“Stanlio i Olio, to su John i Yoko. Mi imamo više šansi u tom fazonu zato što su svi ozbiljni frajeri kao što su Martin Luther King, Kennedy ili Gandi završili sa metkom u čelu” – John Lennon, NYC, kasne 70-e
John Winston Lennon rođen je 9. oktobra 1940, a
nastradao 8. decembra 1980. godine podlegavši ranama od atentata koji je na njega izvršio zaluđeni šizofrenični fan kome je samo nekoliko trenutaka ranije potpisao autogram. Ubijen je na ulazu zgrade u kojoj je živeo i pred očima svoje supruge, a na dan kada je njihova zajednička ploča
Double Fantasy dostigla zlatni status na američkim top listama. Svet je u tom trenutku izgubio velikog šamana, filozofa i vođu; muzičara, pesnika, rock zvezdu; belog i crnog pantera; umetnika, pisca, glumca; jednu od najvećih i najvažnijih ličnosti 20. veka.
Instant Karma, sadly, got him
Od tog kobnog decembra legenda o Lennonu je veća nego ikada.
The Beatles nikada nisu bili popularniji, svi Lennonovi solo radovi, biografije napisane o njemu, njegovi objavljeni dnevnici i različiti intervjui ne mogu da zadovolje poklonike koji svakoga trenutka žele još više.
Dakota – zgrada u kojoj je proveo poslednjih deset godina života i ispred koje je ubijen na Menhetnu, kao i Strawberry Fields – spomen-park u Central parku posvećen uspomeni na ovog palog anđela, konstantno su pod opsadom fanova, starih i novih.
Na koncertima bilo koje vrste, bilo gde u svetu, uvek ćete naći nekog klinca ili staru ajkulu sa Lennonovom majicom ili bedžom, sa famoznim okruglim naočarima ili poznatim pompeznim sarkastično-ciničnim stavom u rock'n'roll držanju.
Njegov uticaj se oseća na levoj i desnoj strani rock'n'rolla, a ljudi poput Davida Bowiea, Jima Keltnera ili Paula Simona i danas tvrde da nikada nisu bili u prisustvu briljantnije i kreativno napetije osobe.
Neizbrojivo je štivo napisano o Lennonu, a analize i dokumentacija o njegovom životu i umetnosti stavljeni na uvid javnosti su neograničenog volumena.
Uprkos tome, John Lennon ostaje enigma. U tradiciji svojih junaka Genea Vincenta, Elvisa ili Carla Perkinsa, Lennonova muzika je strukturalno bila – tri akorda i pregršt srca.
U svojoj lirici on je bio žilet – ostavljajući tanke, ali duboke rezove na emotivnom biću svakog slušaoca – one rezove koji ne izgledaju opasno, ali najviše peku.
Misija nemoguće
Danas Bob Geldof pokušava da nahrani gladnu Afriku, Bono traži da svi svima oproste sve dugove, Michael Stipe i Eddie Vedder žele socijalizam u najmoćnijoj zemlji na svetu, a Steve Earle i Emmylou Harris žele da očiste svet od mina i zabrane smrtnu kaznu.
Svi ovi ciljevi bi možda bili bliži ispunjenju da je John Lennon živ. Trenutno ne postoji aktivista u svetu rock'n'rolla koji je uporediv sa ovim Don Kihotom iz Liverpula. Lennon je pripadao onoj vrsti ljudi koji jednostavno ne sklapaju ugovor sa Mefistom u ime višeg cilja, čovek beskrupuloznog karaktera i ultimativnog instinkta za pravdu – ona vrsta koja gleda pravo u oči dok govori istinu, ma koliko ta istina bila bolna i ružna.
I dok danas Geldof pleše sa establišmentom, a Bono se nakostrešeno slika sa Bushom u Ovalnoj sobi, Lennon bi vodio gerilski rat: People Power i Revolution su bile njegove mantre.
Da je živ, danas bi verovatno bio nešto slično Rogeru Watersu ili možda Dylanu: živeo bi i stvarao povučeno, govorio samo kad ima smisla, verovatno bi gostovao na pločama svog sina. Jedno je sigurno: ono što je, možda čak i nesvesno, počeo kasnih 60-ih, nije završio.
