Jučerašnji nastupi Brzih bendova Srbije i njihovih gostiju na Zvezdari prilog su tezi da je bliska prošlost em življa em inspirativnija od većeg dela muzičke svakodnevice domaćeg porekla
Mesto: Amfiteatar Olimp, Beograd
Vreme: Nedelja, 29. april 2012.
Vest da Brzi bendovi Srbije planiraju da obeleže dvadesetogodišnjicu ove legendarne muzičke manifestacije probudila je u meni pomešana, ambivalentna osećanja. S jedne strane, večiti klinac u meni koji je na ovom zvuku (sasvim prepoznatljivom ali dozlaboga teškom za definisanje) odrastao i na njemu gradio dobar deo ličnog identiteta je poskakivao u sebi od sreće, dok je njegova starija, ciničnija inkarnacija strepela od vrlo mogućeg skrnavljenja svete prošlosti farsičnim koncertom, ako se u obzir uzme Marksova doskočica o ponavljanju istorije.
Po izlasku iz skrovitog zvezdarskog kutka – vrlo simpatičnog i posve funkcionalnog Amfiteatra Olimp, bilo je jasno da je mladost pobedila. Ili je možda bliže istini da su ti bendovi bili ispred svog vremena? Ili, da je njihov kvalitet vanvremenski? Nedoumice treba preseći nepobitnom činjenicom – ovo je bio sjajan koncert, delatni antidot za svaku šušu koja ispira usta prokazanom decenijom. Najavljeni line-up zaslužio je više od dvestotinak posetilaca po prijatnom prolećnom popodnevu i večeri u gradu ove veličine.
Nakon ljupke dečice iz škole Master Blaster koja su prašila rok standarde, u 6 popodne na binu su izašli
16x8x23x iz Stare Pazove, koji su pre dve decenije važili za mlade nade domaće nezavisne scene. Dve decenije kasnije oni opet krče sebi put. Njihov heavy funk rock utemeljen je na zvuku ranih RHCP, ponešto vuče i na Beefeater, kultni post-hardcore bend sa još kultnije etikete Dischord, dok gitara ponekad zamiriše i na Jimija. Vuk Popadić se možda oslobodio kose ali ne i želje, volje i umeća da predvodi svoj prilično usviran bend.
Gosti iz Banjaluke, Sopot na meniju nude sasvim sveže viđenje reggae/dub/ragga rocka sa jasno izraženom spiritualnom crtom – malo rastafarija, malo više pravoslavlja. Kvalitet njihove ponude je takav da je prava šteta što za ovaj bend ni u kom slučaju ne zna onoliko ljudi koliko bi trebalo, ali se čini da je prokletstvo male sredine uzelo za zub još jednu nevinu žrtvu. Ako im nešto znači, juče su dobili novog fana koji će pustiti dobar glas. Za početak, ovde.
Kad smo već kod simpatija – za
Generaciju bez budućnosti sam oduvek mislio da su superligaški bend, mada kasniji radovi grupe nisu mogli da istrpe poređenje sa nedostižnim prvencem
Vol. 1 (1993). Znamo da nekadašnji basista Borko odavno ima preča posla, no zvezdarska publika je ostala uskraćena i za pevača Roberta Bua koga je zamenilo meni nepoznato lice nedovoljne harizme i korektnih glasovnih mogućnosti. GBB su uvođenjem klavijatura u svoju zvučnu sliku načinili još jedan korak dalje od svojih street punk/Oi! korena a najbolju prođu su očekivano imale stare himne
Olovna jutra i
Jamaica.
Iako su svoje uspelije albume snimali u prošlom,
Dža ili bu su koncertna sila i u novom milenijumu.
Živeo Staljin koja mutira u
Kazačok finale,
Ustani i kreni,
Večna lovišta i
Drugovi - pesma koja sumira dosadašnje živote svih nas u dve strofe, i dalje su jaki aduti u rukama Sabljareve družine koja je zakazala novo druženje u Božidarcu 18. maja.
Posle dve brze rok injekcije, zagrebački
Pips, Chips & Videoclips (oduvek sam gajio estetski animozitet prema ovom imenu) spuštaju loptu svojim intelektualnim, belačkim arty rockom koji ima svoje poklonike u Beogradu, te je uz numeru
Supermama upaljena i jedna baklja, sve popularniji koncertni rekvizit u Srba.
Jagodinski
Crni lilihip je sve ove godine bio ime koje se izgovara sa strahopoštovanjem u krugovima diskografskih moljaca, a juče je bilo jasno i zbog čega – Jagodinci su visokooktanska Kojina deca iz garaže, koja iza sebe imaju objavljenu samo jednu polu-live kasetu za kultnu etiketu Trotorock. Dobri duh Kenjigrada obuzeo je Zvezdaru dok je Vladimir Ranković neštedimice prosipao svoju crnačku dušu po gitarskim žicama. Na kraju pesama, kad krenu aplauzi, tamo gde njegove mlađe kolege kroz zube procede zubato “hvala”, Ranković bira slovno neprevodive usklike radosti. Razlika u klasi, razume se.
U pauzama između nastupa sa video bima su emitovani TV isečci stari dve decenije – Žikić, Mjehur Ubica, Tica, Luna Lu, na ovoj manifestaciji neopravdano odsutni Direktori, mlađani Urgh!, opravdano odsutni Borko (prepoznat i pozdravljen od publike). Čvrsti dokazi da su ovaj grad i ova zemlja znali za bolje i kad je (kao) bilo gore.
Najukletiji bend generacije,
Presing pojačan novom, solidnom ritam sekcijom odlučio se za rutinski best of nastup. Kraka je i dalje gitarski virtuoz bez budženja propratnih efekata – samo prsti, trzalica i žice, Kiza i dalje vodi odlučnu borbu sa ličnim demonima.
Najzad,
DLM (genijalno ime) totalno opravdavaju renome benda kome je pripala čast da zatvori ovu prijatnu manifestaciju. Njihova kinetička muzika je nešto kao prava žena – i telesna i pametna. Ako je i bilo rezervi na osnovu studijskih snimaka, Ivan Jevtović se koncertno suvereno snalazi u nekada Siljinim cipelama, ritam sekcija je naštelovana kao švajcarski sat, gitara evocira vulkanske kovitlace, a duvači vode pravo u ekstazu. Vatra sa bine gori, raspojasana publika se njiše uz
Konje ritma,
Vladu Divca,
Prolećni dan, pa je preiskusno produžena
Dobar dan! jedini logičan način da se prisutnima kaže “laku noć”.
Kad se na kraju podvuče crta, u doživljaju nalik efektu vremenske kapsule, dobili smo osam bendova, pet i po sati prvoklasne žive svirke i živu armaturu za betonske reputacije bendova koji se, da čuknem u enter, vraćaju po svoje jer još uvek nisu rekli svoju poslednju reč. Malo li je od devedesetih, rođaci?
Komentari