Years of Refusal

 “I am always on the side of the animal, (ups) the animals” (exclusive interview with Morrissey)

 “If we believe his interviews, the happiest day in Morrissey’s life was May 21, 1959, the day before he was born” (The Mojo Collection – The Ultimate Music Companion)

We Hate It When Our Friends Become Successful je B1 pesma sa trećeg albuma Your Arsenal (1992) mančesterskog Irca Stevena Patricka Morrisseyja. Kad neko od vlastite usamljenosti napravi karijeru, onda ga svaka pozitivna životna promena čini bar korak manje verodostojnim. Uspehu mojih prijatelja radujem se kao i vlastitom uspehu. Nažalost, trenutno smo svi vrlo neuspešni.

Zbog Morrisseyjevog solističkog prvenca, proročanski nazvanog Viva Hate, istovremeno objavljenog (22. marta ’88) i u svetu i u tadašnjoj licenciranoj Jugoslaviji, bežalo se sa nastave. Nove Jugotonove ploče i kazete su sa rafova nestale istog dana. Formiran godinu dana posle raspada matičnog benda The Smiths i njihovog magnum opusa Strangeways, Here We Come, album je već u startu budio veliku znatiželju fanova rickenbackera Johnnyja Marra.

Verovatno sa idejom da neko veliko gitarsko ime zameni dotadašnjeg jataka, uz producenta i kompozitora Stephena Streeta angažovan je Vini Relly, mančesterski multiinstrumentalista i lider grupe Durutti Column, jedne od najznačajnijih sa nesrećno preminule etikete Factory.

Sudeći po biografiji Morrissey & Marr novinara Johnnyja Rogana, Rellyju su u ranoj fazi snimanja aranžmani i melodije zvučali prilično jednolično i dosadno. Tek kad se Morrissey glasom i frazama uključio u proces snimanja, pesme su dobile boju, kontrast, novi život, a rad u studiju je postao dinamičniji.

Taj neobični, unikatni glas, uz ironične i emotivne tekstove, gledano iz današnje perspektive, verovatno je najveći razlog zbog kog ovoga pevača danas mnogi ili dižu u nebesa ili bezrezervno osporavaju.

Vreme današnje… All You Need is Me, drugi singl sa albuma Years of Refusal, još je jedna u nizu pesama koja se bavi temom fanova/mrzitelja i ranim kontroverzama. Bez obzira da li se radi o bezrezervnom odobravanju ili odbijanju, želja da se slušalac ne ostavi ravnodušnim, nažalost, preovladava i na ostalih 12 pesama. Nažalost - jer ostaju u domenu želje.

U dokumentarcu The Importance of Being Morrissey Bono Vox ocenjuje da je Morrissey potreban širokoj publici. Pored Britney Spears i ostalih, naravno. Ali to nije nikakva uteha.

Sedmi album You Are the Quarry (2004), nastao sedam godina posle relativno neuspešnog Maladjusted, upravo je potvrda teze “you‘re gonna miss me when i’m gone” iz već navedene pesme. Publici mnogo više nedostaje idol Morrissey - nego njegovi (solo) albumi!

Nastao na pravom mestu u pravo vreme, pomenuti album je ponudio nekoliko odličnih pesama: Irish Blood, English Heart, I'm Not Sorry, First of the Gang to Die, i solidan ostatak albuma.

Mejnstrim specijalista Jerry Finn, sarađivao sa Bad Religion, Rancid, Green Day, Sum 41 i The Offspring, preselio je mančestersku depresiju u auto-radio road movie i približio europop zvezdu američkom “adult oriented rock” podneblju. Komercijalni uspeh ovog albuma verovatno je i najveći razlog zbog kog se Morrissey posle Ringleader of the Tormentors (2006), snimljenog u Rimu sa Bowiejevim kućnim producentom Tonyjem Viscontijem, na Years of Refusal vratio njegovom prethodniku. Mesec dana posle snimanja YoR, Finn je preminuo u 39. godini. 

Na You Are the Quarry, početku digipak trilogije 21. veka, značajnu ulogu odigrao je i Roger Manning, član neverovatno potcenjenih Jellyfish i jednog od najzabavnijih kaver bendova ikad Moog Coockbook. Manning je pored gitarske legende Jeffa Becka (svira na trećoj Black Cloud), Chrissie Hynde (Pretenders) i trubača Marka Ishama najzvučnije ime na Years of Refusal.

Trivia: Poslednji na listi, Isham, hteo je pre nekoliko nedelja da tuži mog druga Marka “Markišu” Miloševića (nije vic, stvarno se tako zove), jer je na YouTubeu koristio skraćenicu “markisham” - korisničko ime koje je ovaj navodno već negde u Americi zaštitio.

Brojni poznati prijatelji priskaču u pomoć zvezdi koja se muči da dobije novi ugovor sa velikom diskografskom kućom. Koliko je Morrisseyjeva aura u brutalnom miljeu šou biznisa pala najbolje se vidi i čuje u prilično usiljenom, iščašenom, besmislenom i već citiranom 20-minutnom intervjuu sa britanskim komičarem Russelom Brandom (priložen na DVD-ju). 

Pored Stevena Patricka, na omotu su nešto manjim slovima upisana imena Boza Boorera, Alaina Whytea i Jesse Tobiasa. Iako drugi ne svira na albumu, a koautor je čak u pet pesama, dvojac Boorer/Whyte posebno je vredan pažnje zato što verno prati Mozzera još od trećeg Your Arsenal (producirao Mick Ronson 1992). Teško je proceniti koliko bi te melodije, pa i one u čijem je komponovanju sudelovao od Ringleader of the Tormentors (2006) novopridošli meksički Teksašanin Tobias (svirao u Mother Tongue, RHCP, sa prezimenjakinjom Alanis Morrissette) bile ubedljive da ih je otpevao neko drugi ...

U preraspodeli snaga na tri koautorska dela pokazuje se diktatorova želja da ostane sam svoj b(r)end. Naravno, koliko to mogućnosti dopuštaju. Epizoda u kojoj je šefildski pevač, autor i gitarista Richard Hawley, još pre svoje solističke karijere, sredinom 90-ih izleteo iz Morrisseyevog pratećeg benda “zato što je u garderobi pevao Elvisove pesme” samo je potvrda te pretpostavke. Kako bi Hawleyjeve zanosne “crooner” balade danas zvučale u Morrisseyjevoj interpertaciji? Pa, lepo!

Izvesno je da će Mozzer zbog krize diskografske industrije i plićeg džepa verne publike, pored majica, čaša i kesa sa svojim likom ili autobiografije na kojoj već predano radi, u budućnosti morati da traži neka inovativnija rešenja. Stadionske pošalice, sa izuzetkom nesuđene Pesme Evrovizije I'm Throwing My Arms Around Paris i prebiranja po repertoaru matičnog benda nisu dovoljni za odlazak u penziju.

Ako 49-godišnjak i dalje nastavi da snima osrednje albume, hiperbolički raste verovatnoća da ponovo krene na turneju sa starim prijateljem Marrom.

I ja želim da smršam, bez problema zakopčam donje dugme na košulji, srednje na sakou. Nemoj više da se slikaš sa decom za omote. Pravi decu, bolje pesme će doći same od sebe. Ne trebaju ti “diazepam, valium, tamazepam, lithium, HRT, ECT…” (“Something is squeezing my skull”)? Tu sam priču čuo već stotinu puta (Robbie Williams, QOTSA,…).

Iskreno se nadam da ćeš još koji put ovako da “omašiš” i da će ti “ponestati kinte”. I to s najboljom namerom, a ne zato jer: "We Hate It When Our Friends Become Successful”.

Povezano:

• Recenzija kompilacije Greatest Hits (2008)
• Recenzija albuma Ringleader of the Tormentors (2006)
• Recenzija živog albuma Live at Earls Court (2005)
• Svet pod našim nogama - Morrissey na Exitu 2006.
• Ritam, bluz i zvezdana prašina - Dnevnik Exita 2006 - Backstage Pass
• Iz arhive Ritma: Neke grupe su veće od drugih (1989)