Ritam, bluz i zvezdana prašina

Kao i obično, Exit počinje havaričnim nedostatkom adekvatnih pasova za radne ljude i raznim drugim nesrećama vezanim za slobodno kretanje po tvrđavi. To je u neku ruku već tradicija, i mada se tome najmanje čudim, arogancija pojedinaca koji očigledno rade sve pogrešno – zabrinjava. Stvar da se priča kasnije, nasamo.

Susreti sa grupama počinju dobrim – ekipa za doček je već dan ranije na granici pokupila Franz Ferdinand, prvo kamion sa opremom, pa potom i bend, i to će biti praksa ove godine – nikakvi problemi nigde, a Franzi praktično odmah po izlasku traže da obiđu grad Novi Sad. Exitov hosting tim je uvek bio odličan, kao i bez greške vođen vozni park, tako da beogradski deo ekipe oko Main stagea koji uglavnom radi sa stranim muzičarima od bookinga do ispraćaja, uvek zna da ima pouzdan oslonac u devojkama i mladićima iz lokalne domaćinske mreže.

Rad na Main stageu počinje obično već u rano pre podne istovarom opreme iz kamiona koji su u međuvremenu dolazili iz svih pravaca, susretima sa production managerima, kasnije i sa tour managerima. U tim trenucima do blistavog izražaja dolazi catering – zahvaljujući Creative Manufacturing timu Daryla Fidelaka i Marije Tešić, uglavnom uvek znamo da je traženo posluženje za muzičare uvek tamo, plus prijatna iznenađenja. Do kraja festivala catering šator iza glavne bine ostaje najomiljenije mesto za društveni život.

Skoro svi sastavi ove godine donose svoju binsku opremu i dolaze sa svojom tehničkom ekipom, kamionima i autobusima, dok se muzičari pojavljuju kasnije, putujući malo lagodnije. Morrissey čak putuje u tri odvojena tima, dok on, Billy Idol i Scissor Sisters imaju i čarter letove. Svaki od tih delova treba sačekati, pričekati i odčekati, za svakog treba imati pravi odgovor u pravo vreme i za svakog treba imati vremena onda kad on to želi. Show business se sastoji od neprekinutog niza razgovora sa nestrpljivim nepoznatim ljudima, non-stop nesanice od briga i stalnog bola u nogama.

Zvuči patetično? Još o bolu u nogama onda - za vreme festivala uspeo sam čak dva puta da propisno padnem u backstageu, a prvi put je bilo baš legendarno – po završetku glavnog dela koncerta, ostalo je još dovoljno vremena za The Cult, pojurio sam iza glavne bine da kažem njihovom tour manageru kako na bis mogu i dve pesme da odsviraju ako žele, a ne samo jednu kakav je festivalski red, uspeo sam da se okliznem na nekoj metalnoj stazici i tresnem koliko sam dug, te je bend izašao pre nego što sam stigao do njih. Da nisam pao iza Main stagea trčeći s jedne na drugu stranu, možda bismo čuli i još nešto osim She Sells Sanctuary, nikad nećemo saznati... malo zastrašujuće, zar ne?

Avioni stižu uglavnom ne vreme i susret sa The Cardigans na aerodromu je istovremeno susret sa Zoranom Malčevskim, tour managerom makedonskog porekla. Svi veoma fini, Nina Persson nam zamalo promiče nekako i sa našom hostesom Ivanom izlazi napolje sama da kulira ispred zgrade aerodrome, dok je unutra iščekujemo i tražimo. Nina će uopšte ostati do kraja pomalo zagonetna, mada mislim da se o ničem specijalnom ne radi – više je to neka vrsta sakrivanja u masi, nego misterija velike zvezde. Upravo suprotno od bilo kakvog zvezdanog kompleksa, The Cardigans su iza scene jedan od onih bendova koji ima tendenciju da se neprimetno pomeša sa radnim osobljem, tako da posle izvesnog vremena, u gomili novih lica, samo njihov menadžer zna gde su mu muzičari.

