Željno iščekivani osmi album ekscentrične njujorške družine, koju smo imali prilike da vidimo prošle godine u Beogradu
Počev od sredine 90-ih, reference na ranije periode i demonstracije shvatanja istorije umetnosti, estetike i kritičke teorije (često ne dublje od površine wikipedijinih stranica) figuriraju kao značajne odlike muzike koja pobira hvale. U grčevitom pokušaju da „ostane korak ispred“, popularna muzika kao da se ruši pod teretom aludiranja na sopstvenu prošlost, manifestovanog kroz autorov brižljiv odabir uticaja (i kontrauticaja) i igre prepoznavanja tih uticaja u kojoj učestvuje „svenaslušana“ publika i kritika.
Merriweather Post Pavilion predstavlja izuzetak u odnosu na takav vrednosni sistem. On oko sebe stvara vakuum. Njegova punoća otklanja potrebu za traženjem korenja po talogu muzičke istorije, a njegov topli stisak i prijemčivost mame slušaoca da mu se iznova vraća.
U osnovi, Merriweather vanvremenski kvalitet zaposeda otvorenošću, sposobnošću da sa slušaocem uspešno komunicira istovremeno autentičnim i prepoznatljivim muzičkim jezikom. Strofe u My Girls, Summertime Clothes, Lion In A Coma i Brother Sport zvuče poput refrena velikih hitova; njihova harmonijska skladnost brzo zavodi, a repeticija ih urezuje duboko u pamćenje.
Nežna numera Bluish kao da izvire iz muzičke kutije. No More Runnin se kreće spokojno, dok Almost Frigthened sneno treperi. Njihove setne melodije stoje nasuprot razigranom ostatku albuma. Ekstatični klimaks uvodne In The Flowers, adolescentska nervoza Guys Eyesa, karakteristično plemenski štimung Daily Routinea i Taste, koja kao da je izašla iz laboratorije profesora Baltazara, doprinose ushićenoj atmosferi albuma.
Slično kao na poslednja dva izdanja (dugosvirajućem Strawberry Jamu i EP-u Water Curses), Animal Collective na Merriweatheru plete gustu mrežu ritmova koristeći sintisajzere, kompjutere i semplere. Rezultati tog preplitanja i menjanja ritmova ovde najupečatljivije demonstriraju kompozitorsku maštovitost grupe.
Dok pulsirajući sintisajzeri guraju In The Flowers napred, način na koji se nad njima smenjuju rastući bas i ritam-mašine fascinira. Udarci dlanova se utrkuju sa distorziranim basom u My Girls. Ritmički precizno otpevani stihovi u Summertime Clothesu i ponavljani vokalni semplovi u Brother Sportu strukturno ojačavaju te pesme. S druge strane, Daily Routine tečno menja ritam, stvarajući utisak da se sekunde neprestano skupljaju i rastežu.
Merriweather trijumfuje i zahvaljujući tome što uspostavlja savršen balans između vokala i ostalih zvukova. Za razliku od prethodnih izdanja Animal Collectivea, gde su glasovi često bili objekat agresivnog produkcijskog eksperimentisanja (i zvučno cilj samim sebi), ili nesputani do zalutalosti, ovde služe prvenstveno da pesmama daju već pomenutu milozvučnu potporu i dubok emotivni pečat.
Naravno, Merriweather nije nastao u vakuumu. On je odraz ličnog i produkcijskog trenutka, ali i trijumfalni spoj ključnih impulsa koji su odredili prethodni rad Animal Collectivea. Tematski, u poređenju s prethodnicima, ovaj album je najjasnije lično izdanje grupe. Prizemljen, čedan i topao, on tretira pitanja bratske, roditeljske i supružničke ljubavi bez inhibicija i bez patvorenja.
Uzevši u obzir već pomenuti elektronski delokrug oba albuma, ne čudi što je Merriweather produkcijski na tragu Strawbery Jama. Međutim, dok je Strawbery Jam suviše snažno pokušavao da zvuči na određeni način i pri tome se previše primakao izveštačenosti, Merriweather vraća veru u Animal Collective kao grupu koja ozaruje spontanim šarmom i radoznalošću.
My Girls
Na Strawbery Jamu se činilo da je Animal Collective hermetički zatvorio sebe u teglu (džema) iz koje nema izlaza. Na Merriweatheru oni kao da ponovo nesputano rone po moru mogućnosti, pogleda uprtog ka osunčanoj površini, muzički neverovatno slikovito evocirajući unutrašnji omot albuma.
Posebno zadivljuje činjenica da Merriweather uspeva da zvuči ležerno iako je svaki muzički detalj na njemu brižljivo oblikovan. Saradnja s novim producentom Benom Alennom i obilato korišćenje semplova sa zvucima iz prirode i „živih“ instrumenata (vredi izdvojiti upotrebu drombulja u Lion In A Coma, najbolju još od one u Ko to tamo peva) verovatno doprinose tome.
Iako nudi instant-zadovoljenje najvišeg reda, Merriweather ima znatno duži rok trajanja od sezonskog.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari