Zaveden, zaluđen, omađijan

Mesto: Barselona
Vreme: 27. - 29. maj 2010.
Organizacija: Pimavera Sound

Festival Primavera Sound, koji se svake godine krajem maja održava u Barseloni, nastao je krajem 90-ih godina prošlog veka, najpre kao klupski događaj, a prvo zvanično izdanje održano je 2001. godine. Od 2005. godine kada se glavni program smešta u Parc del Forum, festival se ubrzano razvija (i kad je reč o broju posetilaca, i kad je reč o uticaju na zajednicu) i 10-godišnjicu dočekuje kao jedan od najprestižnijih evropskih muzičkih festivala.

Ovogodišnje jubilarno izdanje je održano od 27. do 29. maja, na 10 festivalskih bina, dok je prateći program festivala podeljen između dve lokacije – parka Joana Miroa i kluba Apolo.

Nulti dani

Na svega pet minuta od La Ramble, turističkog pandemonijuma grada, nalazi se klub Apolo, poprište pratećih festivalskih programa. Akustika i ozvučenje su besprekorni, a madridska promoterska agencija Heart Of Gold je domaćin prvog showcasea u ovom prostoru. Za warm-up party je zadužen novozelandski sastav The Ruby Suns.

Ovogodišnji Fight Softly doneo je veći upliv elektronike u njihov tropicalia pop, pa se i stare pesme izvode u novom ključu. Iako se prikazuju u lepom svetlu, nije moguće otresti se utiska da isuviše bendova biva usisano u vrtlog kolektiva koji je tribalne ritmove, Beach Boys harmonije i psihodelične mantre preveo u novi milenijum.

Gužva oko zamene štampanih ulaznica za narukvice i festivalske propusnice dovodi do toga da propuštam nastup švedskih tinejdžerki First Aid Kit, kojim se dan pred zvanični početak Primavere otvara showcase izdavačke kuce Wichita Recordings. Deset godina je lep jubilej i mogu samo da žalim što se u ponudi nije našlo neko drugo ime iz njihovog rostera (Conor Oberst, Espers, The Dodos), jer drugi deo večeri pripada bendu Los Campesinos! čija osmočlana postava ne uspeva da sakrije činjenicu da iz zvučnika dopire standardni konfekcijski ostrvski pop koji malo čime opravdava pridobijenu pažnju medija.

Repeticija, repeticija, repeticija

Na Pitchforkovoj bini sam prve večeri odgledao tri nastupa. Kao i na svojim audio izdanjima, Sic Alps uživo pokušava da oneobiči garažni rok, dodajući mu malo popa i dosta psihodelije. Prilično rascepkan nastup - dosta kratkih pesama koje se završe pre nego što se razviju u nešto potencijalno mnogo bolje, ostavljaju me u nedoumici da li se ovaj duo iz San Fransiska poigrava sa nama ili je u pitanju bend koji tek treba da artikuliše svoj nesporan talenat?

Binu su potom preuzeli Surfer Blood. Iako me njihov debi album Astro Coast nije pomerio, u živom nastupu znatno popravljaju utisak. Melodije su zapaljive, bend usviran i poletan.

The Fall su prvi headlineri koje gledam na glavnoj festivalskoj bini. Grumpy old man i dalje ne opšti sa živom silom: najveći deo set liste čine pesme sa odličnog poslednjeg studijskog albuma Your Future, Our Clutter. Upravo naslovnom numerom otvaraju nastup pred solidno popunjenim main stageom. Ubedljivo zvuče Bury Pts.1&3, Chino, Weather Report 2, a od nešto starijih pesama izvode Strychnine, Wolf Kidult Man i Over! Over! Gitara je britka, bubnjevi čvrsti, a Mark E. Smith, kako drugačije, i dalje veran davno proklamovanom Repeticija, repeticija, repeticija.

