Tačno je da deda-Mick i baba-Keith praktično ne izmene ni reč, a teško i pogled tokom dva sata nastupa, ali Richards i Wood stalno komuniciraju na više načina, do poslednjeg trenutka gurajući jedan drugog u sledeći solo
Mesto: Estadio Universitario, Monterrey/Nuevo Leon, Mexico
Vreme: sreda, 1. mart 2006.
Najpre, ne mešajte onaj Monterey (sa jednim 'r') u Kaliforniji/SAD – gde je juna '67. održan krasni trodnevni Monterey (International) Pop (Music) Festival (potražite npr. na
wikipedia.org), zapamćen i kao zvaničan početak legendarnog Leta ljubavi – sa glavnim gradom severoistočne, velike a retko naseljene planinsko-pustinjske države Nuevo Leon, jedne od 32 federalne jedinice Republike Meksiko. Monterrey (sa dve 'r'), na više od 900 km severno od meksičke prestonice, ipak važi za najameričkiji (u smislu američki = SAD) grad u ovoj velikoj zemlji, svakako i zato što je svega nekih 200 km od te duge, oduvek porozne i još uvek burne granice.
Doživevši pravi bum od početka 20. veka, Monterrey je sedište prvih čeličana u Latinskoj Americi, takođe i brojnih stranih kompanija, pa je sa oko 5,5 miliona stanovnika po veličini treći (posle osmomilionske Gvadalahare, „najmeksikanskijeg grada“), a po industriji drugi u Meksiku. To ga je izvesno i postavilo na mapu turneja svetskih rock zvezda, ako u ovoj zemlji nastupaju igde osim u Meksiko Sitiju (kao i U2 nedavno), a nije nebitno i da mnogi posetioci sa severnih obala Rio Grande/Norte/Bravo rado dolaze na ovakve koncerte da nadoknade propušteno ili ponove zabavu.
Imao sam sreću da u Monterrey dospem onih dana kad ga ne guši smog nego suvi vetar razbistri beskonačno i plavo nebo. Od dva profesionalna fudbalska tima/stadiona,
The Rolling Stones su za svoju prvu posetu izabrali onaj koji pripada Univerzitetu države Nuevo Leon i dom je ekipe Tigres.
Iako je posle pominjano 40.000 rasprodanih ulaznica, ubeđen sam da je na nakrcanom Estadio Universitario bilo znatno više prisutnih (ili ću najzad početi da uzimam časove španskog). Publika deluje blazirano, ali nekako opuštenije nego u prestonici. Izgleda da su po celom terenu sedišta; besprekorno organizovano i lako funkcioniše.
Zagrevanje je lokalna kantautorka Alejandra Guzman, čiji sastav završava r’n’r standardima u španskom prepevu. Kako uopšte nisam ljubitelj stadionskih koncerata, pa sam ih uglavnom i izbegavao ako mi izvođači nisu previše značili, moram priznati da nikad do sada nisam sedeo na ovako dobrom mestu tj. bliže pozornici i s većom preglednošću. To istovremeno znači i da sam usred monterejske elite, uravnotežene mešavine imućnih građana i zlatne dece kojoj je u početku primetno važnije “videti & biti viđen”. Kao i u drugim meksičkim gradovima s velikim univerzitetima, uticaj Evrope je primetniji nego što bi se sa Starog kontinenta očekivalo, pa tako i u izgledu devojaka.
Veče je bistro i veoma toplo, na bini manje nadstrešnica tj. čistiji pogled na muzičare, a s razglasa gotovo isto što i tri dana ranije u M. Sitiju. Sat posle predgrupe, dvojezično izvinjenje zbog još malo odlaganja, pa je nekakav problem s osvetljenjem stvarno ubrzo rešen i najzad RS počinju.
Odmah da razjasnimo, repertoar/redosled je potpuno isti od januara ove godine i koncerata po velikim halama Severne Amerike. Odlična pozicija omogućava mi ne samo da više uživam nego i da pratim osnovna događanja na pozornici, dok su mi ogromni ekrani (izvanredan prenos) samo pomagali oko detalja.
Tačno je da deda-Mick i baba-Keith praktično ne izmene ni reč, a teško i pogled tokom dva sata nastupa, ali Richards i Wood stalno komuniciraju na više načina, do poslednjeg trenutka gurajući jedan drugog u sledeći solo. You Got Me Rocking sad ima više Ronovog slajda, a Richardsove solaže večeras su čistije, linijske, u najboljoj tradiciji britanske blues škole sa kraja 60-ih, dakle povremeno čak i melodijski približne Clapton uzoru. Za ravnotežu, Wood malo jače gazi po wah-pedali.
Angie od tehno-napredne publike prima više zelenih/IT-odsjaja. Ukupni utisak je da su RS rasviraniji, opušteniji nego u Meksiko Sitiju, pa pojedine numere deluju i duže. Te fine, uveseljavajuće razlike zapravo su meni i poenta pri ovakvom ponavljanju programa u kratkom razmaku.
Midnight Rambler je neopozivi megablues u etapama, prelivajućim ali i stilski različitim. Lisa Fisher, večeras u lepršavoj crvenoj haljini s izrezima, bogami se raskrupnjala i da tokom Gimme Shelter nije veoma pažljiva, očas bi zgnječila čika-Micka.
On, međutim, nastavlja s lokalizovanim frazama na španskom, pa uspeh ne izostaje: “Arriba Los Regios!” (Regiomontanos je nadimak stanovnika Nuevo Leona.) U predstavljanju ekipe Charlie je sada El Rey de Musica Nortena; jednom ga je Mick “krstio” i El Nino de Tambores (Mali od bubnjeva).
