Ispunjeni su mi svi snovi

Foto: Dunja Dopsaj

Sa facom od milion dolara i urođenim šoumenskim multitalentima, nije bilo nikakve šanse da pojava Živorada Milenkovića Žike na domaćoj muzičkoj sceni ostane nezapažena. Prvo je u nekadašnjoj Jugoslaviji postao favorit milionske publike Bajage i Instruktora, da bi zatim proširio svoje polje delovanja u grupi Babe. Beogradska supergrupa rešila je da se za ovogodišnji Long Night festival (30. mart, DOB) povuče iz hibernacije duge 13 godina, što je bilo i više nego dovoljno za susret sa Žikom.

Hajde da krenemo priču od “prvog kraja”. U pitanju je 1999, nikome nešto preterano nije bilo do muzike... Ni do života, a kamoli do muzike...

Pa znam, ali mi smo izmalerisali. Album je sniman u Miloša Velikog u studiju Akademija, baš za vreme bombardovanja. Jednostavno sam iskoristio tu gužvu da bi mi se otvorilo praznog prostora. Kad smo ga izdali i objavili par spotova nismo naišli ni na kakvu medijsku podršku i album je malo više ispljuvan, i od prijatelja i svih ostalih, tako da sam se razočarao i sve batalio. Održali smo nekoliko nastupa, koji čak i nisu bili loši, ali prestali su ljudi da nas zovu. U Crepaji smo imali poslednji koncert, savršena postava, ali nismo mogli da se snađemo, nešto je bilo puklo. I rešio sam sve da batalim... maltene za sva vremena...

Taj trenutak je zanimljiv... Kada to “nikad više” prerasta u “moglo bi ponovo”?

Pa skroz iznenada! Vule i agencija Long Play su se setili... Bilo je nekih nagovaranja: “Mog'o bi ti Žile ponovo”, a ja sam rek'o: “Daj bre, nema šanse”... I ovo je ispalo tako da sam rešio da izađem u susret i njima i sebi, da vidim da li sam još uvek okej u toj nekoj kombinaciji. Sa Ilketom (gitarista, prim. nov) se nisam ni video pet godina, i onda sam našao broj telefona. Škopi (basista, prim. nov) ga je našao preko fejsbuka, preko sina njegovog.

Pretpostavljam da ste imali probe?

Već više od mesec dana probamo sa Trutom koji je sada u E-Playu, pre je svirao sa Rambom, i to je bila još jedna od varijanti da pristanem da radim, da nađemo nekog zanimljivog lika, četvrtog člana. Jer ranije, kada sam razmislio, shvatio sam da je Čavke bio nezamenljiv u svim segmentima. Sa Trutom smo našli energiju koja nas je ponovo pokrenula. Prvih par proba je bilo malo povuci-potegni, ali sve se bolje otvara čitava priča.

Meni je to kao da sam ostavio cigarete pre 13 godina, pa sam sad ponovo zapalio. Trinaest godina proleti, ljudi nisu svesni. Jednostavno takav je osećaj. Ja slušam kad postavljaju neka pitanja: “Već četiri godine niste izdali album?”... Ma ko te bre pita više! Zna se kako to ide: u početku ide brže, posle nastanu blokade ove ili one vrste. Živi smo ljudi.

Dovoljno je vremena prošlo da se stekne utisak da je dosta vaših pesama opstalo... Devedesetih se tako nije činilo, ali te pesme se slušaju i danas. Koja ti je od njih omiljena i za koju i sam primećuješ da, što bi rekli vinari, “lepo sazreva”?

To se zna, po tim nekim merilima naša najbolja pesma je Noć bez sna, to je naša epska pesma.

“Lična karta”, što bi rekli narodnjaci.

Lična karta, zbog toga nas najviše vole. K'o me ter'o je već neka druga priča: baš pre neki dan smo svirali u Ljubljani, i tu ima jedna hrvatska grupa Leteći odred, i oni su to maznuli, tako da tamo ispada ne znam šta. Pa čekaj bre ko je maznuo? (smeh) I taj dečko Denis dođe i kaže mi: “Ma maznuo sam”, a ja kažem: “Ma, šta me briga, nek si maznuo bre čoveče”, razumeš. Napraviš neku stvar, i neko mora da je mazne. Ali maznuo si ti meni, nisam ja tebi. I kod Parnog valjka prepoznam stih “U mojim venama sad je doza prejaka”, mora da je čuo Noć bez sna pa je napravio taj tekst! (opšti smeh) I Miroslav Ilić je imao onu Ko me ter'o da te zavolim ludo, i od tad mi se ogadila ta pesma, mada ljudi vole i dan danas da je čuju.