Svakako jedan od najvećih uspeha festivala svih vremena je dovođenje Franz Ferdinand u pravom trenutku – dva albuma, vrh vrhova talasa novih gitarskih sastava, cena taman dodiruje granice mogućeg u Srbiji. Javljam se sa stagea starom prijatelju u inostranstvu da mu kažem da su oni na vrhuncu, da ih gleda svakako, dok pored mene sin Iana Astburyja izgleda misli isto jer mu oči cakle, a tehničari The Cult motre sa pitanjem koje im se svakako mota po glavi – da li će njihov bend može da nadmaši ovaj usijani trijumf? Vitki momci iz Škotske raznose scenu sve boljim i furioznijim pesmama, imaju silne pomagače na raznim instrumentima, povremeno ne znam koliko ih je na sceni: četiri, šest, osam, deset? Na kraju po trojica sviraju bubnjeve i svi smo uvučeni u totalnu madžikoramu koja priziva najsjajnije momente britanske muzike ikada.

Iza scene, FF su toliko mili, dragi i prijatni, da je to skoro teško podneti. Mnogo puta sam video kako je bend koji je najuspešniji istovremeno i najrelaksiraniji, pa me to ne čudi, ali FF su toliko neiskvareno radoznali i dečački otvoreni za sve da to deluje nestvarno. Kao što su se sami šetkali Novim Sadom i tvrđavom, možete ih zamisliti na bilo kojoj žurkici u vašem gradu – realno, posle uspostavljenih kontakata ovde, Alex Kapranos se koliko sutra može na njoj pojaviti, bez obzira na slučajno trovanje kikirikijem tokom večere prethodne noći (alergija). Verovatno najlepši momci u pop muzici trenutno, to je još jedna očigledna stvar u vezi njih - najbolje frizure, najbolje košulje, najbolje džilitanje na sceni, a stekao sam utisak da bar Alex bolje poznaje i više mari za scenu aktuelnih super modela od one fudbalske, i ne verujem da u tome ima išta pogrešno. Onda je svakako potpuno normalno što kompletan produkcioni tim FFerdinanda čine žene, počevši od tour managerke.

The Cult su poslednji dodatak na raspored velikih imena ovogodišnjeg Exita, i moram reći najdiskutabilniji – bez novog albuma, samo na povratničkoj turneji, ali sa gomilom velikih hitova – bend je nepoznanica! Srećom, samo do prvih taktova – to je taj meni drag zvuk gitare, to je taj rock ‘n’ roll bes (koji će prouzrokovati slom dva stalka za mikrofone i jednog monitora do kraja koncerta), to su te no-nonsense pesme nošene glasom koji ih kida odnekud. Nije sve jednako dobro, ali zašto bi i bilo? Na kraju krajeva, to je onaj rock ‘n’ roll koji prepoznaje blues u sebi, od kog se svakom mlađem od 30 diže kosa na glavi - doduše i nama starijima, mada iz drugih razloga.

Posle koncerta imam priliku da stojim malo sa Ian Astburyjem i to radim uz lagano oklevanje – radi se o jedinom čoveku u mojoj profesionalnoj istoriji koji mi ništa nije odgovorio na reči dobrodošlice. Uvek izlazim pred tour managera i glavnu grupu dana da ih kao promoter pozdravim čim stignu u zemlju, te još jednom prođem detalje njihovog boravka, međutim doček The Cult na Surčinu bio je neobičan po tome što je Astbury očito bio veoma besan, gledajući kroz ljude oko sebe kao kroz prozore. Sad od njega polako saznajem i zašto – nekompetentnost tour managera prouzrokovala je nespavanje od 17 sati i boravak od dan duže o trošku grupe u skupom Parizu. Sastav praktično još nema pravog menadžera, tako da je smotana osoba koja ih vodi jedino poslovno lice koje imaju. “He is in the deeeeep trouble, I can tell you – he does not know how deep he is” kaže Ian paleći tompus, i dodaje da mu je definitivno pukao film kad je shvatio da večerašnji koncert na Exitu nije snimljen. Naime, svojevremeno sam pomogao da se uspostavi saradnja između Exita i RTSa, koja očigledno funkcioniše - festival nudi svim bendovima da se njihov koncert snimi, a u slučaju The Cult njihov tour manager je odbio svaki dogovor, jedini od svih menadžera. Dovoljno da Astbury potpuno izgubi nerve, jer je koncert po njemu bio veoma dobar i značajan za bend.

