EXIT - Dan drugi

Neposredno pre početka polufinalnog meča svetskog prvenstva u fudbalu Francuska-Portugal na ulazu u novosadski letnji bioskop sam oštrim klizećim startom uleteo u prvog igrača veznog reda FF ekipe: Alex Kapranosa.

Kad sam ih zamolio za zajedničku fotografiju, nisam dobio crveni karton, naprotiv: zajedno smo dozivali moju suprugu ("Sofijaaaa, Sofijaaa..."), koja je iz niskog starta pretrčala par stotina metara i izvadila fotoaparat da ovekoveci taj trenutak.

Njima se svidela moja majica Arcade Fire, koju sam, bajdvej, samo dva puta skinuo sa sebe u poslednjih mesec dana (folirant). Poželeli su mi da se lepo provedem na koncertu, a ja njima da ne završe kao njihov imenjak davne 1914. (ovo s sam slagao, ali dobro zvuči).

Enivej, Franz Ferdinand, hvala vam za veličanstvenu i nezaboravnu zabavu koju ste nam priredili pre dve večeri.

Iznenadna zamena, iznenadna radost i izvođač koji je Main Stageu doneo neophodnu svežinu. Koju je Exit ove godine, kada je u pitanju izbor mlađih autora na ovoj bini – izgubio.

Dizzee je, inače, velika zvezda u Britaniji, a prilično je poznat i u Americi. Razlozi njegovog skoro anonimnog statusa prvenstveno leže u njegovom specifičnom derivatu koji je mešavina UK garagea hip-hopa i veoma karakterisičnog repovanja. Iz čudnih razloga, to je prilično teško svarljiv produkt za prosečnog domaćeg pop konzumenta, pa čak i za one posvećenije.

Dizee je tako sinoć nastupao pred nevelikom skupinom ljudi veoma zanimljive strukture: fanatični Morrisseyevi obožavaoci, veći deo engleskih fanova i nas ostalih koji smo želeli uživo da vidimo britansko 22-ogodišnje hip-hop čudo.

Dizee je potpuno opravdao svoju reputaciju i nije bilo potrebno više od dve pesme da shvatimo njegovu unikatnost. Bez obzira na potpuno suvišan set remiksa najpoznatijih rock himni: Queen, Nirvana, G'n'Roses...

Čopor je u prvih 20-ak redova bio sačinjen isključivo od neurotičnih fanova-manijaka koji su, zauzevši mesta uz ogradu pored bine već oko sedam popodne, odgledali set metaseksualnog Plejboja, a onda i divljanje Rascalove mlađane i razigrane publike (koja, gle čuda, najviše voli da džampuje uz semplovane hard-rock pastiše).

Tu je bilo plesača, tvrdih i mekih duša, paunova... i svako je imao svoje obrede u toj sopstvenoj vrsti andergraunda. Prezriva zavist što svog idola moraju da dele sa masovnom publikom bila je očigledna.

Tačno u 23:00 se The Last Of The Famous International Playboy, okružen razigranim orkestrom Harakiri Sisters u zelenim majicama sa ironičnim Playboy motivom, na Main Stageu Fte pojavio u dendijevskom smokingu. Znoj je, međutim, vrlo brzo učinio svoje: bela košulja, kasnije i još jedna – zelena, su odletele u publiku.

Polugo, sedih zalizaka, Steven Patrick Morrissey na sceni izgleda onako kako zamišljamo Elvisa ili Jamesa Deana u starim danima: razigran, teatralan, oskarvajldovski patetičan, šarmantan i arogantan – jer zna da mu je u tom momentu ceo svet pod nogama.

Inicijaciju je otvorila How Soon Is Now? sa albuma Smithsa Hatful of Hollow, a finiširao je Irish Blood, English Heart (“...the English are sick to death of Labour, and Tories...”).

Play listu su činile mahom pesme sa dva poslednja Mozzova albuma: na prilično razočarenje Smiths zaluđenika There Is A Light... je ostao nemi lajtmotiv večeri: festivalski koncept autora koji imaju friške albume, čak i onih koje smatramo posebnim, prosto je uvek takav. Pravila posla.

No, uzbuđenja i poleta uz You Have Killed Me, I Just Want To See Boy Happy ili First Of The Gang To Die, Girlfriend In A Coma, I Just Want To See The Boy Happy… nije nedostajalo.

Izvođenje starog New York Dolls broja Human Being je cover posveta adolescentskoj ljubavi i vremenu kada je zagonetka Mozz ulazila u svoju zrelu fazu: Mančester sedamdeset pete i Morrissey koji boluje od razvoda roditelja, Morrissey kome Melody Maker odbija eseje o Jamesu Deanu. Morrissey pun snage koji živi od socijalne pomoći. Morrissey koji čita Nietzsche, Byrona, Morrisona i Iana Curtisa. Morrissey i Dorian Gray. Mora imati haos u sebi onaj koji će roditi zvezdu koja pleše. A onda Morrissey i 18-godišnji gitarista John Maher koju mu kuca na vrata i nudi akorde, Morrissey čiji fanovi od svog života prave pojedinačne nesreće, lirika o kojoj se kucaju maturski radovi, Morrissey koji nas voli, Morrissey koji večeras, u Srbiji, doziva izesnu Juliu, Morrissey koji grimase menja kao da mu je lice od plastike, Morrissey koji se ne smeje i koji se miluje po grudima, Morrissey koji se pretvara u prijatelja svakog od nas dok mi iznova učestvujemo u postupku kanonizacije – onog što je u smrt odvelo Džesiku (i tolike posle njega), a Elvisu nije dopustilo da umre bez lasvegaskog sjaja i trenerki sa resama.

Potom su na Main Stageu DJ set imali Princes Superstar i Alexander Tchniyue kao DJ's Are Not Rockstars. Pretposlednja pesma Morrisseya i Harakiri Sistersa bila je Panic: “Obesite DJ-a jer muzika koju pušta ne govori mi ništa o mom životu”.

Najveće interesovanje na Metal hammer stageu očekivano je izazvao jam session Maxa Cavalera & Danyja Lilkera. Gitare su nešto posle ponoći udarile pravo u stomak, masa je potpuno podivljala.

Repertoar je bio sastavljen u glavnom od starijih stvari (Sepultura, Suicidal tendencies). Raspoloženi Cavalera očigledno ima takav autoritet da ne mora da se drži proverenih stvari (izostao je Soulfly i najveći hitovi grupe Sepultura).

Publika je bila gladna – sve je prštalo od šutki i neartikulisanih izliva energije.

Prostor ispred fusion stagea negde oko 21:00 bio je tesan. Masa je očigledno bila željna YU rock pesmarice koja ne bi bila još samo jedno otaljavanje posla. Massimo je u tom smislu svojim pristupom zadovoljio. Njegov odnos prema Arsenu Dediću je možda najvažniji za razumevanje ove muzike.

Massimo ga je nazvao shamanom i odsvirao najviše njegovih pesama pri čemu su ti momenti bili i najubedljiviji (naročito pesma Da mogu). U svojoj interpretaciji Massimo ide prema preciznom i elegantnom pop zvuku. U nekim slučajevima on preinačuje izvorni potpis autora (Sublić, Štulić) i to uglavnom na uštrb njihove sirovosti.

Kao rezultat dobili smo rock muziku daleko od pobune, odnosno muziku koja traži pozitivnu energiju bez previše gibanja. Bend je delovao sigurno i uigrano, zvuk je bio odličan. Repertoar sastavljen od najpopularnijih autorskih momenata yu rocka (Dedić i Bregović su dominirali) sigurno nije mogao da omane naročito ako se uzme u obzir problem sa kojim se suočio Darko Rundek. Ostaje otvoreno pitanje da li je lakši i elegantniji put istovremeno i bolji.

