Odjednom, Mick kaže “Hasta Luego” i odoše! Da, već 1h 45min. traje... Ovacije, RollingStones!!! s čudnim naglaskom, pa Mexico! i uporno Atras (natrag/vratite se!) i Otra! (još jedna!). “Luego” je zaista značilo “do skora/nakratko”, eto ih za – možda i nehotičnih, ali simboličnih – par pesama na bis. You Can't Always Get What You Want (But Sometimes, You Can Get Just What You Need) pa zna se, Satisfaction! Nemarna, mutna, čak donekle i zbrljana – kao život
Mesto: Foro Sol, Mexico City/Ciudad de Mexico
Vreme: 26. februar 2006.
U nedelju u najmnogoljudnijem gradu na svetu Meksiko Sitiju (realno procenjen na 25 miliona stanovnika) dva najvažnija/najmasovnija događaja nisu po običaju bili korida i fudbalska utakmica, nego politički miting i rock koncert. Glavni predsednički protivkandidat za izbore na leto Lopez Obrador u dobroj produkciji osrednje je nastupio na punom centralnom trgu (Plaza de Constitucion, popularno Zocalo; takođe, navodno, najveći na svetu) i mediji skromno kažu da je prisustvovalo 100-150.000 ljudi, što u srpskom brojanju znači milion pristalica.
The Rolling Stones (kraće RS) tek po treći put gostuju ovde (bili su '95. i '98), a koncert sa rasprodatih 65.000 ulaznica u prestonici 100-milionskog Meksika održali su na bejzbol stadionu Foro Sol, domu tima Diables Rojos/Crveni đavoli. Ovaj “forum” nije ime dobio po Suncu nego po jednom od (ne najboljih) meksičkih piva, poznatom i kod nas, a smešten je u gigantski sportski/deportivo kompleks u kome su i Autodromo, Palacio de los Deportes...
Kao i mnoge druge važne građevine u ovoj zemlji – antičke i moderne – Foro Sol i objekti koji ga okružuju su za evropska merila nepojamno veliki. Lavirint prolaza, prelaza, mostova i ulaza u mravinjak pretvaraju Meksikanci napredujući u skladu sa svojom tradicijom/ležernošću, kao da još nije ni mrak pao i kao da su im ulaznice poklonjene. Obezbeđenje umereno, broj stranaca takođe.
Među prodavcima svega/svačega sa/bez RS znakovlja dosta je pirata, uprkos pokaznoj akciji AFI – ovdašnjeg FBI. Najjeftiniji RS suvenir, npr. šolja, košta 220 pezosa (oko dva evra). Među tipskim majicama grafička inovacija je da su one brand-RS-usne “zagrizle” fudbalsku loptu, ide Mundijal; najmaštovitija je s natpisom Sledeća g-đa Jagger, a u publici je kasnije dokumentovana i Fuck me, Keith, valjda dokaz sulude hrabrosti. Najjeftinije karte kod tapkaroša su 110-220 evra. Stotine ljudi su već po drveću, krovovima autobusa, okolnim nadvožnjacima.
Posle dve nedelje praktično bez oblačka na prekrasno plavim prostranstvima, ponovilo se i to čudo: sunce nije baš neprekidno bolo kožu pa ni dan nije neprestano vreo, ali zahlađenje je sasvim uslovno – ovde je kalendarski takođe zima, no stigli smo u nama sasvim prijatno, sveže prolećno veče.
Korektno zagrevanje obavlja Fobia, jedna od starijih/poznatijih meksičkih rock grupa; na španskom, naravno, a zvuče standardno na liniji npr. RS/CCR (potonji, doduše kao Creedence Clearwater Reunion, tj. ne u originalnoj/najboljoj postavi, takođe ovih dana krstare Mehikom, i često dolaze; bez naročitog znanja jezika, o ovdašnjoj koncertnoj sceni a i šire možete dovoljno saznati i na
Ticketmaster México ).
I ta zagrejanost je uslovna, pošto posle Fobie čitav sat ide tiha muzika s razglasa, neutralan izbor od disko hitova 80-ih ka standardnom soulu. Publici na tribinama je očito dosadno (možda je neko i prosuo onu kafu iz TV reklame), počinje da pravi “talase” – jedan od lepših doživljaja u masi – i prvi se podudara s Popovim Passenger.
