Dok su se mediji bavili njihovim godinama, ciframa iz organizacije nastupajuće turneje ili rušenjem novih rekorda, Stonesi su tokom prošle godine u Parizu potiho snimali album pod produkcijskom paskom sad već stalnog saradnika Dona Wosa. Novih 16 pesama, budimo krajnje subjektivni, variraju između odličnih i još boljih. Dajdžestirana istorija svega što nas je ikada u rock 'n' rolu nateralo na pomeranje dupeta
“Dosadno mi je da me svi stalno pitaju da li je ovo poslednja turneja Stonesa. To me pitaju još od 1964”, kaže Mick Jagger, objašnjavajući tako atmosferu u kojoj već godinama obitavaju
The Rolling Stones. Svirati do smrti! - u njihovom slučaju jeste patetična, ali i krajne istinita teorema.
Bigger Bang govori da je kraj prilično daleko.
Dok su se mediji bavili njihovim godinama, ciframa iz organizacije nastupajuće turneje, rušenjem novih rekorda..., RS su tokom prošle godine u Parizu potiho snimali novi album pod produkcijskom paskom sad već stalnog saradnika Dona Wosa. Novih 16 pesama, budimo krajnje subjektivni, variraju između odličnih i još boljih. Dajdžestirana istorija svega što nas je ikada u rock 'n' rolu nateralo na pomeranje dupeta.
Režeći rif uvodne pesme Rough Justice, klasične Stones rokačine u stilu legendarnih Start Me Up ili Rocks Off, više nego efektno pokazuje da nas čeka opasno raspoložena i energična ekipa. Zvuk na momente zalazi u garažne vode kroz visokonaponske udare u Oh, No, Not You Again i Driving Too Fast koje kipte od baraža praštećih rifova i bubnjarskih zakucavanja sa Jaggerovim vokalom na granici raspomamljenosti. I sve to dok iza leđa (ne talentom, ne konceptom, ne temama – samo energijom!) ostavljaju 90% današnjih/mladih bendova.
Back Of My Hand je još jedan izlet u sopstvene korene: delta blues, mutne slide gitare, usna harmonika i Mickov cvileći vokal su efektan nastavak kultne You Gotta Move. Pulsirajući bas i plesni bubanj uz kao žilet oštre rifove u prljavom “a la stones funku” u Rain Fall Down poziva na ples: u krevetu ili disko-klubu, svejedno.
Predah dolazi kroz pesme srednjeg tempa, bazirane na on the road ritmu, te kratkim igrama Rona Wooda i Keitha Richardsa uz silovit Jaggerov vokal - Let Me Down Slow, It Won't Take Long ili odlična She Saw Me Coming - koje će pravo tumačenje dobiti tek na live verzijama.
Baladerski deo albuma dolazi na svoje kroz još jednu Jeggerovu “na tankoj granici patetike” akustičarsku ispovest Streets Of Love. Posebnu pažnju obratiti na nenametljivo milovanje bubnjeva Charlieja Wattsa.
A kako to radi Keith u “još jednoj die hard” baladi po imenu This Place Is Empty, posebna je storija. Gitara, ogoljen doboš, njegov vokal i ubedljivi stihovi (It's funny how things turn around, It's crazy but it's true. This place is empty, so empty. So empty without you…) ne ostavljaju prostor za sumnju u čoveka kome se uvek moglo verovati (”kao što sam rekao pre dosta godina, nisam nikada imao problema sa drogom, samo sa policijom” - 1995).
Kada bend sa 45 godina staža uspe da zaradi prefiks “ explicit lyrics” zbog komentara lika i dela G.Busha (Sweet Neo Con), jasno je da godine i novac nemaju ništa sa “fuck you filozofijom” RS. Ako ste zaista buntovnik, deset ili deset miliona funti (osim pukih brojeva) ne znače ama baš ništa. Nekim ljudima jednostavno lepe reči ne dopiru do ušiju.
Da stvar bude bolja, ta pesma nije dobra samo zbog svojih stihova (Kažeš da si hrišćanin, ja mislim da si licemer), već i zbog ubedljivog miksa prljavih gitara, saksofon vožnji, Jaggerovog pevanja/repovanja i bezobraznog ritma.
Krešendo je, kao i uvek, smešten pred završetak albuma, kroz žestoku Look What The Cat Dragged In, baziranu na poluorijentalnom ritmu, solo vožnji gitara i Jaggeru koji ne štedi glasne žive dok priča o tome kako u 62-oj ne štedi ni kukove.
I na kraju, šlag na torti. Richards i Infamy. Pesma koja, osim po prepoznatljivom iskrzanom vokalu i idejnom naboju karakterističnom za večitog otpadnika, baš i ne podseća na njegov raniji rukopis. Sve ostalo je novo: mutirani rif iskrivljen studijskim efektima u sudaru sa usnom harmonikom i saksofonom, te sa Mickom kao pratećim vokalom, demantuje tvrdnje da je Pevač jedini Stone sklon eksperimentima. Gitaristu je samo teže pokrenuti, ali kada ustane..., dobijamo ovako ubedljiv kraj jednako ubedljivog albuma.
Nepisano je pravilo da se RS posle sveke velike pauze vraćaju sa ubitačnom pločom. Bigger Bang albumom su ponudili još jedan od svojih velikih izdanja uporedivo sa Sticky Fingers, Black And Blue, Some Girls, Steel Whels.
Verujte u to.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.