Drago mi je što ćemo da sviramo Sudar s novim momkom, jer kapiram da dosta klinaca voli tu stvar.

Parodija života? Kad danas slušaš te socijalne komentare u vašim pesmama brzo shvatiš da su poprilično proročanski.

Rolna toalet papira je meni isto mnogo mnogo draga, a drago mi je i što sam uspeo da snimim spot po mojoj ideji.

U kraju (spot je sniman na teritoriji beogradske opštine Stari Grad, prim. nov)...

U kraju, uz veoma mali budžet. To mi je jedan od dražih spotova, uz Hoću da budem predsednik Srbije.

I meni je super ta pesma, ali nije baš toliko dobro prošla u poređenju sa ranije pomenutima...

Nije to bitno. I ovo nije sad ono “sliku svoju ljubim”, ja se stvarno oraspoložim kad vidim taj video. Simpatično je.

Šta možeš da kažeš o nastanku pesama Dizel i Ruska serija, ta mi je omiljena vaša?

Ruska serija je tipična socijalna pesma o promašenim vezama. Kad se zaludi čovek...

Da li u njoj ima autobiografskih elemenata?

...Pa svakako da ima, ali ne mora da se odnosi na jednu... Spojiš više slučajeva ako ti treba za pesmu. U principu, znaš da se to desilo tebi i da se dešava masi njih.

Dizel je spontano nastao kao obrada pesme Dizzy Tommyja Roea u koju smo dodali malo Sergea Gainsbourga. Išao je u Dva sata kvalitetnog programa Srđana Dragojevića, to su neki zadnji dobri novogodišnji programi koji su se pravili... Nastupili smo baš među elitom. Ta pesma govori o zakonu fizički jačeg. Kasnije se ispostavilo da nam na koncert dođu ti neki malo jači momci pa poguraju one cure koje su došle zbog emotivnijih pesama. Malo smo pravili konfuzije i nije ti jasno šta se dešava. Neki su čekali tu pesmu kao svoju himnu, a ona nije pravljena da bude himna. Šta ćeš, tako je.

Da proširimo malo priču: da li možeš da napraviš dekadno poređenje svog osećaja kao muzičara... Tu si od osamdesetih, prošle su devedesete, nulte, počele desete...

Meni lično kao muzičaru je bilo sve komfornije. Jednostavno, ovaj zadnji period od 2000. koji je protekao u radu sa Bajagom, ušli smo u te neke varijante u kojima je maltretiranje svedeno na najmanju moguću meru. Sve je dobro organizovano, uvek smo u hotelima sami u sobama. Besprekorno protiče, od putovanja pa nadalje. Nema onih mučenja po zabitima gde se presvlačiš iza nekog kartona. To je postalo malo nemoguće za podneti, i zdravstveno i ovako i onako. To mi nije baš mnogo nedostajalo. Pa onda ne znaš 'oće li biti ili neće biti... Od toga sam se odmorio – da prestanem da se trošim, a ni za šta. Sve u službu nekog kao misionarstva, da mi idemo da širimo neku umetnost... To neka rade mlađi. Sve to ide u rok službe – kad si mlad možeš i malo više, ali je činjenica da se potrošiš i to zna da utiče i na zdravlje. Zato sam i pobegao iz Beograda, da bih se opet uravnotežio.

To sam baš hteo da te pitam, nema te uopšte u medijima?

Nisam imao, pravo da ti kažem, želju a i ovo sad, taj naš povratak... Neki će da kažu: “Šta ovaj sad podgreva konzervu gulaša od pre 13 godina pa da sad mi to ponovo pojedemo?”. To će da se desi jedno veče, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo. Ali hoću da kažem da ovo nije bitan razlog da bih se ja sad ponovo medijski eksponirao. U životu sam proživeo svašta, nemam više potrebu za tim, čak me sve malo i unervozi pa ne mogu da kažem da mi prija...

A šta te opušta?

Opušta me druženje sa psima, šetanje pored kanala kod Carske Bare tamo na Begeju... Opušta me kad popijem dve rakijice, skuvam ukusan ručak i grejem se uz vatricu.

Ti si u Perlezu?

U Perlezu sam, živim k'o car (opšti smeh), imam kuću, ogromno dvorište i parče neba kakvo može samo da se sanja. Žena mi je predivna baštovanka, pa imamo rajsku baštu. Imam četiri kučeta, uživam.

Da li pratiš muziku?

Pratim, od MTV Domaćice preko Jelen Top liste do onoga na RTV Vojvodine... Gruvanje... Bunt emisiju... Imamo genijalnih muzičara.

Koga bi posebno izdvojio?

