Na putu od pozorišta do kuće desila se velika sumnja koju više ništa neće otkloniti i koja se vremenom samo produbljuje. Sumnja u knjige, u filmove, u stihove, u ljude koji ih čitaju, pišu i tumače, u pozorišne i filmske festivale. U tumačenja!
Sve je počelo kada sam, zarad jedne fakultetske vežbe, otišla u pozorište da pogledam Čekajući Godoa. Profesor mi je najavio da je u pitanju “savremeno čitanje Beketa”. Kao vredan student, proverim u novinama repertoar, prelistam još jednom Beketovu dramu, spakujem sveščicu i olovku i zaputim se ka JDP-u.
Ja tamo, a oni počeli. Sprovedoše me razvodnice kroz zamračenu salu u kojoj jedva da je ko disao.
U glavi mi odzvanja: “Savremeno čitanje Beketa”. U sebi se mislim: to znači da će biti još zajebaniji Godo. Nedokučiv. Nedodirljiv. Unapred nagađam šta bi to moglo da znači. Novi likovi? Estragon i Poco su gejevi? Estragon napastvuje drvo? Na kraju se pojavljuje Godo u vidu sjebane autostoperke koja prodaje svoje telo i ima dug monolog o menstrualnim bolovima? Ne znam. Al’ treba da ga skapiram. I zapišem. Lepo. Nadahnuto. Nadrkano.
Uglavnom, upadnem usred scene u kojoj devojka u pocepanim čarapama ždere jabuku na nečemu što prepoznajem kao autobusku (voznu?) stanicu. Drapa se svuda, mljacka. Beleška: niža klasa, šljam; Godo je socijalno kontekstualizovan; mlada rediteljka ne beži od konkretnih društveno-ekonomskih uslovnosti; kurčevito mladalački doakava metafizičkom, depresivnom Beketu, čija je depresija i zapitanost danas prevaziđena i krajnje sumnjiva.
„Ali, u Godou nema ženskih likova“, bojažljivo promuca glas razuma u mojoj studentskoj glavi.
Profesor je rekao: “Savremeno čitanje, gusko! Zašto bi Estragon i Poco morali da budu muškarci? Rediteljka je žena, a danas je i ženama priznato pravo da traže smisao”. Beleška: feminizam.
Tok misli mi prekida Glogovac, koji izbaulja na scenu, ko i obično, u nekom bezličnom bankarskom odelu i kreće da priča s pocepanom. Čekaju isti bus (voz?). Kreće flert. Do mojega! U šta sad ovo da uturim? Kod Beketa izričito nema takvih stvari. Ništa mi se ne javlja! Paničim. Urnišem zanoktice.
Nema ni onog čuvenog drveta koje je forsirano kod Beketa. Ništa ne kapiram. Svejedno, držim se teze o čekanju. Pocepana i mali čovek čekaju autobus (voz?).
Beleška: mlada rediteljka pronalazi Beketovu sliku čekanja u svakodnevnim slikama džedžanja na stanicama, u redovima, opominjući da smo u prozaičnim radnjama svakodnevnog života izgubili sebe i smisao. Bedno osavremenjivanje, al’ trenutno sve što imam.
Kada se ovom paru u narednim scenama pridruži još jedan, pa krenu da se džoraju, koncepcija mi se totalno sjebe i počinjem da sumnjam da sam samo ja glupa kad ne vidim nikakvu vezu s Beketom. Narod oko mene uživa. “Sigurno nisu čitali Beketa”, tešim se.
Ne dam sebi za pravo. Mora biti da ja ne razumem. Odgledam do kraja, a tu se još pojave razne neke stvari koje s Beketom blage veze nemaju. Izbauljam iz sale s beleškama ludaka u glavi. Spremna da nahvalim “novo čitanje Beketa” i “mladu rediteljku”. Na izlazu iz pozorišta bacim pogled na plakat. I imam šta da vidim. U novinama je greškom pisalo da se te večeri igra Čekajući Godoa. Gledala sam nešto potpuno deseto, konkretno Bliže, dramu živog i zdravog Patrika Marbera, od koje će kasnije napraviti i film.
Ne umem tačno da opišem šta sam osećala dok sam se te večeri vraćala kući. Prvo olakšanje – ne moram da pišem rad. Onda mi je bilo smešno. Onda sam osetila zbunjenost.
Zatim bes. Neviđen.
Na novine što greše. Na profesora što mi govori šta je vredno, podrazumevajući da sam idiot ako to i sama ne shvatim. Na pozorišnu umetnost. Na mlade i savremene reditelje i njihovu opsesiju da “ponovo iščitavaju”. Na Beketa. Na Godoa i toliko providnu igru reči.
