Asfaltiranje uma

Foto: Dušan Milojević

Mesto: Centar za kulturu Božidarac
Datum: 22. februar 2013.





Nova runda živog zvuka u Božidarcu u okviru festivala Vračar Rocks! ovog petka je na površinu izbacila gradske predstavnike uličarskog punk zvuka, vrste muzike koja će uvek imati tvrdo jezgro svojih poklonika uprkos veoma ograničenim mogućnostima medijske promocije. Alternativni ideal po kome nezavisna muzika predstavlja preko potreban korektiv funkcionisanja tromog društva sinoć je privukao oko dvestotinak, za pivo i živu svirku raspoloženih pristalica. Cokule, tregeri, flanelske košulje i odevni artikli iz kataloga firme Lonsdale očekivano su bili preovlađujući prizor na telima ispred bine.

Kvartet Pogonbgd prvi je počastio prisutne svojom verzijom uličnog pankeraja, težeći da svojom svirkom u zadovoljavajućoj meri popuni sve odranije poznate, “sam protiv svih” parametre ovog žanra. Solidni, razvučeni rifovi i himnične ispovesti koje slave život, moral i stremljenja od društva prezrenog pojedinca, koji zauzvrat odbacuje norme tog istog društva, bude asocijacije na ranu (po mom mišljenju i najbolju) fazu u radu novosadskog Ritma nereda, s tom razlikom da njihove mlađe beogradske kolege u svojoj trenutnoj ponudi nemaju hitove kalibra Sam ili Put beznađa. Protiv vidno motivisanog i dobro raspoloženog benda bilo je ozvučenje koje se u vidu negativno naelektrisanih čestica zvuka raspršivalo na način koji posebno ne pogoduje ljudskom čulu sluha, no Beograđanima se ne može osporiti uloženi trud tokom nastupa na koji je tačka stavljena pesmom Pobednik.

Središnji u nizu beogradskog hettrika pank kvarteta bio je Miki Pirs, ekipa koja svoj nešto brži pristup materiji nadograđuje dobrodošlim zezatorskim impulsima i samoironijom kao najjačim oružjem šire shvaćene pankerske ideologije. No, to ne znači da je grupi stran društveni angažman u lokalnim okvirima, što je posebno bilo jasno pri izvođenju nimalo nežnih Srušiće nam sve kafane i Japi, kojima se beskompromisno struže farba sa fasade šljašteće realnosti. Ovaj bend je prošle nedelje besplatno ponudio na internetu svoj treći, istoimeni album, koji je prema rečima članova benda (u komunikaciji sa publikom prednjačili su basista Bambi i gitarista Johnny, mada je bend u globalu više pažnje poklonio samoj svirci) za dvanaest sati po objavljivanju preuzet već više od pet hiljada puta. Nešto bolji nego u slučaju prethodnika, zvuk ni za vreme ovog nastupa nije bio na najvišem nivou (to se posebno odnosi na ko zna gde zakopan vokal), mada po rečima samih članova benda oni nikada ranije nisu ni imali priliku da sviraju u prostorima većim od ovog, iako je nesumnjivo da je njihov nepretenciozni senzibilitet blizak srcima fanova žanra.

Pojavom Šahta na bini došlo je do većeg komešanja publike. Prijateljska gurkanja, stage diving i crowd surfing izvođeni su u duhu solidarnosti, s posebnom pažnjom na fizičku bezbednost svih učesnika. Grupi koja postoji već 24 godine nije bilo teško da iz svog opusa probere 90 minuta pesama kojima će prigodno obeležiti godišnjicu. Od legendarne Disko ribe i Neću da budem kao ti preko patriotske Srbija pripada nama i novijih Japi ljaner i Politički korektan do pesama sa najnovijeg albuma Čas anatomije (Vavilon, U napad), u repertoaru Šahta za sve ove godine postojanja nije teško uočiti konstantu izvorne niti bunta i stava koji je artikulisan neuvijeno, “bez dlake na jeziku”. Generalno nebežanje od političkih tema u oblandi antikomunizma/patriotizma Šahtu su pribavili auru fenomena dugog trajanja čije obitavanje na medijskoj margini stavlja pod znak pitanja mišljenja/aksiom da su gore pomenute ideologije ikada i bile noseći stubovi brzopropadajućeg srpskog društva u poslednjih 20 godina. Vladajuće garniture su se menjale, životne neprilike pogoršavale, a Šaht je bio i ostao postojani kaldrmaški hroničar svih tih zbivanja, istrajavajući u nameri da drži oči otvorene uvek kada ih je gomila najradije zatvarala, rešen da kaže ono što velika većina prećutkuje.

Na svom domaćem terenu, 19 godina nakon što je na istom mestu proslavila petogodišnjicu postojanja, grupa nije imala potrebu za konfrontacijom, te je žustri i nasmejani pevač Roga često prepuštao mikrofon prvim redovima. Iako nekoliko puta tražena, sinoć nije svirana Idite iz Srbije, a izostale su i kultne Marš odavde šabane i Bata Životinja tamani Švabe (kao i lični favoriti Plastic show, Stara škola i Kasandrin most), ali je zato publika u velikoj meri pripomogla na bini pri izvođenju himne Beograd, iz koje je izronio Okršaj, stara i i dalje proverena oda alkoholu.