Želite jebeno dobar, prljav, tvrdi rock? Ovi momci su samo to i ništa više. Koncert u Nokia teatru na samom Tajms skveru u srcu Menhetna u verovatno najuzbudljivijem gradu na planeti bio je 90-minutni krug u veš-mašini na centrifugi i onda šut u zadnjicu u more svetla omiljene destinacije japanskih turista. Hoćete još? Evo: Billy Duffy veruje u veliku Srbiju
Vreme: petak, 24. mart
Mesto: Dom omladine, sala Pogon
Produkcija: DOB i Heineken music
Mesto: Live at Nokia Theatre, New York City
Datum: March 26 th, 2006.
Mnogi će se složiti da je borba za očuvanje originalnog duha rock ’n’ rolla u najvećem jeku. Pošto je očigledno da je kreativni muzički svet otkrio sve što se dalo otkriti i na kraju lupio glavom o zid, pod popularnom muzikom se podrazumeva sve što se može prodati današnjem hedonističkom marketu, pa čak i ako je u pitanju meketanje ovaca uz ritam Alesis SR-16 mašine.
Što je, verovatno, u redu.
Ali, puritanci nemaju više gde već da se vrate nazad. To objašnjava retro modu 90-ih i ranih 2000-ih. Gladni zdravog, kvalitetnog rock ’n’ rolla, fanovi su oživeli Queen, Cream, The Who, Pixies, American Music Club (samo nekoliko primera) i isprovocirali formiranje gomile novih mladih grupa koje zvuče staro (ali dobro). Na primer, Jet.
Sve nas to dovodi do The Cult. Želite jebeno dobar, prljav, tvrdi rock? Ovi momci su samo to i ništa više. Koncert u Nokia teatru na samom Tajms skveru u srcu Menhetna u verovatno najuzbudljivijem gradu na planeti bio je 90-minutni krug u veš-mašini na centrifugi i onda šut u zadnjicu u more svetla omiljene destinacije japanskih turista. Hoćete još? Evo: Billy Duffy veruje u veliku Srbiju. Ali, o tome kasnije.
The Cult se nikada nisu oficijelno razišli. Bend je prošao kroz mnoge strukturalne metamorfoze menjajući ritam sekcije za skoro svaki album ili turneju. Ian Astbury (glas), mistik i seks simbol, poreklom povezan sa kanadskim Indijancima i sa zvanjem pevača grupe Doors u svom rezimeu, i Billy Duffy (gitara), obožavalac Harley Davidson kulture i pre The Cult u istom bendu sa Morrisseyem, kičma su grupe koja je počela u engleskoj postpunk sceni sredinom 80-ih. A koja danas – da li zbog tvrdih rifova, ritam sekcija sa metalskim poreklom ili tetovaža – ima najveću bazu fanova među haevy-metalcima i goth-rockerima.
Na primer, Astburyja je veoma pogodilo što je neki “hipster” novinar (kako ga je on nazvao) u lokalnom generičnom magazinu Time Out New York napisao da su The Cult heavy metal bend malo tvrđi od grupe Poison (!?!?). Činjenica je da novi bubnjar i basista The Cult (obojica iz Njujorka) ne pomažu demistifikaciji ove teorije. John Tempesta (ex White Zombie, Testament, Exodus, Helmet) večeras pokazuje da duh Zeppelinovog bubnjara Johna Bonhama i dalje živi, dok Chris Wyse (ex Jerry Cantrell, Ozzy) izgleda kao mladi Todd Rundgren dok fantastično doprinosi celokupnom doživljaju muškim sviranjem bas gitare i atraktivnim izgledom na sceni.
The Cult, zapravo, već 12 godina na turnejama sviraju u petočlanoj postavi. Sve to vreme veoma solidnu i važnu poziciju zauzima ritam gitarista Michael Dimkich, koga Billy Duffy na večerašnjem koncertu predstavlja kao “Mike Dimkich from United States of Serbia”!!! Dakle, čovek našeg porekla doprinosi zvuku jedne grupe čiji su albumi bili prozor mladim Srbima u globalnu rock ’n’ roll kulturu, uzevši u obzir kultni status ploča Love i Electric u našoj zemlji.