Prvi put sam na bejzbol stadionu, ali je i od ranije geometrijski jasno da su oni i za koncerte pogodniji od fudbalskih istog ranga: položaj bine u toj “nepravilnosti” omogućuje svima bolju preglednost, a ukupno i veći broj posetilaca. Krcat Foro Sol još uvek ne reaguje ni na Bolanovu Children Of The Revolution, niti na Life During Wartime Talking Headsa, mada pojmovi “revolucija”, “rat”... kod Meksikanaca imaju posebna, jača i svežija značenja – slično kao i na Balkanu.
Kao što je i red za turneju/album Bigger Bang (Još veći prasak), pravi događaj počinje oštrim praskom iza scene i sa tri džinovska ekrana ka nama lete dometi&otpaci naše civilizacije i, naravno, puno kamenja; onda simboli rock' n' rolla, u digitalizovani megalopolis... Taman kad su nam čula prikovana na te projekcije, uživo eksplodira rif Jumpin' Jack Flash, odgovarajuće pesme/mnogo više nego petarde. Počeli su, a Richard(s) već u tom uvodu “upusti” jedan udarac, e valjda da bi bilo jasno kako “kreativni nered” vlada i dalje; srećom, Ronnie Wood ispravlja i propisno pakuje.
Prirodno, sve deluje kako valja. Visoka scenografija je jednostavna, nikakvo čudo tehnologije, a ne vidi se ni naročita komplikacija na bini. Na patosu (običan pod, ne iPod) male nadstrešnice za muzičare, prozračne kao futuristički letnji parking (ili brendirani kiosci za svakog Srbina, čim Koštunica ponovo dovede do toga). It's Only Rock'n'Roll na ekranima besprekorni “direktni prenos” duplira originalnim videom te numere, istorijske perspektive radi. Charlie MegaWatts je jedini u kratkim rukavima, a na providnim “zidovima” sa strana njegovog svedenog kompleta ispisano je sve što se može zaboraviti. Ay Ay Ay u refrenu sa masom glasova na ovom stadionu zvuči izvornije.
Keith i Ron menjaju gitare brže nego što prvoklasne manekenke presvlače modele na reviji (a oni znaju ponešto o njima), kasnije će tako i jakne i majice, gotovo isto delova garderobe koliko je neprimetno “izneo” i Mick. You Got Me Rocking je primljena neuobičajeno toplo, očito ima lokalnih favorita, pa nisu uzalud smešteni u spisak za određeno veče.
Oh No, Not You Again je prva od novih, po običaju ubedljiva i ujednačena sa starijim numerama. Na ekranima sve crno/belo, da patinira. Mickov španski je kao Del Boyev francuski, samo smislenije razmešten; valjda odavno nije imao vezu sa ženom kojoj je to maternji jezik. Que Onda... pa i poneki lokalizam kao Que Chido.
Do Tumbling Dice već je proletelo prvih 20 minuta, Keith svira više sola nego što sam ga video ikad ranije, i ide mu. Cela ekipa (13 muzičara) punokrvno pumpa, ali kamere se drže samo četvorice koji to zajedno rade već više od tri decenije. Ostali se zateknu u kadru slučajno ili ako imaju kratki solo kao basista Darryl Jones, natrontan poput Meksikanaca u publici. Osim povremenih animacija krvavo crvenog jezika, u varijacijama koje će se uskoro meriti s burgijanjem Dalievih brkova, jasno je i da će projekcije biti gotovo bez ostatka prenos koncerta; i to je super.
Do danas nisam prežalio ubrzanu, soul verziju Angie, kakvu su izvodili 1990, a nikad se nije pojavila na zvaničnim live izdanjima RS, no sad su se tome opet približili. Keith čupa akustičnu gitaru, a širom Foro Sola posejano je bitno više plamičaka nego sterilno svetlećih displeja mob. telefona. Bravo, Damas y Caballeros! Vatra je čovečanstvu još važnija nego IT.
Za Rain Fall Down Mick svira najglasniju gitaru, Midnight Rambler jednako moćno valja i brze i spore delove, prikazan kroz infracrvene snimke i noćne filtere.
Gimme Shelter produžava suvu stadionsku klasiku, ali nikad ne mešajte to s onim majmunisanjem koje su ustanovili Queen/Bon Jovi i sl. Lisa Fisher, jedino – ali kakvo! – žensko na pozornici RS opet ovo čini sadržajnim duetom, za razliku od kerebečenja koje je Mick onomad imao s Tinom Turner. Sledi predstavljanje: la banda... Charlie je El Rey De Mariachi, na šta odgovori kratkim jazz tušem. “Solo”, konstatuje Jagger ozbiljno. I saradnici su odavno poznati, dokazano vrhunski: Bobby Keys saksofonom predvodi duvački kvartet, Bernie Fowler vokalni trio u kome Blondie Chaplin (uopšte nije plavušan) pomalo svira i akustičnu.