Svaki novi Fall album unazad 10 godina prate priče o „povratku u formu”, što ima smisla ako se uzme u obzir neujednačeni kvalitet albuma i nedostatak celovitog remek-dela. Ako se za reper uzmu izdržljivost i uticaj koji su izvršili na druge bendove, onda su The Fall od Bingo-Master’s Break Out! do prošaptanog You Don’t Deserve Rock & Roll sa YFOC, oličenje neprekidne beskrompomisnosti i punk ethosa.

Ray Ban je drugi po veličini stage na ovogodišnjoj Primaveri i nešto posle 21h postaje pozornica za nastup britanskog sastava The xx. Uprkos činjenici da više nije sa nama, nameće se utisak da je John Peel najodgovorniji za pojavu ovog benda: minimalizam Young Marble Giantsa i gitarski ambijenti Vini Reillyja (The Durutti Column) se prožimaju stvarajući pulsirajući ritam “urbanog propadanja”.

Udarne stvari sa prošlogodišnjeg istoimenog debija, kao što su Crystalized, VCR, Fantasy, Shelter, Heart Skipped A Beat.. Veliko X u pozadini zasvetli kada tenzija pesama dođe do vrhunca. Dugi, beli laseri se ukrštaju i ispisuju ime benda, a obrisi pevačice/gitaristkinje Romy Madley Croft, Oliver Sima na ritam mašini i pevača/basiste Jamie Smitha se naziru u beloj dimnoj zavesi. Potmuli bas je zavodljiv i kao da krije neku mračnu tajnu.

Znajući Jamiejeva interesovanja za modernu bas muziku, pre svega dubstep, ne iznenađuje to što neke pesme dobijaju nove aranžmane. Promišljeni vizuelni identitet je doveo do toga da postanu poster band za hipstere, da im se pesme nađu u brojnim TV serijama i modnim revijama, ali je i ovaj živi nastup pokazao da njihove pesme imaju supstancu. Kvalitet se ogleda i u činjenici da velika festivalska bina nije “pojela” jednu prevashodno sobnu, intimnu ploču.

Fanboyism prema kanadskom kolektivu Broken Social Scene (BSS) me dovodi u prve redove i već posle uvodnih taktova World Sick je jasno da prisustvujem prvom velikom nastupu na festivalu. Ovo je jedan od retkih bendova koji opravdava svoju mnogobrojnost na sceni: zvuk je perfektan i svi učestvuju u stvaranju uzbudljivog rock’n’roll kolaža, povremeno i sa četiri gitare, duvačima i dodatnim perkusijama.

Najviše pesama sviraju sa najnovijeg remek-dela Forgiveness Rock Record. Ređaju se Texico Bitches, Forced To Love, The Sweetest Kill. Da li se sećate šta je Lux Interior govorio o trenutku kada je spoznao šta je sviranje u rock’n’roll bandu?  “Najvrelija stvar koja ti se može desiti u čitavom kosmosu... mnogi misle da si zaveden, zaluđen, omađijan. A ti znaš da u ruci držiš kriptonit koji može zaustaviti svet. Supermena koji hoda ka provaliji”.  The Cramps i BSS nemaju dodirnih tačaka, ali verujem da se upravo tako oseća Andrew Whiteman dok onim gitarskim solom kida vazduh na Cause=Time. Brendan Canning preuzima pevačku dužnost na Water In Hell koja me uživo još više podseća na The Rolling Stones circa Let It Bleed.

