Puzzle Shock!

Prolog: Njen duh je slobodan. Sa drugom decom, ručicama od blata, želi da dohvati Sunce, i zagrli, k’o brata. Ono joj šapuće tajne o zemlji iza ogledala...

“Ako u bajku veruješ, nije se uzalud ispredala! Duga je tvoja pruga! S druge strane čeka više od ćupa! Tvoje oči su krila. Vode te svuda! Dodirni dlanom grudi. Nije to srce što kuca, ne, ne... To snovi stidljivo kuckaju spolja, da ih pustiš unutra! Tvoji prsti su kistovi! Oboji ljude što se boje da kroz temperament od crne tempere udahnu polen i ponovo se rode - tad će imati pogled voden...oprosti im. Nacrtaćeš sebi osmeh opet. Hiljade svitaca u ovoj večeri su tvoji fenjeri! Tako je lako leteti kad dete si! Nek’ lebde sni, preko zaspalih ulica! Kišna muzika noćas bira da budeš ta sa notama rosnim u kosi... navuci kostim od tila, i već si Plava Vila! Pogledom oživljavaš lutka! Sledećeg sekunda, tvoj Meda ti kaže: ‘Čekao sam te, vodim te gde ne znaju jecaje! Skok visoko iznad krova - eto vas na repu zvezde, on šapicom cepa nebo...‘ Kud me to vodiš, Medo? Ne vidim te, ludice...oblaka pune trepavice... Stani! Vidim žeravice! ...il’to ljudima svetli lice? Stotine, stotine ljudi... lete ka nama... na čelu povorke – ono su tata i mama’!”

Poput vetra laka, koktel smeha i plača korača ka njima, blistava kakva nikad nije bila, i sad im prašta što su otišli... ovde je toliko lepše! Sve je od sreće i pesme!

Al’ odjednom, sve se trese...! Iza planina, pomalja se ružna glava Džina... Svi ljudi oko nje postaju ljudi od dima i nestaju! Ostaje sama! ...i tad u licu zlog Džina prepoznaje lice svog strica... i na komade puca slika...!

1. strofa: Staklići razbijene mašte zarivaju joj se u oči, peku je, i najzad vidi isto što i svake noći: ogromno telo nad njom, dahtanje s mirisom rakije, hrapavi jezik od kojeg se ježi a svuda je! Lepljivi znoj.... i bol...i ta stvar! Mač što seče sve čedno u njoj! ...prljavi prsti u njenim ustima... drhtaj u butinama...

Ona vrišti u sebi, ručicu pruža ka Medi, al’ hoće li je čuti sada? Od suza ga ne vidi jasno, a tako strašno boli je! “Uzmi me, Medo, Medice moj, vodi me, molim te...!”

Al’ nemi lutak ravnodušno gleda staklenim očima... Srce se izgubilo ispod pliša, utonulo u ništa! O zidove dobuju samo stričevi uzdasi i kiša...

I noć je gluva...i sve od spolja guta tišina...

Refren: Sveti bes. Moje sve. Moj bol. Moj celi svet. Sveti bes... i šta je greh? Posle il’ pre, po svoje vraća se.

2. strofa: Pedeset mu je godina. Dok napolju oluja besni, sedi u fotelji, lista knjigu, sad je na pesmi Gavran. U pesmi pominje se samac, zamah krila i noć. Zloslutna ptica što je samcu jedini gost. Noć kao ova. Samac kao on. Ali, gavran …gavran samo je u pesmi toj, samo ludost, to stvarno ne može biti... ma, ne... Prijatno pucketa kamin, on nastavlja vino piti.

U taj čas, zakuca neko. Čovek se strese. Magla mu je nekog dovela, k’o gavrana iz pesme. Premda za društvom ne čezne, ipak otvara vrata i pred njima ugleda mladića satkanog od mraka. Crni mantil, duga kosa, tamne oči i bes, te oči koje mu se zabadaju ravno u svest... On htede nešto da kaže, al’ mu zafališe reči tad. ...sevnu munja, kad i mladićeva pesnica. Još jedna. Pa još jedna. Čovek se nađe na podu. Dok skupa s mladićem jeza i tama ušetaše u sobu.

Čovek na sebi oseti nogu i pogled s visine, i tada bespomoćno kriknu: “Ti, prokleti kurvin sine...! ” I to beše varnica, strela u mladićevo srce... Ko zna zašto, on vrisnu i navali čoveka da tuče, krvnički, demonski, bez milosti, čime i gde stigne! Čovek pljuje krv, urlici se gube ispod čizme... Onog trena kada mu nasloni pištolj na slepoočnicu, čovek shvati da mladić nema kočnicu... i da je kraj...

Dok kašlje sopstvene zube, pokušava da pita “zašto?”...al’ mladić progovori sam, i beše jasno: “Kako ti se sviđa da budeš s ove strane straha? Tebi, koji si sejao strah? Kako ti je sada? Da li ti se vrti film? Sve sekvence kad je mučiš, i kadar kad ti je dosadila pa je više ne želiš u kući? Slika nje same na ulici, dok je slomljeno nebo lilo? Ti... ti, bedniče... ne znaš šta je posle bilo! Nisam ja kurvin sin! Ja sam sin stotine bednika, takvih poput tebe, što su joj bili nada jedina da nekako izdržava sebe, a potom i sina... Za sitan novac - ženska toplina uz čašu jeftinog vina... Na kraju je dokusurila sida. Al’ ima i veći bol: da se rodiš sa sidom! Ajde, zamisli to! Rodio sam se sa HIV-om, al’ ću umreti s osmehom. Ovo je tvoj kraj. Ti završavaš mojom osvetom.”

Tupo “klik”, tajac, pa jedan urlik u prazno - kao što je i pištolj prazan, smeši se mladiću tamnom. “Sad si samo senka, jadniče. Ništavan pred strahom. Dželat tebi neću biti ja – već život. Zvaćeš ga kaznom.”

I tad na svetlu blesnu igla sa šprica, što ga lagano izvuče iz džepa mladić mračnog lica. Zari ga sebi u venu i bez žurbe istoči sok mržnje, kapi svetog besa što njime oduvek struje, Sablasno se osmehnu, napolju sevnu, on mu zabi špric u vrat, ubrizga svoju krv. I to beše šah-mat. Mladić odšeta u mrak i ostaše samo uzdasi strica.

...al’ noć je gluva i sve od spolja guta tišina.