Nokia Theatre je fantastičan prostor. Pošto je vrhunski arhitektualno izrađen, fan može uživati u vizuelnom doživljaju sa odličnom akustikom iz bilo kog ugla. Dva velika šanka apsolutno doprinose celokupnom raspoloženju, nema boljeg zagrevanja pre ovakvog koncerta od par dobrih irskih maligana.
Verovatno se i The Cult slažu pošto nije bilo predgrupe, već je bend izašao na scenu malo posle devet sati i odmah počeo pa praši. Lil’ Devil je perfektan start, jednostavni rif koji se lepi za unutrašnje uvo i ulazi pod kožu kao da ga ja izmislio sam Kiff! Grupa izgleda veoma atraktivno i svi su apsolutno presrećni što sviraju u Njujorku.
Posle himnične Sweet Soul Sister i mistične i seksi The Witch, Ian Astbury – večeras u vijetnamci, krokodilskim kaubojskim čizmama i sa prepoznatljivom maramom na glavi, u morrisonovskom grču sa jakim stiskom obe ruke na mikrofonu informiše njujoršku publiku da postoje Njujork, Los Anđeles i sve između njih.
Billy Duffy (ili je to bio David Beckham?) je malo stroži: za njega postoji samo Njujork. Ovo je razumljivo, uzevši u obzir da su The Cult grupa sa bogatom istorijom i, iako njihova muzika uglavnom sve crpi iz bluesa i hard-rocka (što i sama jeste), potrebno je kosmopolitsko obrazovanje u popularnoj kulturi da se zaista prepozna duša ovog benda.
Astbury nekolicinu puta pokušava da razbije neke glave tamburinama (koje graciozno koristi u pojedinim pesmama) bacajući ih u publiku uz podsećanje da svaka košta $299.
Tako je lepo gledati frontmena jedne grupe koji učestvuje u ritmu lupajući tamburinu.... malo je takvih danas. Dok je repertoar uglavnom baziran na dobro poznatim temama sa albuma Love, Electric i Sonic Temple, par puta smo počastvovani kompozicijama sa poslednje prosečne ploče Beyond Good And Evil i malo starijih The Cult i Ceremony.
Svaka pesma odsvirana večeras jednostavno pripada mestu koje joj je određeno u set listi. Peace Dog i Electric Ocean su moćne; ponekad slušajući Electric kod kuće, poželim da se otarasim one perfekcije u zvuku koju je tada Rick Rubin stvorio i dodam nekakvu prljavu distorziju i bučnu pozadinu, a što upravo dobijam na koncertu. Briljantno izvedene Revolution, Rain i She Sells Sanctuary (za koju Billy Duffy vadi svoju famoznu Gretsch – White Falcon gitaru) čine čuda u glavi. A Spiritwalker, Wonderland (koju Astbury posvećuje LA-u), Fire Woman i Wild Flower su hard rock testamenti i heavy-blues lamenti.
Očigledno na zadovoljstvo i grupe i publike, imamo dva bisa, u prvom Astbury i Duffy kao dve stare ajkule na akustičnoj gitari izvode Edie (Ciao Baby). Iako je koncert hard rock spektakl (usuđujem se da ga tako nazovem), ova balada, nabijena energijom, opravdava svoj izbor.
Posle 20-ak minuta prepunih klasičnih rock poteza i doskočica, kratkih i teških rifova, bluesy solaža sa raširenim nogama, puno znoja i fleševa tetovaža u pokretu, gomile "Yeah!; How are you New York?; We love you New York!; This song is about…; Fucking this and fucking that…; Let me see your hands!...”, poslednji bis je prašteća Love Removal Machine sa The Doors momentom na kraju, naglim prelaskom ritma i Astburyjem kao plešućim Sioux vračem.
Krug mašine se tu završio i sav je veš, onako slepljen za zidove bubnja u mašini, ispao napolje skupljen i isceđen. The Cult ovih dana možda ne prave specijalno dobre ploče, ali su jedan od najfinijih živih prizora na rock ’n’ roll planeti.
Gloriozno!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.