U tom trenutku na LED ekranu u backstage na kome se može gledati šta se dešava na sceni počinje sledeći nastup - DJ Krufty Kuts i MC Dynamite. Astbury pita ko je to, i posle informacije i dodatnog objašnjenja da je uobičajeno da posle bendova do ujutra na Main stageu imamo program napredne elektronske muzike, odnosno drum and bass, hip hop ili breakbeat, kojima nema mesta na Dance Areni, Astbury još jednom iznenađuje – “pa to je sjajna ideja, staviti tako nešto posle headlinera! Ljudi treba da čuju šta sve može biti dobra muzika!”. Objašnjavam da je deo te ideje bila potreba za bezbednošću posetilaca, jer bi svakako bilo opasno da se par desetina hiljada koliko se skupi ispred glavne bine, posle headlinera odmah raziđe kroz uske tunele i da nam je festival to predočio kad smo se 2003. priključili pravljenju i izvođenju stranog programa na Mainu kao ekskluzivni partneri. Tako je iz kombinacije bezbednosnih razloga i kreativne potrebe nastala sadašnje formula sa DJ nastupima posle dva sata: ona nam omogućava da predstavimo neka od najupečatljivijih novih imena u toj muzici znatnom širem krugu ljudi nego inače i da dovedemo neka imena koja inače nikad ne bi mogli, tu pominjem nekolicinu umetnika. Astbury nastavlja da iznenađuje: “Ah, Roni Size, njega uvek idem da gledam kad je u Kaliforniji”. Pa nastavlja: “Snimam novi album UNCLE sa James Lavellom, baš se intenzivno družimo. Biće to zbilja jak album, album koji će iznenaditi i zbuniti mnoge ljude. Ali tako i treba da bude. Muzika nije jednosmerna ulica.” E pa drugari, to je stvarno tačno.

Do kraja konverzacije, Astbury kaže da mu je veliko uživanje, prava magija pevanje sa The Doors, te da bi se sa njima rado vratio na Exit, kao i da The Cult prave nove pesme, pa se može očekivati novi album uskoro, a njegov sinčić već bi na spavanje – dosta je pikao loptu po backstageu, izjavio je da mu je Barselona najomiljeniji klub, zbog Ronaldinja, kog najviše voli jer se lepo smeje.

DJ Krafty Kuts je ime koje ostavljam na Main stageu sa MC Dynamiteom, našim drugom, daljim rođakom, pobratimom, šta već ne, generacije su već odrasle s njim - Dynamite još jednom potvrđuje da je jedan od tri najbolja MC-ja na globalnoj sceni, a svakako najbolji showman – ako mislite da je lako držati pažnju više hiljada ljudi pričajući uz muziku, varate se grdno. Međutim, KK je izgleda malo impresioniran, i umesto ljutog skreča, dobijamo nešto što ne bi uznemirilo ni staricu iz Beča. Ukratko, breakbeat Krafty je postupio profesionalno ispravno, složivši malo komercijalniji set za širi krug ljudi, što je bilo pitko, ali ne mnogo interesantno posle izvesnog vremena – još jednom se potvrđuje da je kod nas uvek bolje biti agresivan na sceni, da ne kažem radikalan, te ležerno ne obraćati mnogo pažnje na publiku. Sve je bilo vrlo fino, ali ništa od reprize ugođaja sjajnih setova Adam Freelanda ili Scratch Pervertsa iz prethodnih godina.

Mada nemam veze sa zakazivanjem koncerata domaćih bendova i mada je originalna ideja bila posve drugačija, uvrštavanje Plejboja u set, po meni, bilo je pristojan potez. Ne samo da Plejboj umeju da vladaju velikom scenom, nego im prija veliko ozvučenje i u svom nedugom setu opet podsećaju da srpskoj sceni nedostaje opuštenost, što nije sinonim za lenjost duha. Očigledno su spremni i ozbiljni (uostalom, 7.7 su trebali da sviraju na jednom drugačijem koncertu), ali - kao i obično – u masi zbivanja sa strancima koje hendlujemo, jednostavno ne stižem da popričam ni sa kim od njih, u tom trenutku jedva stižem da vidim bilo šta, jer je upravo najavljen dolazak Morrisseya, što je znak za uzbunu.