Da li zbog iznenadnog kraja ili zbog činjenice da je vodio rat koji se ne može dobiti, njegova utopija o svetu jednakih ljudi punom ljubavi ostaje predivan amanet koji, zajedno sa likom i delom ljudi poput Chea Guevare, Karla Marxa ili Martina Luthera Kinga, predstavlja nadrealni konstruktivni eskapizam za sve razočarane i ljute stanovnike planete.
Dete unutra
Na stranu izlivi genija kao što su Nowhere Man, #9 Dream, Imagine ili Jealous Guy, John Lennon je bio i prilično talentovan umetnik.
Ne uspevši da, dok je postajao Beatle, završi Liverpool Art Institute, Lennon nikada nije ispolirao svoj talenat za kičicu. Njegovi izlivi kreativnosti i duboki umetnički porivi materijalizuju se u veoma minimalističkom manifestu: brzi i neplanirani skečevi, slobodno crtanje, karikature i ilustracije.
Veličina i težina njegovih radova je, pak, u njihovom značenju – oni pokazuju Lennonovu neverovatnu moć opservacije, privrženost porodici koju je obožavao, elokvenciju i ultimativnu britansku ironiju, kao i sarkazam (one iste zbog kojih toliko volimo Montyja Pythona i Petera Sellersa, inače Lennonove prijatelje).
Yoko Ono Lennon, možda najomraženija žena na planeti, Lennonova supruga i čuvar plamena, posle njegove smrti je p/ostala svestrano aktivna u prezentovanju svetu Lennonovog kreativnog opusa. U tom smislu, gospođa Ono Lennon je ovih dana u Njujorku organizovala još jednu od desetina prodajnih izložbi koje se dešavaju svake godine, s tim da je ovoga puta u pitanju do sada najopširniji prikaz Lennonove likovne kolekcije.
U četiri dana, u malom šarmantnom prostoru u srcu njujorškog Sohoa, posetioci su mogli da vide (i kupe) litografe, seriografe i bakroreze ručno reprodukovane na papiru, kao i neke originale sa Johnovim potpisom.
Radovi izložbe
The artwork of John Lennon – 65 years of Lennon Legend bili su podeljeni u tri grupe: raniji crteži iz doba The Beatles;
Bag One litografi – kolekcija posvećena Yoko i njihovom zajedničkom životu (koja, usput, sadrži poznate kontroverzne erotske portrete) i
Real Love – The drawings for Sean – kolekcija šarmantnih i emotivnih dečjih crteža po ugledu na Shela Silversteina. Yoko Ono, i sama prilično priznata umetnica, na mnogim od radova se igrala bojama i time učinila da ona i njen voljeni suprug i kreativni partner nakon njegove smrti još jednom stvaraju zajedno.
Kroz presek svih radova Johna Lennona provlači se nit zaljubljenosti u život, potreba za ekspresijom svakodnevnih zapostavljenih emocija i razmišljanja i potreba za iskazivanjem nezadovoljstva iskrivljenim i nepravednim?
Da li zbog heroina koji je 70-ih učestalo koristio, da li zbog samoće koja mu je u isto vreme bila najbolji prijatelj ili zbog svakodnevnih konflikata sa svojim demonima kojih je imao za ceo jedan fudbalski tim, Lennon je osećao bolnu potrebu da se suoči sa samim sobom i sa svetom, da prizna i prozove.
I dok su njegov javni život i jednim delom muzika iz dana u dan postajali sve krvavije bojno polje, Lennonova umetnost je na drugoj strani oslikavala lakše, lepše i srećnije lice njegovog karaktera. Motivi tih radova su obožavana Yoko, njihov sin Sean, ali i on sam – poznati egocentrik. Njegov dodir sa detetom unutra je u tim delima posvuda prisutan.
All I want is the truth
Onaj osećaj nevinog doba ranih 60-ih, kada su The Beatles počinjali kao četiri talentovana slatka šepureća klipana, nalazi se na svakom papiru; razdragani i inspirisani Lennon nikada nije bio šarmantniji od raspada Beatlesa pa do svoje smrti kao sa olovkom u ruci.
