DLM, konačno. Nakon osam leta pauze opet o godinama raspleta. O Srbiji u kojoj je Samsung tranzicioni brend-simbol a svaka druga poštena kuća kroz njegove katodne cevi prati beovizijsko-hašku stvarnost. Da nije tragično, bilo bi DLM
DLM su u ovom trenutku udaljeniji od tzv. domaće muzičke scene nego na svojim počecima daleke 1990. godine, kada su pobedili na poslednjem Omladinskom festivalu u Subotici. Faktori koji su tome doprineli su, prvenstveno, njihova originalnost i istrajnost u ideji koja uključuje inventivno bavljenje humorom i toj aktivnosti potpuno kompatibilnu funk-rock podlogu.
Deca Loših Muzičara su se pojavili na talasu domaćih grupa sa početka 90-ih, koje smo tada mogli da gledamo u TV emisijama
Afirmator i
Brzi bendovi Srbije. Ova scena je u začetku posedovala ogroman potencijal i raznovrsnost, ali, nažalost, mnoge grupe
godine raspleta nisu preživele. Rock 'n' roll ipak nije uvek bio soundtrack za ta vremena. Harmonika i
ruke gore, idemo! savršeno su obavili posao.
Prvi album DLM-a (Dobar dan, Sorabia disc, 1992) je do mene došao u trenutku kada sam već neko vreme intenzivno slušao The Red Hot Chili Peppers. Kod njih mi se veoma dopadao punk pristup crnoj muzici i, osim tada aktuelnog albuma Blood Sugar Sex Magic, koji sam besomučno rabio, najviše me je privlačio njihov drugi album Freaky Style, koji je producirao funk guru George Clinton.
Sumnje da su DLM samo kopija RHCP vrlo brzo su nestale i shvatio sam da je u pitanju grupa muzičara koja je paralelno, na drugom kraju sveta, došla do sličnog izraza koji je, začinjen ekscentričnim tekstovima u funk-rock oblandi, autentičan i legitiman.
Mogu samo da zamislim kako bi izgledao album DLM-a koji bi producirao Clinton.
Usledio je drugi album Prolećni dan (PGP, 1995), koji je doneo napredak na svim poljima. DLM su zvučali zrelo: muziciranje je bilo ozbiljnije, a tekstovi još iščašeniji. U narednih par godina bend je radio muziku za predstavu Dušana Kovačevića Virus (CD sa muzikom je izašao 1998. godine) i Kraljević Marko, u kojoj su, osim muzike, koju su izvodili uživo, neki članovi benda igrali i manje uloge.
Prošlo je barem pet godina kako ništa nismo čuli o najpoznatijoj rock grupi iz Rakovice. Najzad se nekako iznenada pojavio treći studijski album i jednako neočekivani pretpromotivni koncert na Akademiji, koji je samo potvrdio koliko su nam nedostajali.
Dakle, šta zaista znači geografsko-civilizacijska odrednica gde cveta samsung žut? Pustiću veoma malo mašti na volju i reći da je u pitanju - Srbija, brale. To je zemlja u kojoj je Samsung tranzicioni brend-simbol a svaka druga poštena kuća kroz njegove katodne cevi prati beovizijsko-hašku stvarnost. Da nije tragično, bilo bi DLM.
Humor je presudni i neophodni terapeutski prilaz u našem slučaju. Možda tekstovi DLM-a nisu uvek smešni jer su često opis naše stvarnosti u iskrivljenom ogledalu, ali svakako na jedan optimističan način daju pogonsko gorivo našoj mašti. Tako, recimo, u uvodnoj lokal-patriotskoj pesmi Rakovica Silja kaže:
Rakovica igra peva,
S makom štrudlu keva sprema,
Rakovčani meraklije posle flaše stomaklije,
Strasno tuku svoje žene,
Svoje tuku tuđe ljube,
Nedostatak igre grube...
Svašta mi je palo na pamet, evo samo malog dela: teta sa viklerima u kućnoj haljini puši cigaru i kroz otvoren prozor razgovara sa komšinicom, dok brkati debeljuškasti muž u beloj gilipterki (tzv. atletska majica – op.ur.) potkresuje vinovu lozu u dvorištu... Efekat teksta ove pesme dosta zavisi i od odlične muzičke podloge u kojoj se ističu slide gitara i funky duvači kojima posebnu aromu daje jazzy klarinet.
Muzički i na ovom albumu DLM ne odstupaju mnogo od okvira koje su postavili pre skoro 20 godina. Osnova je veoma pismeno kombinovanje funka i rocka, a često, kao i na ovom izdanju, ima i latino ritmova i soula. Vrlo je zanimljiva recimo Neke loše stvari u kojoj se DLM nadmoćno i opušteno poigravaju sa latino melosom na jedan nestereotipan način duhovito parafrazirajući na kraju čak i melodiju najpopularnije pesme za plaže, zalaske sunca, ribu, vino i ostalo – Krivo je more.
Tekstualno se, kao i na ostalim albumima, može pažljivim slušanjem zapaziti u pojedinim pesmama duh vremena u kojem su nastale. U ovom slučaju u pitanju je naravno tranziciona Srbija, koja je prelepo opisana u pesmi Budućnost je stigla:
Budućnost je stigla,
Ali nema nas,
Svi meni dragi likovi,
Diplomirani nitkovi,
Advertajzing, marketing,
Niko nema vremena,
Da drmamo kuću iz temelja.
Album je ujednačen bez čak i osrednjeg momenta. Naprotiv, prepun je vrcavih jezičkih konstrukcija i vrsnih muzičkih deonica. Humor ovde sedi na zasluženom tronu, tera na razmišljanje i prezire 1. banalnost, 2. prosečnost i 3. loš ukus – tri mala boga u našem sadašnjem društvu.
Komentari
-
nenad (gost)
| 25.07.2009. 10.56.51
Hvala bogu da su se vratili.........
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.