ATP na Primaveri: Promoterska agencija/label/festival All Tomorrow’s Parties (ATP), kao i Primavera, slavi 10-godišnjicu postojanja. Nastavši 1999. godine kao alternativa velikim engleskim korporativnim festivalima, ATP se usredsredio na promociju eksperimentalne muzike, uz uvođenje nekoliko novih zanimljivih koncepata. Pre svega, ATP dodeljuje ulogu kustosa nekom od svojih omiljenih bendova ili izvođača, koji preuzimaju zadatak da naprave svoj festivalski line-up iz snova. Mogwai, Shellac, Vincent Gallo, Thurston Moore, Matt Groening, neki su od umetnika u čiju se kolekciju albuma moglo zaviriti ovim putem. Drugi važan deo festivala predstavlja Don’t Look Back serijal, u kome izvođači u celosti izvode albume koji su definisali njihove karijere. Nekoliko godina kasnije, ATP se širi na ostatak Evrope, Ameriku i Australiju, a saradnja sa Primaverom započinje 2007. godine, kada im se poverava organizacija nastupa na jednoj od festivalskih bina, a u prošlost (ne) gledaju Slint (Spiderland), Comets On Fire (Blue Cathedral), Dirty Three (Ocean Songs), Sonic Youth (Daydream Nation) i Melvins (Houdini).

Obimni katalog solo radova članova benda i njihovo učešće u drugim projektima su izrodili mnogo uzbudljive muzike (Do Make Say Think, Apostle Of Hustle, solo albumi Leslie Feist, serijal BSS Presents...), a ipak se čini da je BSS ta celina koja svaku od ovih kockica postavlja na pravo mesto. Milošću islandskog vulkana impresivni line-up nije bio ugrožen, ali je te večeri bilo erupcija dok Meet Me In The Basement zatvara nastup.

Pola sata nakon ponoći stižem da na ATP bini ispratim poslednjih 15-ak minuta nastupa The Books. Nežna akustika i zvuk čela dua koji čine Nick Zammuto i Paul de Jong prepliću se sa found sound semplovima, stvarajući muzičke kolaže sa jakim asocijativnim dejstvom. Na video bimu iza benda ide miks animacija, fotografija i snimaka iz porodičnih arhiva članova banda. Oni predstavljaju ne samo nezaobilazan deo nastupa ovog dua, već su po pravilu i neodvojivi deo njihovog stvaralaštva: doživljaj The Books je potpun u jedinstvu audio i video izvođenja.

Nastup privode kraju sa Meditation, Smells Like Content i obradom Cello Song Nicka Drakea sa prošlogodišnje dobrotvorne kompilacije Dark Was The Night. Ovo je bio jedan od onih nastupa na kojem očekivanja nisu velika ili ne postoje, ali se ispostavilo da je bilo veoma uzbudljivo. Novi album se zove The Way Out i izlazi 20. jula za etiketu Temporary Residence.

Pavement su već počeli set u trenutku kada dolazim na San Miguel, glavnu festivalsku binu. Da li zbog prevelike gužve ili činjenice da oni nikada nisu bili skroz moja šolja čaja, tek ne uspevam da se u potpunosti uključim u ovaj nastup, iako sve zvuči sasvim dobro: malo divlje (Conduit For Sale, Stereo) malo raspadnuto (Grounded, Spit On A Stranger), najčešće i jedno i drugo (In The Mouth Of A Desert). Za mene je ovo bio samo jedan dobar nastup banda čije su koncertno reaktiviranje mnogi dugo čekali i – bilo je očigledno – napustili sasvim zadovoljni.

Pitchfork stage prvog dana zatvaraju Delorean, mladi Španci čija je ovogodišnja Subiza lep omaž New Orderu i ranom acid houseu. Iako naziv albuma potiče od naziva mesta u kojem je snimljen, kada ga čujete, nameće se pomisao da je u pitanju igra reči Sub + Ibiza, a leto koje je na pragu će mu sasvim sigurno pružiti još prilika da se nađe u rotaciji. Svi su u publici od starta u plesnom raspoloženju i Delorean bez problema trijumfuju na domaćem terenu.

Bojazan da će ovako obiman i kvalitetan line-up, kod posetilaca sa eklektičnim muzičkim ukusom, za posledicu imati neminovno preklapanja termina se obistinjuje i žrtve prvog festivalskog dana postaju Fuck Buttons, Mission Of Burma, Tortoise, Wild Beasts, Ui. Vrlo frustrirajuće, ali preovladava zadovoljstvo dok se u osvit zore spuštam ka najbližoj stanici metroa.