U međuvremenu na scenu se penje Dizzie Rascal, koji sa sobom inače vodi najgrandiozniji primerak telohranitelja ikad viđen u ovim krajevima, verovatno kao posledicu nedavnih fizičkih napada na lik i delo mladog crnog talenta iz Londona – mini bus se zaista nakrivi na onu stranu na koju sedne ovaj bodyguard dimenzija omanjeg regala. Dizziejev soundsystem show, koji je pre Exita bio zagrevanje za Red Hot Chili Pepperse na njihovim evropskim nastupima, sadrži ceo set unutar seta sa rock numerama, i to zvuči neopisivo – dakle, imamo slučaj sa mnogo crnaca na sceni koji repuju preko Guns N Roses, Nirvane, The White Stripes i tako dalje, sva sveta mesta recentne rock ‘n’ roll istorije su tu i oni se očigledno šale sa nama. Ne da publika to shvata. Snažniji deo Rascalovog nastupa je i tako nešto drugo, tako da ovaj mali belački džuboks prolazi kao dodatna razbibriga, a ne crnačka satira.

Dan sumanutih telohranitelja se nastavlja kad vidimo pred sobom Artura – ogromnog tetoviranog Meksikanca koji štiti Morrisseya. Mozz je tu negde ili nije, a njegov odličan prateći bend se priprema oblačeći zelene Playboy majice, kakav koincidencija... Visoka uigranost cele ekipe profesionalaca koja sad radi oko Morrisseya, vidljivo je podređena stalno mogućim promenama koje zavise samo od raspoloženja… znate već koga. Jedino za ovaj bend nije bilo baš sasvim jasno kad će stići i kad i gde će otputovati, tako da je čak i iza bine uvek postojao taj blagi osećaj misterioznosti koju prave zvezde spontano proizvode.

I ne, nisam video Stephena Patricka iz neke posebne blizine – zahtevano je strogo poštovanje ridera, u kome jasno piše da mu se određen izbor hrane servira u sobi pre njegovog dolaska, sa nagoveštajem da nema nameru da napušta sobu pre koncerta (mada sam ga uredno spazio kako promiče oko recepcije svog hotela, to popodne), potom je tu i molba organizatorima festivala da paze da miris roštilja ne ide ka Morrisseyovoj garderobi i obaveštenje da su svi članovi benda i kompletna tehnička ekipa – vegeterijanci. Svi... osim kamiondžija koji su nas tog jutra molili da im donesemo bilo kakve sendviče sa mesom.

Provokativna, ali izuzetno ljubazna Princess Superstar je letela iz Njujorka 17 sati pre nego je došla do Exita, samo na ovaj nastup, ali je bar on snimljen za RTS, a i dala je 12 intervjua, najviše što je iko dao sa ove bine - uostalom sutradan Concita nosi gumeni prsluk bez brusa ispod, što svi razumeju kao snažan fashion statement. Propisno su se namučili dok su stigli, ali je set koji izvodi sa Alexanderom Techniquem, pod imenom DJ’s Are Not Rock Stars, propisno zagrejao publiku i zaposlio kamermane, te podsetio na zdravu provokativnost njene drugarice Peaches. Hoochie-koochie baby je i sutradan sa nama, jurcajući sa Alexanderom od Dance arene do Maina, posle čujemo da su svom agentu danima i danima pričali o nekom neverovatnom mestu na kom su bili. Nije prvi put da nas posle Exita koncertni agenti i menadžeri pitaju šta smo uradili njihovim umetnicima - te su toliko srećni!? Pa skoro ništa, tu je bilo dosta publike i oni i njihova muzika su bili u centru pažnje... to je drugde valjda pomalo zaboravljeno, neka rutina ih je tamo na Zapadu uzela pod svoje još odavno.

Goldie je iza scene već satima, čita muzičku štampu i prostodušno, kao dete koje se hvali dobrom ocenom, saopštava da je postao profesor na nekom fakultetu, kao i da je jako srećan svojim novim slikama, radi apstrakcije i to ga trenutno ispunjava. Ne znam koliko je to politički korektno reći, ali nalazim da crni momci umeju da ostanu normalniji nego beli kad postanu celebrities – verovatno zato što im je nepoznat koncept blaziranosti. I on je čuo već puno toga lepog o festivalu, raduje se mnogo, ali kaže da nije bio pripremljen na ovako veliki događaj. Čuda tek slede – naime, Goldie je ove večeri rešio da bude dobar DJ, završava Main negde oko 5, potom ga vode do Dance arene, gde ga James Zabiela prepoznaje i počinje da pušta Inner City Life, neko gura mikrofon u ruke Goldiju koji objašnjava da on nije MC, ali onda počinje da nešto priča i mrmlja, brojna jutarnja publika dočekuje ga ovacijama, on nastavlja da repuje nešto, i svaki čas prilazi ljudima iza scene i pita ih sa oduševljenjem: ”Šta se ovo dešava? Šta je ovo, kakvo je ovo mesto?”. Jedan od onih momenata koji čine internu istoriju festivala. Pojavio se u programu iznenada, kao dopuna u poslednji tren i otišao u svoju legendu.

