Život umesto knjige života

Mali tekst Tomislava Wrussa bio je, koliko me pamćenje služi, jedina kritika prvog albuma Partibrejkersa koja je objavljena u tom trenutku.

U post- Džuboks periodu jednostavno nije bilo novinskog izdanja koje je vodilo računa o objavljivanju pop kritike, te je pojava kratkovečnog i čudnovato koncipiranog zagrebačkog časopisa Mol bila više nego zanimljiva ekskurzija unazad, u jedno bolje vreme u kome se moglo negovati razmišljanje o muzici – ali i unapred, u budućnost pop muzike promišljene na naš način. U Molu, čiji je izdavač bila Muzička omladine Hrvatske, mogli ste naći tekstove o klasičnoj muzici i intervjue sa mladim oboistima, paralelno sa prikazima underground kasetne produkcije ljubljanskog Studentskog kulturnog centra (ŠKUC) ili portretom Paula Wellera, odnosno pregledom rada i tumačenjem estetike tada ultrasveže nezavisne kuće 4 AD.

Ovaj od izdavača diktirani melanž danas bi možda izgledao sveže i neopterećeno, ali u onom trenutku beše sasvim jasno da se sastavljačima magazina nije nametalo tržišno postignuće kao važan cilj, te da su u svakom broju morali da mire različite koncepcije i struje unutar svog tima, sile koje su vukle na različite strane. Ova tenzija je na kraju pokidala Mol, a i finansijer je jednostavno rešio da ukine budžet za popularisanje muzike na ovaj način. Ipak, zadivljujući broj kritika našao je ovako put do javnosti, u jednom osetljivom trenutku razvoja nekadašnje jugoslovenske muzičke scene – sredinom 80-ih, naime, novi talas je bio svačija naivna prošlost od pre neku godinu, a trebalo je izdržati zimu prvih nestašica i ekonomskih kriza uz zvuke patriotske rok muzike jednog Bijelog Dugmeta koje je upravo ponovo otkrilo svoju pastirsku suštinu.

Pametni i fakultetski obrazovani momci su tek u tim vremenima počeli da bez ustezanja upotrebljavaju u pisanju o roku sve ono što su naučili iz teorije književnosti, filma ili vizuelnih umetnosti. U generaciji Džuboksa jako se vodilo računa da se takva saznanja pojave samo kao deo govora o muzici, odnosno kao reference za dalje istraživanje, ako to nekoga interesuje. Sredinom 80-ih iznikao je ceo naraštaj kritičara u Hrvatskoj koji slobodno koristi ono u školi naučeno kao sredstvo za tumačenje važnosti aktuelnih izdanja (Wruss, Butković, Molek...).

Ovaj Wrussov napis, vrhunski primer te škole, značajan je iz više razloga, i to ne samo zbog predmeta kojim se bavi – jednom od par najboljih ploča u istoriji rock muzike sa ovih prostora – već pre svega zbog izuzetne analize. Ona predstavlja osetljivu tačku u razvoju pisanja o rock muzici kod nas, na kojoj akademski obrazovan teoretičar prenosi primenu analitičkog aparata na rock ‘n' roll, ali sa osećanjem za njegovu suštinu i sa potrebom da je razjasni i predstavi javnosti.

No, koliko god sve to bilo inspirativno u trenutku kad je prave autentičnosti polako nestajalo sa svetske rock scene u osvit MTV doba, školska načitanost i visokointelektualni pristup postali su do kraja te decenije jedna preteška konstrukcija koju prostodušno tkanje rock ‘n' rolla nije moglo da izdrži (vidi: slučaj zagrebačkog književnog časopisa Quorum, u kome je pisanje o muzici lagano tonulo u ezoteriju). Zato je generacija koja je pravila Ritam imala, posle njih, potpuno drugu odrednicu u glavi – hitan povratak govoru iz ličnog iskustva, neposrednoj emociji, spontanom doživljaju muzike na način koji odgovara određenom slušalačkom iskustvu.

Držim do toga da su Džuboks, Mol i Ritam bili izrazi tri različite škole mišljenja o tome šta muzička kritika može da bude, koje su korespondirale odgovarajućim tokovima u svetskoj kritici – kao izgubljena kopča između Džuboksa i Ritma, Mol je bio izraz i dalje optimističkog vremena u kome se verovalo u moć inteligentnog rasuđivanja, te su i autori svoje vrhunce nalazili u teoretskim domišljanjima, da bi Ritam kasnije predstavio kao intelektualni stav priznanje da su emocije jedina stvar zbog koje vredi slušati muziku... Pa i živeti, sasvim ozbiljno smo to mislili, što se videlo u tekstovima.

Za moje predstave o pisanju, ova Wrussova recenzija ostaje jedna od najboljih i najinspirativnijih ikad sročenih na našem jeziku*, čak neizbežan primer idealnog spoja spisateljskog talenta, primene znanja iz jedne umetničke oblasti u drugoj, te nalaženja na pravom mestu u pravo vreme.

* Pod «našim jezikom», naravno, podrazumevam jezik nas koji hoćemo da se razumemo.