Na dosadnog Godoa! Na Miru Trailović koja ga je otkrila Srbima. Meni bi Nušić bio puna kapa. Jesam li seljak? (Zašto JDP nije izgoreo do temelja?)
Bes na BITEF, na kom se redovno osetim kao akreditovana ovca. Aska koju vuk neće da pojede već da joj stipendira školu baleta preko grane. Na Ćirilova i njegov šal, na Medenicu i njegovu priču o Šekneru, kog nikad neću shvatiti. Na FDU. Na LUDUS i SCENU koji mi, onako prostrti na stolu u biblioteci, deluju kao umrlice na pedeset strana.
I, negde kod Kalenića pijace, bes na sebe. Na to koliko sam spremna da se potčinim umetnosti, da je opravdam i rastumačim čak i kad apsolutno ne kapiram o čemu se tu radi.
U tom trenutku, na putu od JDP-a do kuće, desila se velika sumnja koju više ništa neće otkloniti. Koja se vremenom samo produbljuje. Sumnja u knjige, u filmove, u stihove, u ljude koji ih čitaju, pišu i tumače, u pozorišne i filmske festivale. U tumačenja.
Zar svi nismo mislili da Džordž Majkl u Freedom peva o idealnoj ljubavi u kojoj ne poseduješ onog koga voliš? Dok ga nisu uhvatili u klozetu s policajcem.
Jesmo li mi onda bili glupi? Ili iznevereni? Što se nije jasnije izrazio? Što je izlazio s manekenkama? I ko zna ko je još gej?
I da li to nešto menja ili se samo prešaltujemo na novo značenje? Nađemo drugu pesmu?
Danima sam se pitala, dok sam još verovala da volim Evu Braun (u stvari, bila mi je jezivo dosadna) šta, koji đavo, znače stihovi: “Ja to radim samo kad sam sam”. Nisam smela da kažem naglas da mi je jedina asocijacija drkanje, jer mi to nekako nije išlo uz Evu Braun.
Drugarica je onda provalila da je reč o plakanju, a ja sam se osetila jezivo prostački što mi nije pala na pamet ova emotivna radnja. Onda ide: jesam li ja bezosećajna što plačem samo kad se napijem? Nema pesme o tome.
Pišući jedan tekst o dnevnicima, pročitala sam odlomke iz dnevnika Kurta Kobejna.
Ispostavilo se da je u Smells Like Teen Spirit, pesmi za koju sam verovala da je krik očaja iz nezalizanog mladog srca, doslovno reč o nazivu parfema (ili dezodoransa?) “Teen Spirit” kojim se prskala jedna od Kobejnovih devojka.
Jedna od osnovica velike, sad već pomalo spomenarske ljubavi prema grupi The Smiths bila je moje shvatanje pesme Some Girls Are Bigger than Others. Kada mi je poklonjena knjižica u kojoj je objašnjeno poreklo svake od pesama, otkrila sam da je reč o sisama. Čime sam se automatski, s vrha, spustila na dno devojačke hijerarhije. Plus – taj nemir zbog metafizike veličine sisa. Možda su baš te sisate prave, iskrene devojke, a mi ostale se tripujemo da smo osećajne. U stvari, nismo prave žene. Morisi kaže. Poludeću!
Krug se zatvorio, a s njim je došlo i oslobođenje, kada sam s ocem gledala Trifoovih 400 udaraca. Ponovo studentska vežba, ponovo upozorenje: lik koji je otkrio Hičkoka onda kad su ga svi ostali smatrali za nižu vrstu. Čitaj: poželjno je da se složiš s njim. Prvo smo se polomili da nađemo filmove koje valjda niko živi više ne gleda.
Usput sam ocu objašnjavala, onako FDU-ovski, kako je puno propustio što nije gledao Trifoa i naklapala nešto što sam čula od Pajkića, verujući da, ako se svidim Pajkiću, ne samo da znači da sam talentovani mladi pisac, već da sam dobra, mnogo zajebana osoba koja samo još to ne zna. Tata je kupio pivo.
Puna pijeteta, pristavila sam 400 udaraca na video-rikorder, spremna da zavolim Trifoa k’o svog rođenog. Negde posle prve scene u kojoj mali Antoan trči po plaži, otac je zaspao. Prespavao je čitav film koji sam ja gledala s religioznom pažnjom. Tata se probudio na poslednjoj sceni, gotovo identičnoj prvoj, u kojoj Antoan trči po plaži. Zevnuo je i rekao: “Šta? Ovaj još trči?” Nasmejao me do suza.
Beleška: moj otac je ipak veći car od Trifoa.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari