Dok ocene od pet naniže deluju poput decimala jedinice, šestica kao ocena za ploču liči na dovoljan, dva u školi. Dakle, Mudhoney su se sa svojim sedmim albumom (ne računajući mini albume i kompilacije) provukli i sad treba reći da li je to dovoljna preporuka za čitaoce Popboksa. Objašnjenje sledi
Mudhoney (inače, naziv
filma Russa Meyera iz 1964. godine) je u svesti rock zajednice zapamćen kao vesnik i prvi udarni talas Sub Pop cunamija koji će se početkom 90-ih obrušiti na mirne obale američkog mejnstrima i sa
Nirvanom označiti pobedu indie revolucije američkog rock ‘n’ rolla 80-ih, istovremeno udarajući eksere u njen sanduk koji je sa smrću Cobaina spušten u zemlju.
U tom smislu, najvećim dostignućem benda se smatra njegov prvi singl i prvi opipljiviji uspeh Sub Popa Touch Me I’m Sick (1988), da bi se sve što je bend uradio posle toga tretiralo kao jedan dugačak i ne baš potreban pad. No, da li je to baš tako?
S jedne strane, indie priča u okviru koje je Mudhoney ponikao raznesena je onako kako je Kurt Cobain razneo sopstvenu nadarenu glavu. Međutim, ovaj bend već pre toga prešao na korporacijsku etiketu
Reprise, da bi sa prethodnim albumom
Since We’ve become Translucent obrnuo krug i vratio se u
Sub Pop koji je u međuvremenu postao tek još jedna izdavačka kuća u najmoćnijoj svetskoj industriji zabave, negde na sredini između indie kuće i majora, ako je to ove 2006. uopšte bitno.
Zato sud koji o Mudhoney kao ispušenoj muštikli donose indie puritanci nema mnogo veze sa stvarnošću, već se više oslanja na nejasne emocije iz, i za Mudhoney i za indie rock i za nas, prelomne 1991, u istoj onoj meri u kojoj beogradske
Indie Go večeri više liče na ex-yu specijale u KST-u nego na nešto posebno što alternativni rock jeste nekad bio.
Sa druge strane, ova grupa je i za ortodoksne rockere poput Steve Albinija duboko ispod radara od istog perioda, uzimajući Touch Me I’m Sick kao jedinu istinski svetlu tačku benda, nakon koga je, smatra se, usledilo balansiranje na margini rock industrije.
Ova filoklastička himna (jedna od onih pesama sa B strane singla koja neplanirano zaseni adut sa A strane) je bacila u senku sve što je bend kasnije uradio: takva ljubav za rušenjem svega, počevši od samog rock ‘n’ rolla pa nadalje, nije mogla da potraje koliko zbog inspiracije kakvu daje mladalačko ludilo, toliko i zbog cene koja se za to plaća. No, Mudhoney su nastavili da rade i, iznenađujuće i za same sebe, postali još jedan rock ‘n’ roll bend u ponudi, bitni samo ne naročito brojnim ljubiteljima koji su ostali uz grupu.
Ono što ostali ne primećuju jeste da opstajanje jedne grupe ljudi kao rock ‘n’ roll benda predstavlja nemalo dostignuće. Kao dokaz, može se reći da je zanemareni Reprise period 90-ih doneo veoma uspele, čudne i ne baš zanimljive Mudhoney trenutke.
Since We’re become Translucent je odisao povratničkom svežinom donoseći jednu od najboljih pesama 2003.
In the Winner’s Circle u kojoj je jezgrovitije izrečeno sve gorenapisano i koja je s lakoćom mogla da oduva tadašnje trendi rock mesije, od Strokes do Jet, o britanskim glodarima
Lennon/
McCartneyevog repa da i ne govorimo.
I tako Mudhoney stiže do
Under a Billion Suns. U pitanju je album potpuno samosvesne rock grupe i po zvuku se nastavlja na prethodni album: sinteza od ranije priznatih i razrađivanih uticaja, od
StoogesFunhouse –
Raw Power faze,
MC5High Time albuma (poslednja pesma
Blindspots na svom kraju donosi omaž čuvenom Ayler/Coltraneovskom
free jazzu sa kraja pesme
Skunk/Sonicly Speaking, poslednje na pomenutom albumu detroitske petorke) do Roky Ericksona, australijskih The Scientists i američkih pank bendova 60-ih, da bi sve to na kraju rezultiralo kao opori hard rock-blues-punk sa prepoznatljivim urlatorskim egzibicijama Marka Arma.
Pored izraženije gorčine, ono što
Under a Billion Suns razlikuje od
Since We’re become Translucent jeste i preokupacija brutalnošću američke spoljne politike, zbog čega bi engleski pandan ovoj ploči bio prošlogodišnji hard rockerski obračun
Juliana Copea sa neokonzervativizmom na albumima
Citizen Cain’d i
Dark Orgasm.
Nije to prvi put da se Mudhoney bave politikom: na početku prve američke invazije na Irak Mark Arm je objavio solo singl sa obradom Dylanove Masters of War. Međutim, ovde najangažovaniji momenti završavaju u polušarmantnom naivnom utopizmu poput “želim svet koji vode džinovski mozgovi umesto ograničenih arogantnih budala” ili u banalnosti: stih “naša patriotska dužnost je da se slatko volimo noćas, hajde mala” (Hard on War) više liči na plitak Bregovićev komentar predratne yu psihoze pesmom u kojoj će on i mala kad zarati prozor zatvoriti pa opa-cupa po krevetu, nego na antiratni stav osvešćenog rockera koji je očigledno isuviše emocionalno reagovao na ratne izveštaje bljutavog CNN-a.
Smorenost koja čini ovaj album ujednačenim oduzima mu i mogućnost izdvajanja pojedinačnih pesama koje bi se mogle navesti kao highlight albuma. Efektni instrumental Brief Celebration of Indifference traje prekratko da bi se istakao kao Mudhoney klasik, a ni osećajni refreni u I Saw the Light ili Let’s Drop In, niti nove porcije ubojitih Steve Turnerovih rifova u It Is Us ili On The Move ne izdvajaju naročito numere koje ih nose.
Endless Yesterday i On the Move sumiraju osećanja koja nosi album: aktivno protivljenje ratno huškačkom establišmentu uz gorko - slatko (blato - med) prihvatanje Mudhoney gubljenja u buci kao sudbine za Arma, Turnera, standardno divljeg Dana Petersa za bubnjevima i (od prethodnog albuma) Guy Maddisona na basu.
Već i svojim imenom Mudhoney tako opravdavaju/opisuju smisao postojanja posle skoro dve decenije karijere i industrijsko-političko-moralnih dubioza koje su se pred njima postavile tokom postgrunge epohe. Njihova pozicija danas jeste ušuškanija nego u vreme prvog albuma, ali stav fuck it i dalje nepogrešivo izbija iz muzike koju stvaraju, iako znaju i za bolju od ove koju danas nude kao samosvesni sledbenici mita o rock 'n' rollu kao buntovničkoj muzici. Nije sve to naročito zdravo, taman toliko da poziv Touch Me I’m Sick važi i za Under a Billion Suns.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.