Kad Jagger promeša kukovima i dlanom trlja sebi zadnjicu, to podgreva bučne reakcije širom stadiona. Mnogi već po izveštajima s prestoničkog koncerta znaju kad šta sledi, ali opet je lepo posmatrati kako se pred Miss You poslednji delovi binske opreme za užu postavu utovaraju na pokretni deo pozornice, kao na pravi brodić.
4.jpg)
Nikad nisam bio bliže ovom svom omiljenom bendu – čak ni kao novinar u tzv. rupi za fotografe – nego sad kad polako prolaze na svega par metara. Odjednom smo mi s najskupljim ulaznicama ostavljeni kao u preglomaznom backstage-prostoru, a ostatak stadiona ciči od sreće; svi zadovoljni i demokratski.
Za pokretnom binom i u njenom potpalublju desetine slabo primetnih tehničara u crnom, razvlače kablove, dodaju gitare i paze da se niko iz publike ne približi opasnoj mašineriji. Damske štiklice akumpunktiraju tapacirane stolice, RS i u povratku imaju vremena da dobacuju poglede i pokoju reč, uzvratno za delove garderobe, suvenire i sl. što im doleće s raznih strana.
A sad Simpatia Para El Diablo! Pravo je uživanje motriti kako oni zaista vladaju tolikom scenom i publikom, bez tehnoloških proteza. Nama nevidljive kamere na ekrane svako malo “izvlače” lepe Monterejke, nadaleko na glasu. Uprkos nepobitnom rasviravanju, i zvanični deo koncerta i bisevi traju kao i u Meksiko Sitiju, u minut isto! Ta suprotnost spontanog, izvorno osećajnog i navežbanog, poslovnog valjda, i jeste u suštini rock ‘n’ rolla već decenijama.
Mucho Gusto!
Od 1997, kada su Control Machete objavili svoj debi album Mucho Barato, scena Monterreya postala je i zvanično značajna za Meksiko, pa i šire. Plastilina Mosh, Molotov, Zurdok, Kinky, El Gran Silencio i Genitallica izdanci su otvorenosti raznim uticajima, eksperimentisanja i mešavina na solidnoj tehnološkoj i ekonomskoj osnovi svog grada, a svakako i pod uticajem nedalekih SAD. Kada su kod kuče, još se dešava da nastupe u nekom od klubova u starom delu Monterreya Barrio Antiguou.
|
Za više od četvrt veka predavanja koncertima RS (pre ovog samo u Evropi), samo sam jednom imao sreću da ih “uhvatim”
dva puta na istoj turneji – 1995. – takođe na dva uzastopna nastupa: kad su prvi put gostovali u Pragu na abnormalno velikom, kvadratnom stadionu Strahov, i dva dana kasnije pod kišom u Budimpešti.
Verovatno je prirodno da čovek na drugom više uživa u detaljima, razlikama, pa mi je i sada bilo tako, dok je prvi susret posle više godina opterećen i posvećen navodno važnijim stvarima. No upravo varijacije i izmene opravdavaju kako održavanje ovakvih koncerata/turneja, tako i posećivanje.
Flashbacks de los 70's
ant1.jpg)
Dan posle nastupa u Meksiko Sitiju Mick Jagger – natučenog šešira, podignutog okovratnika i sa svojim malim sinom Lucasom – viđen/fotografisan je u čuvenoj arheološkoj zoni Teotihuacan, 50-ak kilometara severoistočno od prestonice Meksika. Najveći antički grad na teritoriji današnjeg Meksika, a pre dolaska španskih kolonizatora i prestonica najrazvijenijeg carstva do actečkih osvajanja u 8. veku, Teotihuakan sa svojim svetski poznatim stepenastim piramidama Sunca i Meseca praktično je obavezno mesto za turiste iz celog sveta, ali i sve Meksikance. Jagger je uz pomoć lokalnih vodiča očito želeo da svom sinu pokaže ove jedinstvene znamenitosti, pa je tako uzgredno i primećen na čuvenoj Aveniji mrtvih (Calz de los Muertos).
Ulaznice za koncerte u najvećim gradovima Meksika koštaju uglavnom 100-1.000 pezosa (1 meks. pezo = približno 7,2 dinara): na donjem kraju skale su domaći bendovi/klupski nastupi, a do gornjeg stižu pretežno strane zvezde, pa tako i ovde prilično popularni anglosaksonski HM bendovi. Ulaznice za nastupe RS još u zvaničnoj prodaji počinjale su, međutim, tek iznad 1.000 i kretale se do gotovo 5.000 pezosa. Trenutno, jedina atrakcija za koju je početna cena koncertne karte u Meksiku iznad 1.000 pezosa jeste veliki idol latino-popa Luis Miguel.
ant2.jpg)
Povodom koncerta RS u Monterreyu gradski muzej (Museo Metropolitano de Monterrey) postavio je izložbu Flashbacks de los 70's svog sugrađanina, profesionalnog fotografa Luisa Ugartea. On nije specijalizovan za koncertnu fotografiju niti za muziku/show biz, nego je ovih 30-ak radova – prijatno izloženih pod lukovima lepe stare zgrade muzeja u srcu grada – nastalo u dva navrata, '71. i '75, kada je išao na koncerte RS “preko reke” tj. u San Antonio, Texas/SAD.
Posle razgledanja izložbe, uprkos zavidnom nivou fotki, sve što vam mogu reći je da – ukoliko ste ikad posetili izložbu našeg Branislava Briana Rašića, posebno neku od onih posvećenih RS, u Beogradu ili Londonu – onda bar u tom pogledu niste ništa naročito propustili u meksičkom Monterreyu. Koncert, međutim, to je već...
|
.jpg)
2.jpg)
3.jpg)
5.jpg)
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.