Bez Crazy Horsea i sa horom od stotinu glasova, Neil Young isporučuje najbolju ploču u poslednjih par dekada a verovatno i jednu od boljih u karijeri
Čovek koji je svojim radom uticao na formiranje američke rock scene u istoj meri koliko i na primer jedan Springsteen, svojom novom antiestablišment pločom zbunjuje puritance, ali i uzbuđuje masu. Living With War je muzikalno najsvežiji materijal od Ragged Glory, možda čak u klasi sa Rust Never Sleeps; lirično, pak, striktno koncentrisan u sadašnjem momentu, to je svojevrstan koncept-album bez ambicije za sutra.
Zapravo,
Neil Young to nije ni želeo. Album je urađen za svega tri dana sa ritam sekcijom Chad Cromwell/Rick Rosas, producirali su ga veliki
Niko Bolasa i sam Young uz pomoć stotinu glasova iz supervelikog gospel hora, čime je Young očigledno želeo da postigne da se čuje daleko. Poenta: rat Bushu.
Na primer, Let’s Impeach The President, kompozicija koja svojim nazivom (da ne pominjem liriku) momentalno privlači pažnju, direktan je i beskrupulozan atak na američkog predsednika Busha, gde hor koji prati Younga šalje neprijatan osećaj niz kičmu dok sto glasova ispevavaju reči koje seku kao laser.
Young, poznati obožavalac lika i dela jednog od bivših američkih predsednika poznatog po prilično radikalnim stavovima i tvrdoj liniji –
Ronalda Reagana – danas je drugačiji čovek. Postavlja se pitanje da li bi Young, tada 20-ak godina mlađi, snimio ovakvu ploču da je Reagan ušao na Kubu ili u Sovjetski Savez. Naravno, i pitanje i odgovor su danas u sferi surealnog. U svakom slučaju, ovaj autor je i pre flerta sa republikancima i posle njega davao političke izjave svojom muzikom (
Ohio, Campaigner, Rockin’ In A Free World, Let’s roll…) i potpuno je prirodno da u ovom veoma urgentnom momentu reaguje.
U poslednjih 15-ak godina Young je snimao ploče osrednjeg kvaliteta. Novi album, pak, odiše neverovatnom energijom i impulsivnošću. Na prvi pogled se čini da Young, stari roker levog uverenja (?), koristi momenat gde mu je glava veoma kontroverznog predsednika poslužena na tanjiru od strane njega samog, da napravi finalni testament svom dugogodišnjem političkom uverenju. Living With War je manje od toga.
Gomila američkih muzičara i grupa snimila je protestne materijale, neki po pesmu a neki po album poslednjih godina. Mnogi od njih su posvetili celokupnu karijeru i talenat borbi protiv današnje vlade (čitaj: Steve Earle) a gomila je par godina unazad bila više nego gruba prema predsedniku Bushu (James McMurtry, Dixie Chicks).
Youngova nova ploča jednostavno predstavalja manifest besa i krik nezadovoljstva današnjom političkom situacijom jednog prosečnog Amerikanca koji je u mogućnosti da na sebi svojstven način jasno izrazi mišljenje.
Malo doduše zbunjuje tolika Youngova agresivnost uperena prema aktuelnoj američkoj vladi i predsedniku ako se uzme u obzir da je u pitanju čovek koji je, na stranu ranije pomenuto, javno podržao najkontroverzniji američki zakon ikada izglasan –
Patriot Act. Takođe, reč je o čoveku koji je svojevremeno izjavljivao da je u redu da svaki Amerikanac koji to želi može da poseduje oružje zbog samozaštite ili lova i da svi ti ljudi imaju pravo da se udružuju i tako zajedno štite svoje interese (implicirajući tu NRA).
Naravno, tu zapravo nema ničeg lošeg ili zbunjujućeg sve dok ne otvorimo buklet iz novog Youngovog CD-a i pročitamo ga od korice do korice. Interesantno je primetiti da kada je pred reizbor Georgea Busha kampanji njegovog oponenta bila potrebna sva moguća podrška, sa njim su bili samo Boss i Jon Bon Jovi. Možda da je svita muzičara koji definitivno utiču na javno mnjenje a koja danas puca rafale po Bushu snimila sve te ploče i pesme tada, SAD bi sada imale drugog predsednika.
Jer, donkihotski je sada davati radikalne izjave kada se vlada protiv koje su uperene više ne može povrediti. Na primer,
Pearl Jam su koordinisali svoj kalendar sa diskografskom kućom i nisu obraćali pažnju na momenat urgentnosti i potrebe kada su planirali svoj poslednji album koji sada i nema puno efekta, dok Eddie Vedder sebe razvlači po krstu i poziva na revoluciju.
Takođe, Neil Young je posle trideset i više godina ponovo pošao na turneju po Americi sa CSNY i usuđujem se da cinično pomislim da je možda razlog za toliko agresivnu ploču Youngovo obnovljeno prijateljstvo sa ultralevičarem Davidom Crosbyjem (možda su njih dvojica posle svih godina popušili džoint džemujući i Young se jednostavno prisetio starih dana i odlučio da uradi nešto dramatično).
Stiče se utisak da je Young podmlađen, osvežen uspomenama na 60-e i 70-e godine 20. veka, da je sentimentalan u svojim poznijim godinama i da ga je taj ponos na istoriju koji deli sa Crosbyjem, Nashom i Stillsom inspirisao da ustane i progovori jako i glasno.
Najzad, ploča je pred nama i dobrodošla je, ma kada snimljena. Rat u Iraku sa maglovitim razlozima bukti, famozna američka demokratija je predmet rasprava među političarima i lobistima a trenutni predsednik je uhvaćen u laži nekoliko puta. Pesme poput svih na ploči Living With War (namerno ne želim da izdvojim nijednu jer je ceo disk nameren kao jedna izjava) nasušno su potreban glas skoro 50 odsto Amerikanaca koji nisu glasali za sadašnjeg predsednika i koji se ne slažu sa njegovom krstaškom politikom.
Na kraju, vaš autor preferira
Sprigsteena i Seeger Sessions bend kao reakciju na ovaj momenat u Americi zbog svoje simbolike i suptilnosti.
Living With War je u svakom slučaju odličan rock album sa jakom porukom.
Nadajmo se da će Younga kada prođe era Busha nešto novo naljutiti, jer očigledno je da naš 60-godišnji junak u afektu pravi najbolje ploče.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.