Kao i uvek biseri, sledi dvojac pesama koje peva Richard; između priča razgovetno i tečno, vokal čistiji i sigurniji nego inače. This Place Is Empty s akustičnom, pa onda ponovo zakuvavanje za furioznu Happy. Wood sedi sa el. havajskom steel gitarom u krilu, znači... danas se to zove lap-top gitara.
Predvidljivo, odavde uz opšte uživanje – kao i u ispunjenom/uspešnom životu – ide bez napora, laganim slalomom kroz rastur-temeljce RS repertoara. Mis You počinje u ponoćno plavom izdanju, iznenada se pramac pozornice lako odvaja i polako, skladno plovi kroz publiku u dubinu terena. Očito je “istureno scensko odeljenje” postalo redovno.
Do tada konvencionalno oduševljenje postaje čista radost. (Pošto sam, sticajem okolnosti, u jednom od elitnih/najskupljih delova gledališta, sa starijima?)
Ćalci potpaljuju džointe, tetke skaču po plastičnim stolicama tresući svoje najbolje... Perdona me, damas, ipak ovo pišem iz muy macho zemlje... Srca svima igraju, u to nema sumnje! Ko još može svoju partnerku da po(d)nese na krkače/ramenima, to i čini. Rough Justice prašti, šestorica se u moru obožavalaca muvaju na sve strane, Chuck Leavell sve češće peva i prateće. Get Off Of My Cloud je euforija koja dalje ključa kroz Honky Tonk Woman, a manji stage se vraća matičnom.
Paloma + botana
RS su u Meksiko Sitiju noć ranije odseli u luksuznom delu grada Condesa, u jednom od najskupljih hotela. Među mnogobrojnim policijama, milicijama i para/obezbeđenjima u ovom megalopolisu, pazila ih je valjda najvažnija – Policia bancaira. Koncert je pokrivalo oko 1.100 uniformisanih. Svega nekoliko obožavalaca je uspelo da na trenutak spazi ponekog od članova RS, danas je to kao po pravilu dokumentovano fotkama via mob. telefon.
Za razliku od nedavnih gostovanja U2, R.E.M. i Pearl Jam koji su prihvatili ovdašnje javno obezbeđenje, Jagger je zadržao svoje/lično. Pre svirke je u baru na krovu hotela popio dva koktela paloma (ceđena toronja/grejpfrut, mineralna, i naravno tekila) uz botanu (salata, što bi u nas rekli – baštica, ako je samo od povrća, tj. meze bez mesa).
|
Mehikanci RS često zovu samo Rolling, a u medijima ih neretko oslovljavaju s Satanical Majestades; nikakvo čudo, s urođenim bogobojažljivošću i kultom smrti. No Sympathy For The Devil je sad nekako pitka, gotovo bezazlena ali ništa slabija, uz projektovane digi-grafike. Mick istrčava par tura levo-desno, tek da ne bi zlobnici prigovorili kondiciji; vrcka, normalno. Plamenovi na rampi buknu za Start Me Up, talas toplog vazduha je najmanje što nas greje. Vatreno je izvedena i Brown Sugar, mada Jagger ne pravi nikakve aluzije na putenost Mehikanki. Rock 'n' roll valjda i dalje postoji baš da bi bio ovako sviran!
Odjednom, Mick kaže “Hasta Luego” i odoše! Da, već 1h 45min. traje... Ovacije, RollingStones!!! s čudnim naglaskom, pa Mexico! i uporno Atras (natrag/vratite se!) i Otra! (još jedna!). “Luego” je zaista značilo “do skora/nakratko”, eto ih za – možda i nehotičnih, ali simboličnih – par pesama na bis. You Can't Always Get What You Want (But Sometimes, You Can Get Just What You Need) pa zna se, Satisfaction! Nemarna, mutna, čak donekle i zbrljana – kao život, uostalom – ali traje i traje, publika preuzima. Ovo je naša stvarnost, bar dva sata.
Malo novog, puno odličnog! Poklanjaju se, grle, mašu, izlaze... Ovacije traju, jezičina s ekrana još malo provocira/palaca, prsne lep vatromet... Marley Shot The Sherriff s razglasa. Razlaz. Temperatura se sunovratila do 10C. Život je nekom majka, a nekom Meksiko.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.