Konačno, nepomenuta i nedoživljena Kelis – ideja ovog dana bila je “više strana zavođenja”, ili seksi veče na festivalu, pa onda ide razna ponuda: strejt, ne-strejt i neodlučna. Koliko god muzički Dizzie bio vredna zamena, toliko je Kelis pojava koju nedvosmisleno treba videti, i njen otkaz je sigurno uticao na prodaju karata. Uopšte nam nije jasno šta se desilo, jer se u poslu ne dešava tako nešto kao što je e-mail od menagementa u kome se kaže da je neko otkazao turneju zbog iznenada iskrslih privatnih i profesionalnih obaveza – koncerti se otkazuju samo zbog više sile. Ako te neko ovako obavesti, to je kao da ti ostavlja otvorenu mogućnost da ga tužiš i uzmeš mu ozbiljne pare. Ostaje potpuno nejasno šta se dešava u taboru Kelis, ali posle tri godine jurenja, polako i sam postajem umoran od ovog fajta sa nepoznatim silama koje kruže oko te devojke.

Deathstars su proveli skoro ceo dan u nekoj fazi našminkanosti, hodajući po bacsktageu kao utvare. Prvi pravi industrial-metal koncert kod nas ikada (a Exit i mora da služi ovakvim prvim predstavljanjima), malo je severnjački pompezniji, pa do kraja i prazniji nego što sam se nadao, ali prvih pola sata zvuči moćno, posebno kad njihove scenske pojave na sceni dobiju tu dimenziju “veći smo od života”. Inače, kao i svi Skandinavci sa kojima smo radili, naglašeno su prijatni, kooperativni, prilagodljivi i generalno fini – kad progovore. Deathstars u stvari uglavnom ćute, ali piju dovoljno da nam time poruče da je za njih ovo ekstra zabava.

HIM su i iza scene privukli pažnju devojaka svojom šminkom. Ceo dan se vodila rasprava da li je Valle lepši sa ili bez nje, uz argumente u prilog i jednoj i drugoj tezi. Naravno da i toga treba da bude na festivalima...

Možda najčudniji osećaj na svetu jeste stajati na sceni iza leđa Billy Idola dok Srbija doživljava vrhunac – Billy sa svojim standardno izbečenim izrazom lica koji je oličenje Bate Živojinovića dok izgovara čuvenu rečenicu Štefici Cvek, pa Billy koji zadiže t-shirt, pa Billy koji kaže “a sad ćemo svirati novu srpsku himnu” i najavi Rebel Yell... izazivajući momentalan kolektivni orgazam, što se na rock koncertu nije desilo ne pamtim kad... Billy je pogodio kojim pokretima treba zavoditi ovu zemlju.

Nismo imali priliku da vidimo mnogo od Billyja lično - kao i Morrissey, i on je imao pun “star tretman”: malo pred nastup stiže se u backstage, odmah posle nastupa u kola i pravo u hotel, ubrzo na čarter, ali ne zaboravite da je Billy Idol izvođač sa najvećim tiražima od svih koji su svirali na Exitu ikad. Nije mnogo visok, lice mu deluje malo zgužvano, malo se i klati, kao da nije sasvim stabilan dok stoji, ne voli previše da priča, ustaje u sedam, voli da ide na džoging, a njegova tehnička ekipa je ubedljivo najveselija na festivalu i pri tom strogo profi svake sekunde. Vidim Nemce, Latinose, Indiose, Anglosaksonce, razne, kako se raduju i šale unoseći i iznoseći tone opreme ove istinske zvezde sve do četiri ujutro – naši ljudi skoro stalno projektuju opšte nezadovoljstvo životom, šta god da rade, a ovde ga nema ni u tragovima. Karel Herr, production manager koji je obeležio ovaj Exit svojim duhovitostima, na rastanku nam kaže: “Momci, ne vredi raditi ovaj posao ako se svi ne zabavljamo”.

