž jednog tona i buke, stvoren namenski za film demonologa i sledbenika Alistera Crowleyja, mnogo je jači argument za koketeriju Stonesa sa nečastivim, za koju se napamet koriste Their Satanic Majesties Request i Sympathy for the Devil. Inače, Anger je nekoliko godina kasnije angažovao Jimmyja Pagea za svoj projekat Lucifer’s Rising, ali se ta saradnja nije završila konstruktivno kao s Jaggerom (iako bi, po logici stvari, tako trebalo da bude, imajući u vidu Pageovu sklonost ka Crowleyevim delima i okultnom).
Mnogi koji su pogledali ovaj snimak u mršavom čupavom tipu s tamnim naočarima takođe su videli Joeya u neočekivano šarmantnoj epizodi rok istorije, sve dok njegov brat Mickey Leigh nije objasnio da to nikako ne može biti Joey, jer tada niti je imao pasoš, niti je bio u Engleskoj.
New Barbarians – Malo poznata epizoda u istoriji Stonesa. Naime, Ron Wood je 1979. odlučio da oformi bend kojim bi popunio pauzu u radu matičnog benda između Some Girls (‘78) i Emotional Rescue (‘80). Kako ni Keith Richards nije imao pametnija posla, odlučili su da dobar deo te godine provedu na koncertima uz Stanleyja Clarka, Bobbyja Keysa i Iana McLaughlina, svirajući pesme sa Woodovih solo albuma, pokoji hit Stonesa i r’n’r klasiku.
Krajem prošle godine pojavio se prvi zvanični dokument ovog pijano-drogiranog cirkusa, pod nazivom Buried Alive: Live in Maryland.
One Hit to the Body – Pesma sa albuma Dirty Work (‘86) jedna je od najboljih koje su Stonesi objavili tokom 80-ih, svakako bolja od bilo koje pesme sa usiljeno dizajniranog povratničkog izdanja Steel Wheels (‘89). Sam album je zbog raspada benda u sledećim godinama tretiran kao “najgori album nekog velikog benda svih vremena”, što je kategorija ustanovljena najverovatnije za poslednji album Creedence Clearwater Revivala Mardi Gras (‘72), koji, kao i Dirty Work, nije baš zasluživao takvu ocenu. Uostalom, neuporedivo konkurentniji album za ovu nezahvalnu titulu je labudova pesma The Clash Cut the Crap (1985).
Parsons, Gram – Veličina genijalnog palog anđela američkog roka često se argumentuje navodno presudnim uticajem koji je krajem 60-ih ostvario na bend, pre svega pokazujući Keithu tajne countryja. Ipak, Stonesi su i pre upoznavanja s Parsonsom (1968) imali nekolicinu izleta u country, a i velika je lista muzičara koji su često duže od Parsonsa direktno uticali na bend (Ian Stewart, Bobby Keys, Nicky Hopkins, Ry Cooder...).
Naravno, besmisleno je poricati Parsonsov značaj u najboljem periodu Stonesa, i još više – u celokupnom američkom roku. U svom tekstu iz 2005. objavljenom u Rolling Stoneu, Richards je zapisao i sledeće: “Mick i Gram se nikad nisu zgotivili, uglavnom zato što su Stonesi plemenska stvar. Istovremeno, Mick je slušao šta Gram radi. Mik ima uši... Gram je imao sve što pevač i pisac pesama treba da ima... And I miss him so”.
Reggae – Obično se za ključni momenat univerzalnog prihvatanja jamajčanske forme rokenrola uzima Claptonova obrada Marleyeve I Shot the Sheriff, no otkako su 1973. u Kingstonu snimili album Goats Head Soup, Stonesi su počeli redovno da objavljuju reggae pesme na svojim pločama.
Najpoznatija saradnja koju su ostvarili desila se krajem 70-ih, kada su gostovali na albumu Bush Doctor najagilnijeg zagovornika legalizacije marihuane i beskompromisnog borca za istinu Petera Tosha.
Wood, Ron – Wyman, Bill – Watts, Charlie – Trojica u mraku, koji kao i Glimmer Twins, vode manje-više regularne i ne tako poznate solo karijere. Wyman se 1993. povukao kako bi mogao da se okrene hobijima poput traženja metalnog novca po livadama širom sveta, a njegova solo karijera je najmanje ambiciozna; albumi iz 70-ih predstavljaju ne naročito kreativan predah od obaveza u Stonesima, a prošle godine smo ga videli i u Beogradu.
Charlijevi jazz izleti pokazuju odakle potiče njegov jedinstven stil sviranja, ne tako eksplozivan kao Bonhamov ili Moonov, ali svakako jedan od najupečatljivijih u rok istoriji. Sebe doživljava kao jazz bubnjara, a Stonese kao blues grupu.
Solo karijera Rona Wooda, cenjena inače koliko i Richardsova, počev od izvrsnog I've Got My Own Album To Do (1974), dodatno potvrđuje da mr. Wood predstavlja ultimativnog r’n’r bonvivana.
Doživljaj Anthony Kiedisa: Sviranje kao predgrupa Stonesima je ionako bilo sranje. To ne preporučujem nikome. Kada dobiješ takvu ponudu, pomisliš „istorijski uzimajući, oni su najveća grupa u istoriji muzike, odmah posle Beatlesa, trebalo bi da pokupimo malo te zvezdane prašine“.
Međutim, činjenica je da je njihova publika danas sastavljena od advokata, računovođa i dilera nekretnina. To je grupa konzervativnih, dobrostojećih ljudi. Niko se tu ne zabavlja. Cene karata i pratećih proizvoda su astronomske. Sve više liči na fazon "hajdemo u tržni centar The Rolling Stones da ih gledamo na velikom ekranu“.
Ceo doživljaj je bio užasan. Prva stvar: kada dođeš tamo, niko ti ne dozvoljava da uradiš tonsku probu. Onda ti dozvole, ali ti toliko utišaju zvuk da nema šanse da čuješ bilo šta. Odvoje jedan mali deo bine i kažu: "Ovo je za vas. Nema reflektora, ne možete da koristite naše ozvučenje. Usput, vidite li onaj parket? To je Mickov uvozni parket od drveta iz brazilskih džungli. On igra na njemu. Nema ništa od honorara ako samo bacite pogled ka njemu“.
Sve se svodi na to da mi obavljamo ulogu malog TV-a na bini. Sviramo dok se 85.000 smorenih bogataša polako smeštaju na svoja mesta. Svi su nosili kožne jakne s natpisom The Rolling Stones i prelistavali kataloge, pokušavajući da se odluče koju majicu i pantalone sa istim natpisom da kupe. Mi smo bili muzikica koja je trebalo da svira dok traže svoja mesta, sedaju, nabavljaju grickalice i kupuju odeću iz kataloga. Potpuna noćna mora.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.