Pa da kažem da je vladar svih svakako Sky Wikluh. On je nekako najuniverzalniji. Da ne pričam o Coyoteu, Eyesburnu i njegovim projektima. Jezivo je koliki je konglomerat njegove muzike. Imamo i fenomenalnih bendova od Svi na pod! pa nadalje. I u undergroundu imaš bendova kakvih hoćeš. Što se svetske scene tiče, tu je grupa Black Keys učinila da ponovo malo imam želju da se vratim jer mi se sviđa njihov pristup. Čak sam ih na televiziji gledao uživo. Nije to ništa sad spektakularno, ali je dovoljno da ljudi prepoznaju pesme i da uživaju.

Pomenuli smo već Čavketa. Kako gledaš na posthumne znakove pažnje koji su upućeni njegovom liku i delu?

Šta da kažem čoveče, ko živ ko mrtav... Ja bih najviše voleo da je Čavke ostao živ, da nije bilo potrebe za tim znakovima pažnje. E sad, svi smo smrtni, svako ima svoj vek. Meni je Čavke u našem oproštajnom razgovoru rekao da ne patim toliko za njim jer je on proživeo toliko koliko neko nije ni za sto godina. On je ostavio veliki trag. Nisam bio na tim manifestacijama, nisam nešto oduševljen ni kad klinci obrađuju EKV... Mislim, svaka njima čast. Mnogo je muzičara umrlo u siromaštvu. Kada meni dođe sudnji dan, nije mi bitno da li će iko da me se seća.

Šta se sprema za Long Night, a šta posle njega?

Da budem malo bezobrazan, ući ćemo u tu ergelu, mada konje obožavam, ali u tu neku ekipu Long Playa. Ako bude interesovanja i posle Long Nighta, ako se ne obrukamo, mi ćemo sve da odradimo i ako bude bilo zgodnih situacija da se nešto snima, uradićemo i to.

Imaš "municije" za novi album?

Napravio sam gomilu pesama, treba to da se sredi, da se vidi šta-kako. Ali mi nije kao pre, da kažem “ovo moram da snimim, inače ću da poludim!”, prevazišao sam to. U stvari, više neću da se ložim. Ukapirao sam da me to samo troši. Imam podršku i Bajaginu i cele ekipe i ljudi koji su mi najbitniji, nemam razloga da budem nezadovoljan. Ispunjeni su mi svi snovi.

Bajaga je jednako bio popularan kao danas i u vreme kad su Babe oformljene. Šta te je tad navelo na rad u, kako se to kaže, sporednom projektu? (smeh)

Pa imao sam te pesme i tekstove, i lepo je kad čovek nešto napravi i može to da realizuje. Sve je spontano nastalo. U ovih 13 godina sam napravio gomilu nerealizovanih stvari. Ali opet sam srećan što sam se sveo na laptop i na muziku. Zadovoljan sam kad se pesma koju napišem svidi mojoj ženi, nije mi više bitno to da globalno napravim neki uspeh.

Kad si se već dotakao Bajage, moram da te pitam za Daljinu, dim i prašinu? Prošlo je skoro godinu dana od objavljivanja, slegli su utisci. Može se slobodno reći da mu je ovo najbolji album još od Muzike na struju.

Svakako je tako ispalo, srećan sam zbog toga. Ono što je zanimljivo je da sam se uvek pa i sad upirao da ubacim neku pesmu na Bajagin album, ali ovog puta sam prepoznao njegov autorski momenat i ukapirao sam da ako bih nešto ubacio unutra poremetio koncepciju. To je album koji je takav morao da se desi. Nije bilo nezadovoljstva, besanih noći... Bili smo otvoreni, bez ikakvih mimikrija. Pevao sam prateće vokale, učestvovao sam u nekim momentima. Sasvim sam zadovoljan svojim učešćem na tom albumu, i zadovoljan sam kako zvučimo uživo. Bajaga trenutno ima postavu kakva se samo poželeti može. Na krilima imamo vrsne muzičare, Bajaga je tu vrstan centarfor...

Omiljeni koncerti, i sa Bajagom i sa Babama?

Sa Bajagom u Areni kad su me dizali sajlom gore. Sa Babama u Pioniru pred Riblju čorbu.

To je neka 1994, recimo.

Eto. Taj koncert je zabeležio Dragan Kresoja. Imali smo sreće što dve pesme sa tog nastupa imamo i na YouTubeu.

Imaš nešto da dodaš za kraj?

Jedino što bih rekao je da povedemo računa da kad vidimo neko đubre na ulici da ga bacimo u korpu za otpatke.

Za početak (smeh).

Da.