The Lucky Ones

Blato i med, mleko i pivo, ljubav i mučnina, energija i mrzovolja... od kojih je ključao Sijetil ranih 90-ih možda su ponajbolje sažeti u nazivu ovog benda.

Nirvanina Smells Like Teen Spirit praktično je zvanična himna epohe, ali zahteva ili neposredan senzibilitetski uvid (kakav je sve dalji od želja i potreba mladih konzumenata), ili ozbiljnu multidisciplinarnu analizu, da bi se shvatilo "šta je pesnik hteo da kaže".

Sa Mudhoneyjevim davnašnjim "manifestom" Touch Me I'm Sick stvari stoje jednostavnije. Ipak, nije zgoreg opaziti da se naslovni iskaz može tumačiti na dva načina. "I’m sick." -> "Touch me!" Ali i "Touch me." -> "I’m sick!" Genijalno.

The Lucky Ones je treći album Mudhoneyja po povratku na etiketu Sub Pop, nekadašnju kolevku grandža; ukupno osmi. Nije svež kao Every Good Boy Deserves Fudge ('91), niti zabavan kao My Brother the Cow ('95), a ni dirljiv kao gotovo sasvim previđeni, a izvrsni Tomorrow Hit Today ('98). Ako se, pak, pogleda u kontekstu današnje alternativne produkcije – njegova moć je gotovo zaglušujuća.

Direktan, jednostavan i snimljen za tri i po dana, The Lucky Ones se bavi svetonazorom, krizama i nadama srednjeg, ali i bilo kog drugog doba čoveka okovanog poštenjem i iskrenošću – koji radost i smisao ne može da pronađe ni u čemu do u (malobrojnim?) pravim stvarima. Kako je teško provaliti šta su to zapravo prave stvari, a utisak je često varljiv, ovakvi ljudi imaju izraženu tendenciju da budu, da prostite, nezadovoljni.

Neko plače; neko ne može ni da plače; neko piše poeziju; neko ćuti; pre neki dan sam saznao da je jedan koga jako poštujem počeo da ujeda. Mark Arm svira garažni rok sa prijateljima u grupi Mudhoney. I tako ukupno skoro dve decenije.

Da parafraziram jednog znatno čuvenijeg nezadovoljnika (mada je ovaj, čujem, u poslednje vreme postao zadovoljan) – da li se svet promenio, ili se on promenio? Očigledno, ne dovoljno da bi bilo šta postalo suštinski drugačije. Da li se svet može suštinski promeniti; da li se osoba može suštinski promeniti?

Nemam pojma.

Ali kad ujutru sunce krene da šljašti, a "ne postoji reč za to kako se osećaš... čak ni na nemačkom*" (And the Shimmering Light), takva razmatranja mogu da postanu zastrašujuće bleda i dosadna; ono što je bitno jest sa nečim pronaći rezonancu. Mudhoney nudi upravo to; i više od toga: Mudhoney nudi - optimizam.

The Lucky Ones (uživo)

U naslovnoj numeri, Mark Arm veli kako mu kažu da je srećan što je živ, ali on se nekako i ne oseća baš srećno; kaže kako su po njemu srećnici... Neki drugi.

Međutim, u poslednjoj numeri na The Lucky Ones, Arm obznanjuje da je pronašao New Meaning.

Šta god da se odigra nakon napetog hepienda ove ploče, za očekivati je da će tolerancija Mudhoneyja prema bilo kakvom vidu sranja, koju ova grupa asketski dosledno održava na apsolutnoj nuli, ostati nepromenjena.
 

_____________

* Reč angst dolazi iz nemačkog jezika i ranih 90-ih često je korišćena za opisivanje emocionalih vibracija pripadnika tzv. Generacije X, koji su masovno prihvatili grandž. Od tada je prošlo više od 15 godina.
 

• Audio:
  I'm Now
• Povezano:
  Recenzija prethodnog albuma Under a Billion Suns
  Slatko blato - intervju iz arhive Ritma
  Sub Pop Rock City - rani pregled Sub Pop bendova iz arhive Ritma