Hip-hop stage bio je u to vreme takođe prepun. Svi su nestrpljivo očekivali novo zlodelo beogradskih Bad Copy. Nigrutin i drugari bili su odlično raspoloženi.

Masne provale između pesama, ubitačan ritam i rime koje su se čule totalno su bacili u delirijum masu, koja je pokušavala da ostane u ritmu držeći se sve vreme za stomak. Usijanje je dostiglo maksimum gostovanjem Marčela, zatim proverenim udarima poput Pipe i Uno, due, tre.

Možda Bad Copy ne uspevaju sve vreme da drže stvari pod kontrolom, ali u njihovom slučaju to je ipak kvalitet više. Spontani ispadi, sirovost i lokalni šarm ispostavljaju se kao njihovo najjače oružje. Sky Wikluh na kraju (U kandžama vepra) potvrđuje da je nesvakidašnja pojava čiji talenat daleko prevazi okruženje što će se potvrditi na Eysburnima.

Organizacija Exita kao da je drugog dana bila koncepcijska. Fusion stage je posle tri okupio poklonike svih oblika tvrdog, beskompromisnog zvuka (hip-hop, hard core, ali i reggaea). Sve je bilo spremno za nastup Eysburna. Tvrđava je još jednom zagrmela, Nemanja i ekipa se nisu štedeli. Sve je bilo na mestu - razbijajuća ritam sekcija koja neumoljivo melje, izuzetni duvački aranžmani koji svojim reggae odsjajima prizivaju slobodu, Nemanjina besna režeća gitara... Bend je udarao, skakao, sjajno se zabavljao.

Publika je bila u sigurnim rukama. Na kraju čak dva bisa, od kojih je drugi bio nešto sasvim posebno. Reč je o improvizaciji koja se pretvorila u pravi reggae, freestyle, hard core vatromet.

Gosti, jedan od izvođača na reggae stejdžu i Sky Wikluh, svojim verbalnim nebulozama delovali su istovremeno uigrano i spontano i sa lakoćom su bacili publiku na noge. Bilo je to veče za pamćenje a Sky Wikluh i Nemanja bili su glavni junaci.

Sublimacija prva dva dana, kratko i jednom rečju: teatralnost. Kod nekih izvođaca manje (Darko Rundek), kod nekih više (Vroom, crni labud Morrissey) uspešno, svoju kulminaciju i katarzu, ali i (ne)zasluženu umetničku potvrdu festival je doživeo u nastupu riječkih Let 3.

Iako sam propustio novu himnu svih 1, 2, 3.. izgubljenih: turbo bastard paprikaš Dijete u vremenu će još dugo da se krčka u srcima srećnika.

Prvu polovinu nastupa Let 3 su izveli u gimnastičarskim trikoima živopisnih, ali i malignih beneton boja (roza, ultraljubicasta, infracrena). Sve je to, naravno, pratila neviđeno uvežbana koreografija. S druge strane meridijana, Mrletoev i Prletova eskadrila nas je rafalno oduvala kako zvučno, tako i vizuelno. Nismo imali dovoljno vremena da upalimo sive ćelije.

Frapirani modnim novotarijama kojih se ni Josip Pejaković iz najčuvenijih čobanskih dana ne bi postideo, da velikih iznenađenja ne bude, u jednom trenutku smo na velikom ekranu pored bine ugledali i jedan veliki, dlakavi - anus (što to ne reći: ipak je to ljudski organ).

I taj bizarni prizor je bio daleko zanimljiviji nego fensi gnjavaža koju su nam na Main Stageu par sati pre njih ponudile četiri uškopljene (kastrirane) rage (nekad dorati!) pod imenom Plejboj.

Let 3 nas je za oko sat vremena sproveo kroz visine, dubine, nizine i plitkosti. A zatim spustio metar-dva u zemlju: mi smo onaj Istok što se uporno trudi da stigne Zapad u njegovoj trulosti.

Savršen koncert.

Foto: Stanislav Milojković, Exit, Beta