Andy C i GQ su razneli Main stage u najboljoj tradiciji velikih nastupa drum and bass zvezda na Exitu, i tu se nema šta dodati. GQ je odlična stara škola, nikad viđen u ovim krajevima, Andy je već bio sa projektom Chaos, oboje su senzacionalno snažno iskustvo.

Kanda Kodža i Nebojša su istorijski posmatrano u pravom trenutku na Mainu, ali je problem do vremena – pred sam početak programa imamo najavu kiše i olujnog vetra do 60km u sekundi, što je zastrašujuće kad na bini imate kocku razmera 4x4 m plus krov stagea – pod tim okolnostima sve to može u svakom trenutku da odleti. Publika ne zna ništa o tome, dok mi pravimo ratni plan koji uključuje dovoljno metara najlona, dovoljno fizičkih radnika, dovoljno brzu i spretnu reakciju skidanja tkanine pod nadzorom production managera Pet Shop Boys, i konačno dovoljno sredstava za brisanje I sušenje bine posle.

Nastup KKN kasni i zbog drugih logističkih problema, a ja nemam vremena da ga pogledam, samo ga čujem iz daljine i siguran sam da bend uprkos visokoj improvizaciji na koju je primoran odlično pristaje Mainu, čujem i mnogo aplauza iz publike koja polako dolazi. KKN su u svojoj novoj inkarnaciji rokerskiji nego ranije, ali uz dosta free momenata u svirci, sa više slojeva muzike i kvalitetno veliko ozvučenje pomaže da se to jasno čuje čak i iza bine.

Za nastup Chicks On Speed trebalo je malo kućne radinosti, jedan sto i stolnjak, a na njemu kompjuter. Verovatno niko nikad nije sa manje opreme svirao na Mainu, ali su na kraju završile uz ovacije. Moram reći da je ovo bio svesno smišljen antidot za glamurozni nastup Pet Shop Boysa, čije pripreme su uz građenje scenografije trajale sedam sati. Priča koju sam odavno hteo nekako da ispričam i koja treba da se dešava na festivalima kao što je ovaj, proizilazi iz razumevanja činjenice da jaki vizuelni koncepti, svesni teatarskog potencijala pop predstave, prosto sijaju sa ovako velikog stagea. Čak i rudimentarna estetika Chicks On Speed, iz koje smo zbog preteće oluje morali da izostavimo video deo nastupa, izgledala je tačno kako treba – kao provokacija za mnoga čula.

Najluđe od svega je što se u backstageu svi lepo druže, primećujem da se Chicks i Scissors poznaju veoma dobro iz Njujorka, ali veoma dobro, i to je ono što čini festivale sjajnim. Druženje između muzičara iz celog sveta, nepredvidljivi razgovori među njima, susreti tehničara koji su zajedno radili druge velike koncerte o kojima smo čitali, sve je to nešto svima jedinstveno uzbudljivo, što je moglo da se desi samo na Exitu, a što smo mi ovde kreirali, stvarajući okolnosti pod kojima je to moguće. I na tome su nam svi zahvalni.

Svesno su Pet Shop Boys bili odavno u izboru prioriteta za festival i svesno su traženi, jer se s pravom očekivalo da svojim nastupom promene ovu zemlju na način na koji ona to nije mogla da zamisli. Music-hall i plemenito primenjeno pesništvo plus disco-pop ritam verovatno su otvorili treće oko ponekom slučajnom posetiocu festivala, ali je najvažnije od svega da smo konačno imali priliku da vidimo pred nama jedan koncert sa novom dimenzijom, u kojoj se vizuelno i plesno slivaju sa muzičkim do novog izraza. Uopšte, održati pop koncert u Srbiji koja ima tako jaku i sveprisutnu svoju pop produkciju, već po sebi je hrabro i alternativno (vidi slučaj slabe posete na koncertu Pink). A održati pop koncert koji pomera granice ekstreman je potez koji govori u prilog festivalu kao bitnom kulturnom poligonu za lansiranje novih vrednosti u ovoj sredini.