Njegovi radovi stvaraju onu toplinu oko srca kao npr. slušanje Drive My Car, a činjenica da su urađeni u otprilike isto vreme kada, zbog heroinske utrnulosti i hronične apatije, nije bio u stanju da stvara bilo kakvu muziku, govori o kompleksnosti njegovog karaktera i zabludi u kojoj se svi nalazimo misleći da o njemu znamo puno ili dovoljno.
Na propratnoj konferenciji za štampu povodom ove prodajne izložbe Yoko Ono Lennon je izjavila da je Johnov životni san bio da njegovi umetnički radovi budu prikazani svetu i da on sam bude prepoznat i prihvaćen kao umetnik, ne samo kao muzičar.
Nesumnjivo je da Lennonovu vizuelnu umetnost nije moguće upoređivati sa kvalitetom i značajem njegove muzike i
filozofije, ali ona, u najmanju ruku, predstavlja još jedan prozor u srce i dušu ovog džina prošlog veka.
I za kraj:
…I'm sick and tired of hearing things
from uptight-short sighted-narrow minded
hypocritics…all I want is the truth…just give me some truth…
I've had enough of reading things
By neurotic-psychotic-pig headed politicians…
All I want is the truth…just give me some truth...
Za koji dan, 8. decembra, setite ga se.
Beatlemania u Americi
Čim su se Beatlesi 4. februara 1964. godine spustili na aerodrom Kennedy u Njujorku, okupljenim izveštačima je bilo jasno da pred sobom nemaju obične zverke iz šou-biznisa. Naviknuti na zvezde čiji sjaj, duh i magnetizam bledi čim siđu sa pozornice ili sa naslovnih strana šarenih magazina, novinari su se našli u podređenoj ulozi pred momcima koji su za svako pitanje imali razoružavajući odgovor.
Hoćete li nam otpevati nešto?
- Prvo pare na sunce – odbrusio je John Lennon.
Kakva je vaša poruka američkim tinejdžerima?
- Naša poruka je... kupite što više naših ploča – odvratio je McCartney.
A šta je sa pokretom za uništenje Beatlesa u Detroitu?
- Baš pokrećemo pokret za uništenje Detroita!
Šta ćete poneti kućama odavde?
- Rockefelerov Centar.
Šta mislite o Betovenu?
- Volim ga – kazao je Ringo Star. – Naročito poeziju!
Ni francuski novinari nisu prošli bolje:
Da li vam je važno da uspete ovde?
- Važno nam je da uspemo bilo gde – odgovorio je Paul.
Francuzi nisu promenili svoje mišljenje o Beatlesima. Šta mislite o njima?
- O, volimo Beatlese. Divni su! – reče John.
Prvi nastup u SAD čekao ih je u vašingtonskom Koloseumu. Na vrisku i gužvu su bili navikli u domovini, ali na neke običaje je trebalo da se navikavaju. Na primer, na bacanje slatkiša i igračaka na scenu. Posle nekih koncerata morali su da se probijaju kroz sloj drangulija koji je dopirao do članaka.
- Bilo je strašno – priča George. – To boli. Ovde u Americi ne prave meke žele-bombone, već tvrde kao metak. U nekim novinama su iskopali staru šalu u kojoj je John rekao da sam mu pojeo sve bombone. I svuda gde smo išli bacali su ih na nas.
Posle tog koncerta čekao ih je prijem u britanskoj ambasadi. Pred mnoštvom reportera predstavljanje je išlo ovako:
- Zdravo, Johne – rekao je ambasador kada su prispeli.
- Ja nisam John – reče Lennon. – Ja sam Charlio. Ovo je John!
- Zdravo John – reče ambasador Georgeu Harisonu.
- Ja nisam John – reče George. – Ja sam Frank.
Ovo je John!
- O, bože – rekao je ambasador.
(iz Branko Vukojević: Kako je bio rokenrol – deo drugog nastavka feljtona o The Beatles, Džuboks br. 50, septembar 1978)
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.