Posle koncerta imam priliku da pričam sa Neil Tennantom, uz prisustvo Chris Lowea, kao u spotu: Neil priča, Chris svedoči. Saznajem da su rešili da se sutradan premeste u Beograd i da ga inkognito obiđu. Tour manager kasnije potvrđuje da je to njihova praksa i da se momci tako samoorganizuju kad god je moguće, te da im ne treba nikakva pratnja – do danas nismo saznali ništa o tome gde su bili i kako su se proveli u Beogradu dan posle Exita. Ostatak razgovora uglavnom je o tome koliko je ovaj koncert pomak u nekim našim lokalnim okvirima, uz Neila koji ne prestaje da postavlja pitanja, veoma zainteresovan za kulturni milje u kome se našao. Srećom, celo veče niko nije pomenuo nikakvu politiku.

Momci i devojka Scissors Sisters bili su najležernije raspoloženi i uopšte jedva primetni u backstageu. U neku ruku smo se svi poklonili veličini PSB koja se videla i u garderobi koja je bila pripremana za njihov nastup – u izboru odeće, količini i orkestraciji. SS su na sceni konvencionalni bend, ali je to posle visoke artficijelnosti PSB više nego poželjno - i oni se odlično nose sa pomenutom veličinom prethodnika. Prosto se vidi kad je bend još nov i željan, kad ima entuzijazma za sve. Dok su SS skakali i plesali na sceni, skidajući kapu Chicks On Speed, pa potom pozdravljajući Neila Tennanta koji je proslavio rođendan na Exitu (i onda izašao na scenu tim povodom - još jedno jedinstveno festivalsko iskustvo), dok je iznenađujuća pojava pajaca na štulama obarala svojom pojavom publiku na kraju koncerta, PSB tehnika je već uveliko rasklapala čuvenu kocku koja čini središte scenografije ovog nastupa. Radili su to do pet ujutro, a onda na izlasku usput oštetili jedno dva kombija. Festivalske žrtve.

Scissor Sisters su verovatno najbolji mogući afterparty za ovakav festival, i još jedan odgovor svim spletkarošima koji su tvrdili da je Exit izgubio na svojoj radikalnoj i alternativnoj oštrici. Pre svega kod nas je svaka vrsta strane pop muzike bila i ostala u suštini alternativa, a potom - srpski festival koji u istoj godini predstavi Franz Ferdinand, Scissor Sisters i Dizzie Rascala, koje svuda na Zapadu smatraju ultimativnim novim talentima iz oblasti rocka, popa i hip hopa, i na kome ima još mesta za otkačene Chicks On Speed i Deathstars, takav festival pomerio je srpski standard u shvatanju onog što je moguće da se desi - uopšte u životu - za neku godinu unapred.

Ono što je konačna misija festivala, po meni, mimo zabave i muzike, svakako je otvaranje jedne neverovatne mogućnosti da poredimo. Pa kad na to dodamo rad svih ostalih/novih promotera tokom godine, mada se pod njihovim domaćim imenima kriju pare iz Austrije i Mađarske i nimalo dobrih namera prema Exitu, publika ipak ima šta i koga da vidi na koncertima, i da uporedi jedno sa drugim. Naravno da je Exit najkompleksniji događaj kod nas i to na umetničkom nivou, na nivou produkcije, na nivou tretmana publike i na nivou tretmana izvođača u medijima, ali za publiku je najbolje to što je polako počela da primećuje razlike ko kako radi i ko šta radi... sad je odjednom opet važno i svoj puni smisao dobija i ko šta voli od muzike, te male nijanse koje čine pop kulturu kulturom.

Na Exitu publika ima i ključan bonus - priliku da se upozna ili bar vizuelno odmeri sa vršnjacima iz drugih zemalja, kad već ne može da otputuje. Tu dolazimo do jedinog momenta koji je zaista bitan – nema se para. I to nizašta. Pomislite koliko onih koje poznajete nije moglo da kupi kartu, niti da dođe na festival, niti će to moći sledeće godine... najgore mi je što sad srećem ljude kojima je sramota da priznaju da jednostavno nisu imali pare za Exit.

Srbija greši opet – umesto da se grči da je prime u Evropsku uniju, možda bi morala da razmisli i pokuša da je prime u State of Exit. Tu se peva Go West sa primerenom ironijom i poverenjem u svoje snage u isti mah.